Balkan-Handball.com

SRBIJA VAN RUKOMETNOG RADARA: Greške koje su stigle na naplatu

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Kada porazi počnu da bivaju svakodnevnica, onda čovek i ogugla na njih. Tako i srpski rukometni korpus ovih dana, prihvata novu realnost da će Orlovi propustiti još jedno veliko takmičenje, posle SP u Kataru i Olimpijskih Igara u Riju, treće od četiri u nizu, uz podatak da je na preostala dva (EURO 2014 i EURO 2016) nacionalni tim kući išao posle prvog kruga.

Još jednom će januar biti mesec u kome će se rukomet u Srbiji spominjati sporadično, u kome će se HRT, MRT i lajv-strimovi loviti kao „Radio London“ u periodu od 41. do 44-te, a Javni servis, nadamo se, udostojiti da pusti prenos finala iz „Bersija“, kada već nije objavio ni jednim slovom ime pobednika F4 turnira EHF Lige šampiona u Kelnu.

MAĐARSKA LEKCIJA O „NACIONALNOM INTERESU“

Da li je u ovom trenutku i u ovakvom sastavu srpski tim bolji od mađarskog? Ima u rečima Pere Nenadića da „reprezentacija nikada nije bila slabija“ mnogo istine. Istina je, međutim, i da barem deset vrhunskih srpskih igrača nije u reprezentaciji svojom voljom ili odlukom selektora.

Opet, kada imate četiri bundesligaška beka u rotaciji u rasponu od 26 do 30 godina, koji dolaze iz klubova iz gornjeg doma najjače lige na svetu, drugog strelca LNH, najboljeg mladog igrača Lige šampiona i tako dalje, onda se nadate najboljem.

Šta je nacionalni interes najbolje su objasnili Mađari. Zemlja u kojoj je rukomet mnogo bitnija stavka u sportskom životu i mnogo se više voli nego u Srbiji, gde su hale pune, a klubovi imaju milionske budžete, pretrpela je ozbiljne udarce izostajanjem iz Rija. Savez čiji budžet ide do 20 miliona „evropljana“, izabrao je najboljeg na svetu (ili jednog od), Talanta Dušebajeva i dao mu odrešene ruke. Kirgiz je podmladio tim pre vremena, dao zahvalnice mnogima, ali i „poginuo“ u Poljskoj. Mađari su ostali bez šanse da brane četvrto mesto iz Londona, a Talant se povukao sa rečima izvinjenja i naknadnom pameću „da reprezentacija nije isto što i klub“. Debakl.

Isti taj Dušebajev je konferenciju za medije posle čuda u Kelnu, kada je sa Kielceom postao prvak Evrope počeo rečima „žao mi je, moji dragi mađarski prijatelji“. Više je žalio Mađare nego slavio Poljake.

Elem, bez obzira što ih je prethodni selektor počistio kao metlom i uzeo im poslednju šansu da igraju na Olimpijskim Igrama, gro iskusnih igrača, bez pogovora, vratio se u reprezentaciju sa sve selektorom za „dve utakmice“ Ćavijem Sabateom (koga će najverovatnije naslediti Vladan Matić) i dao gas da se dođe do Francuske.  Neko, ko se pita, lupio je šakom o sto i rekao „najbolji moraju da igraju“, a možda i nije morao da lupa, jer je kolektivna svest na drugačijem nivou od naše – društvene i rukometne. Isto su uradili i Makedonci, kada su shvatili da bi kraj jedne generacije mogao da znači i sunovrat u godinama koje slede.

Jednom se može pogrešiti, dva puta nikako. Ta lekcija nije naučena i skupo će koštati srpski rukomet u globalu. Ne postoji primer u rukometu, a teško ga je naći i u ostalim sportovima, da toliko kvalitetnih igrača ne igra za državni tim. Ako je žrtvovan Rio, Francusku nije smela ni po koju cenu. Za reprezentaciju igraju najbolji, a vodi je onaj koji te najbolje može da okupi i sjedini. Ovo je „Njutnov zakon“ profesionalnog sporta. A rukomet je industrija, koja hlebom hrani mnoge porodice po Srbiji, direktno ili indirektno.

