Od kako je stupila na scenu 2009. godine kao Srbija, a taj period se može slobodno produžiti na 1996. godinu i Sevilju, reprezentacija nije sa tišim tonom, ovako svedeno i skromno putovala na jedno veliko takmičenje. Godine velikih očekivanja i još većih razočaranja jesu prošlost. Vreme je da vidimo kako je kada se kreće iz pozicije autsajdera, kada vam se ne veruje i kada se rezultati reprezentacije ne analiziraju, već postaju instrument za rukometne ratove koji traju već neko vreme. Nema tog Nostradamusa koji bi posle Londona „video“ ovakav srpski hod po trnju do Rija.
Ono što je Momir Ilić poslao kao poruku opraštajući se u Kraljevu prošlog juna da se „porazima raduje većina rukometne javnosti“, ponovio je Petar Nenadić pre par dana u Senti. Nikome ne može biti dobro kada gubi reprezentacija. To treba svako da utuvi u glavu. Možda i igračka percepcija nekada nije dobra, ali to je to, ona postoji, sa njom reprezentativci ležu i bude se.
Ta oslobođenost od nečega da se mora, paklena grupa sa domaćinom i najboljom reprezentacijom svih vremena, sve to može da se podvede pod reč koja i gvozdena vrata otvara – inat.
On će da radi, najbolje se vidi kroz zajedništvo i borbenost. Nešto od toga smo videli i protiv Mađara, pa iako je reč o prijateljskim mečevima, dobro se videla pena na ustima Talanta Dušebajeva. Dobro je i da se pobedilo, protiv koga god (a najbolje na gostovanju), kada god, jer su Orlovi bili bez pobede sedam meseci, od Izraela u junu, a pre toga na nekom turniru u Norveškoj pre godinu dana. Sport je i stvar samopouzdanja. Pobede ga donose.
Dejan Perić je obrnuo krug u traženju sastava, na kraju je ruku bacio generaciji 1996, jedinoj koja je prošla sve što bi jedna generacija trebala da prođe. Šešum, Nenadić i Rnić će izneti teret srpskog napada uz mlađeg fajtera Zelenovića, odnosno, Elezovića, igrača koji zna sve o rukometu i vredan je za svaki tim. Faktor iks ovog tima je Pera Nenadić. Kako to izgleda, videlo se u Senti, ono što se gleda po Nemačkoj već drugu godinu. Faktor X ima i Darko Stanić. Malo je mesta da se objasni kakav status ima, u Makedoniji više nego u Srbiji, i koliko njegova golmanska genijalnost i sve ono što je prošao sa većinom reprezentativaca Makedonije, mogu da budu bitni u međusobnom duelu. Dati gol kada ga niko ne vidi i odbraniti nešto što je već viđeno u mreži, to je potrebno svakom timu.
U defanzivi je još jedan momak došao „na svoje“. Bivši kapiten generacije 1988, Ilija Abutović. Kao vođa odbrane imaće vatreno krštenje u Poljskoj i nadamo se, pokazati da je rešenje do Tokija, pa i dalje. Ovo prvenstvo će biti i pravi test mogućnosti Mijaila Marsenića. Na krilima Nikčević i Đukić, tu je i momak koji je dugo godina kucao na vrata, Marjanović.
TAURON Arena u Krakovu krije tajnu. Neće nam dugo biti potrebno da saznamo, ima li šta bajkovito u ledenoj poljskoj zimi…
1 komentar
„Neće nam dugo biti potrebno da saznamo, ima li šta bajkovito u ledenoj poljskoj zimi…“
Ja se naježio.
Ne zbog zime već zbog lepe rećenice.