Ne postoji reč podmlađivanje kao koncepcija, niti je sistem sistem, ako podrazumeva da nestanete sa rukometne mape sveta.  To je luksuz. A luksuz košta.

A,B,C…

Dejan Perić je u ovih 20 meseci svog selektorskog mandata isprobao 11-12 golmana. Opraštanje Stanića, povreda Ivezića, nepozivanje Kocića, poziv Gajiću koji se po rečima selektora „nije odazvao“, ali i burni rastanci sa Milićem i Đukanovićem, doveli su do toga da su Mađari u tom segmentu imali ogromnu prednost protiv Marjanca i dva debitanta, koju su u potpunosti iskoristili. Šesnaest odbrana više je imao Mikler od srpske trojke u dva meča (jedino je Ivanišević bio na nivou koji će značiti u budućnosti). Za jedan dvomeč – jasan parametar.

Naravno, tu je i odbrana, gde je Srbija ostala bez klasičnog defanzivca posle duže vremena.  Iznuđeno rešenje sa Marsenićem i Mladenovićem nije dalo rezultate. U ovom segmentu srpski tim nije položio ni na EURO 2016 u Poljskoj, a ono što bi trebalo da bude „početak napada“ jednog nacionalnog tima, opet je izgledalo nedovoljno uigrano i samo sporadično borbeno.  Lekai se igrao u nadigravanju srpske odbrane.

Napad previše oslonjen na jednog čoveka – Petra Nenadića. Jedan od najboljih napadača na svetu gasio je vatru u Kraljevu, ulazeći sa klupe kada je Srbija bila već u debelom minusu. Koliko bi bolje bilo da je krenuo kao starter ostaje kao večna pitalica. Na trenutke su mu se pridružili Nemanja Zelenović i Luka Mitrović, ali sve u svemu – malo, previše individualno i „bez glave“, delovao je srpski napad.

LUTANJE

Saga o 12 golmana je samo paradigma Perićevog lutanja sa sastavom od oktobra 2014. godine. Teza koja se provlači u javnosti o velikom broju igrača kojih nema u reprezentaciji potkrepljena je bogatom listom imena koja su pre vremena ostala bez reprezentativnog angažmana. Momir Ilić, Alem Toskić, Rastko Stojković, Marko Vujin, Rajko Prodanović, Nikola Manojlović, Dobrivoje Marković, Nenad Vučković, Bogdan Radivojević, igraju i danas neku – često važnu ulogu u ozbiljnim klubovima.

Selektorski mandat započeo je utakmicom protiv Crne Gore u „Pioniru“ sa bekovskom trojkom Ilić-braća Čutura-Vujin sa Stojkovićem na crti uz Kocića i Milića na golu. Već posle godinu dana, gotovo svi do jednog su bili bivši reprezentativci, neki svojim odlukom, drugi zbog sukoba sa Perićem, dok je stariji Čutura otišao u penziju.

Podmlađivanje nije bilo koncept Dejana Perića na samom startu. Kako se desilo da to postane kada je trebalo izboriti kvalifikacije za Rio kao krunu olimpijskog ciklusa i ko je to aminovao?  Sloboda izbora igrača ne sme da guši ono što je iznad – vitalne interese reprezentacije da u svakom trenutku bude nešto najbolje što rukomet ima. To je nedopustivo.

Neki momci od punog poverenja selektora, poput Marka Vujina, postali su bivši, a epilog njihovog odnosa (setimo se „repetiranja“ posle svakog gola Vujina), došao je kroz medije u „nepostojanju sistema“ iz usta levorukog Bačkopalančanina, odnosno, „neuklapanju u isti“ iz ugla selektora. Nije da nije poznata činjenica da desni bek Kila pruža daleko slabije partije u nacionalnom timu nego u klubu, ali je i dalje za tu poziciju standard koji Srbija ne može da dostigne sa drugim igračima.

Sa druge strane, Petar Nenadić je od momka koji nije bio u planovima postao ključni igrač državnog tima preko noći. Nezamenljiv. Tako je i Žarko Šešum, posle 16 meseci nepozivanja, još od Brna i debakla sa Česima za SP u Kataru, postao kapiten za samo tri meseca od prvog poziva svog nekadašnjeg saigrača iz Vesprema.  Sve u svemu – nelogično i hazarderski.

Kao „grešnik, vernik i otpadnik“ iz čuvene trilogije Dobrice Ćosića.

srbija_madjarska_1KONTAMINACIJA

Da je Dejan Perić sa svojim stručnim štabom i igračima koje je izabrao najodgovorniji za ono što se desilo na prostoru 40×20, tu nema zbora. Njegovo je bilo da ispuni ciljeve koji obezbeđuju minimum opstanka rukometa na međunarodnoj sceni – a to je plasman na veliko takmičenje. Nije uspeo dva puta. Prespavali ili ne prespavali, isto nam je. Za sve više ambicije, moguća je debata, koliko srpski državni tim vredi na kantaru pojedinačno, grupno, van terena, u krovnim organizacijama, itd.

Međutim, istina je i to da srpska reprezentacija, barem od 2007. godine, od kako je Balkan-Handball.com svedok dešavanja, nije imala slabiju podršku javnosti, rukometne i sportske, lošiju atmosferu i manje pozitivne energije u svim strukturama – internim i eksternim, koje su bitne za postizanje rezultata. Za to nije odgovoran Dejan Perić, već ljudi koji vode i čine rukomet u Srbiji. Izborna godina ili proces koji traje duže od 12 meseci, spore promene u ženskoj reprezentaciji koje su bile neminovne, siromašna klupska scena, nedostatak sponzora, kriza rukovođenja, tarapana ili naprosto bojkot od strane velikih medija, tihi rat sa državom, zasićenje igrača nakon „nestvarne 2012“ kada je osvojeno srebro i izboren London, sve to dovelo je do stvaranja jednog univerzuma gde su prepucavanja u komentarima na sajtovima i statusi na Fejsbuku postali dijagnoza srpskog rukometa i osnov komunikacije između ljudi koji bi trebali da rade zajedno – i da formulišu neki zajednički cilj od koga će svi imati koristi.

Ne postoji primer u svetu rukometa da vam se najbolji igrač decenije u jednoj zemlji, Momir Ilić, oprašta od reprezentacije maltene inkognito u hodniku dvorane u Kraljevu sa izjavom da „mnogi navijaju protiv reprezentacije“. Ne postoji primer da reprezentacija kreće na EP sa zvanične PRESS konferencije sa istom pričom „raduju se našem neuspehu“.

Ni odbiti nastup sa takvom percepcijom, ni igrati iz inata, nisu srećna rešenja. Prostor je ogađen, status reprezentativca unižen, odnosi poremećeni, a to neće i ne mora da trpi svako. Zato su i „porodične obaveze“ postala najpopularnija poštapalica momaka kojima je sve“ preko glave“, jer nije na njima da otvaraju frontove i prave sebi neprijatelje, već da postižu golove i uživaju u svojim sportskim karijerama dok traju.

Front će morati da se zatvori posle izbora u RSS u septembru, i to mora biti prvi zadatak novog predsednika i rukovodstva. Ovoliko nezadovoljstvo trenutnim stanjem je neodrživa pozicija, a kada se zanemari gola borba za vlast i egzistenciju, sigurno da i između ljudi na različitim stranama postoji nešto oko čega može da se postigne dogovor i da se gura napred. Nešto opipljivo i konkretno mora da se napravi. Strategija koja vuče kvalitetne ljude i novac.

„KNJIGE, BRAĆO MOJA,  A NE ZVONA I PRAPORCE“

A za takvu postavku potrebno je nazvati stvari pravim imenom. Za ozbiljne planove potrebna je ozbiljno shvatanje i prihvatanje onoga gde smo sada. Ne, fantazmagorija, licitiranje o uspesima iz prošlosti, ni uzdizanje u ono što nismo. Prošle su i 1972, i 1986, ali i 2012-ta. U Srbiji nema klubova koji mogu da budu zaleđina državnog tima. Nema novca. S tim i trenažni proces je upitan, momci i devojke gube fokus jer se bave pukom egzistencijom. Treneri kao siromasi, gube korak sa svetom, koji ih ne prepoznaje jer nema uspeha reprezentacije. Uzrok-posledica. Usavršavanje je postalo luksuz. Malo znanja, a puno priče o znanju. Trenere u ozbiljnim klubovima i vodećim ligama nemamo – ali se zato svaka pomisao na angažovanje stranca odbija sa podsmehom i potcenjivanjem u stilu „oni će nama“ (btw, Kadenas je osvojio srebro sa Špancima sa platom od 2.500 evra).

Medijski rat izgubljen. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati novinari u svim srpskim redakcijama koji na dnevnom nivou prate dešavanja u rukometu. Čekaju ga na „zicer“ sa spremnim naslovima „katastrofa“ i „bruka“.  Možda svako dvadeseto dete u Aleksincu i Alibunaru zna da nabroji jednog srpskog rukometaša ili rukometašicu. Momir, Andrea, Sanja, Petar, Žarko, Stanić…

To su face koje dovode decu, opredeljuju i zaljubljuju.

„Još kao klinac kada sam se sa rukometa prebacio na košarku, govorio sam da sam to uradio zato što sam gledao Partizan na mečevima Evrolige u Pioniru i navijače koji ga fantastično bodre. Želja da se nađem u tom ambijentu i toj atmosferi bila je razlog da počnem da treniram. „.  – ovo je izjava novog košarkaša Partizana, reprezentativca Stefana Birčevića, od pre par dana.

Činjenično stanje je takvo da neki novi Stefani, u periodu svog odrastanja, nikada neće videti jednog Nikolu Karabatića ili Uvea Genshajmera uživo, retko kada i Momira Ilića ili Petra Nenadića. Kako će im se onda pojaviti „iskra u oku“,  kao što to radi klincima koje roditelji povedu na utakmice Evrolige ili fudbalske derbije? Kada neko postigne koš ili gol, a 20.000 ljudi u hali skoči, onda je svakom detetu jasno šta želi da bude kada poraste. Ne mora više roditelj da mu objašnjava da je važno da ide na trening, on je projektovao sebe na istom tom mestu, pred istih tih 20.000 ljudi za deset godina. Rukomet je dugo godina imao „naš Čair“, gde je narod iz čitave Srbije trčao da doživi nešto fenomenalno i bude deo najlepše rukometne priče. Zašto ga više nema?

Problem vizuelizacije je problem srpskog rukometa. Ona izostaje godinama. Nema je uživo jer nema klubova, ali izostanak sa velikih takmičenja donosi i potpuni zaborav. Deca u Skoplju i Zagrebu imaju tu privilegiju da rastu uz svoje idole iz vikenda u vikend. Srpska, ne. To je problem svih problema.

BUDUĆNOST

Ni na budućnost muške reprezentacije ne može se gledati sa ružičastim naočarima. Kada je 2006. godine započeto sve iznova, ogromno je bilo nasleđe srpsko-crnogorsko, veliki broj kvalitetnih igrača koji su hteli ili nisu hteli da igraju za novu državu, ali i podmladak u generaciji 1986, za koju se znalo da će izbaciti vrhunske rukometaše. Generacije od 1978 do 1986 su bile medaljne. Produkti ozbiljnog Partizana, Sintelona, Lovćena, Crvene zvezde, imali su svoje odloženo dejstvo.

Sada, kada je generacija 1986 praktično u poslednjem olimpijskom ciklusu, ono što nadolazi nije na tom nivou.  Igračka baza je daleko manje kvalitetna nego što je to bila u prošlosti.  Rezultati mlađih reprezentativnih selekcija su skromni, nemamo ni jedno polufinale već deceniju, a mladi sve ranije beže u inostranstvo trbuhom za kruhom – nalaze prosečne klubove u sumnjivim rukometnim zemljama, pristaju na amaterski pristup i gube fokus. Postoji čitav niz generacija gde Srbija nema na jednoj poziciji rukometaša vrhunskog kvaliteta u perspektivi.

Da zaključimo, Srbija od 15. juna 2016. godine više nije reprezentacija od koje se potajno treba nadati da „hrabro pogine u borbi za polufinale“, već ona za koju će svaki plasman na veliko takmičenje u narednih par godina biti cilj svih ciljeva.

S tim mora da se računa. Novi principi, svedene ambicije, zaokret, to je sve što srpski rukomet čeka ako želi da preživi i da se podigne.

7 Comments

  1. Nenad

    18/06/2016 at 10:10

    Žile svaka čast…

  2. nikola

    18/06/2016 at 14:40

    Odlican komentar.

  3. Boris

    19/06/2016 at 20:12

    Ne treba traziti stranca trenera.Imate Rastka Stefanovica jednog od najboljih i najpametnih trenera u LNHF.

  4. Nikola

    20/06/2016 at 13:23

    Vasa analiza je tacna i do najsitnijih detalja.
    Ko ce imati volju, snagu I zelju da pokaze da je razumeo I shvatio sve probleme I da ima ideju kako I kojim nacinom, radom I zalaganjem da okrene ovo vrzino kolo ka boljem.
    Ili ce ovo bezivotno stanje nastaviti do konacnog umiranja

  5. Petar

    20/06/2016 at 21:07

    Bravo

  6. Aleksandar BGD

    21/06/2016 at 11:53

    U potpunosti se slažem sa Vama, ali koje je rešenje?
    Sve je to lepo, ali kad jedan derbi Partizan – CZ ne može da napuni Banjicu ili Šumice, o čemu mi pričamo…dolazi samo rodbina, prijatelji igrača i 20tak navijača. To je realnost rukometa u Srbiji.
    Što su oterali Vladana Matića, zašto? Čovek je imao viziju, plan, volju…evo sad ga hoće mađari.
    Promena je očigledno potrebna, voleo bih tu analizu da čujem od sportske javnosti. Ako neko kaže garda: Momir Ilić, Alem Toskić, Rastko Stojković, Marko Vujin….oni su svi imali priliku gospodo, istrošeni su.
    Novi selektor, novi momci i novi klinci, nema nam druge i početak od nule.

  7. Headcoach

    01/07/2016 at 09:08

    Sve gore rečeno je apsolutno tačno, počev od neorganizovanosti u vrhu rukometnog saveza pa na dalje.Ne postoji sistem, trener nacionalne selekcije ne zna kakav model igrača želi u svom timu pa da treneri mlađih selekcija rade na stvaranju takvih igrača u saradnji sa trenerima iz klubova, itd, itd … Postoje zamisli i ljudi koji su spremni da rade, postoje i kvalitetna deca sa kojom treba raditi, ali to je priča za 2024 ili neku narednu godinu , ako krenemo SADA. Kako stvari stoje, izbori u RSS u septembru će se ponovo svesti na borbu za prevlast sudijske organizacije nad trenerskom, na to ko će uzeti više para . Za to vreme ljudi koji su doveli rukomet sa ovih prostora na jedan zavidan nivo još žive i rade, doduše svugde samo ne u Srbiji ( prof. Branislav Pokrajac, Zoran Živković, LJuba Obradović … ) jer su “ neki drugi“ pametniji, tako će nam i biti. Kada dozvolite sebi da treneri mlađih kategorija u nacionalnom savezu rade volonterski i sami iz džepa plaćaju gorivo da bi otišli na okupljanje reprezentativnih selekcija onda si došao do dna . Iskreno verujem da ćemo snaći snage i naći izlaz iz svega ovoga i da ćemo ponovo biti u vrhu svetskog rukometa, ali bez iluzija, ne pre 2024 .

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *