Sa odlaskom Milene Delić sa čela Rukometnog saveza Srbije, završio se i šesti mandat prvog čoveka (u ovom slučaju žene) srpskog rukometa u poslednje 23 godine. Kada je Milorad Vučelić izgubio većinu u Skupštini RSS u leto 2003. godine, delegatima, saborcima, i onima koji su mu do juče „jeli iz ruke“ godinama gledajući ga kao Boga, obratio se pismom – ostavkom koju je zaključio porukom svom nasledniku Zoranu Mićoviću i njihovim saradnicima:
„Kako ste došli – tako ćete i otići“.
Desila se Švajcarska i sve u Švajcarskoj. Došao je februar 2006.
Prolaze decenije u srpskom rukometu, ali u najvećem broju slučajeva suština je u ovih nekoliko reči koje je ispisao nekadašnji daroviti novinar, po svedočenjima ljudi iz tog perioda, solidan predsednik Saveza, a danas ultraneuspešni predsednik FK Partizan koga želi van kluba 90% navijača.
Kada su Boži Đurkoviću u decembru 2020. godine, 24 sata od kako je obnarodovana želja Delićeve da “vrati rukomet na staze stare slave”, a onda krenula pitka priča o “prvoj ženi predsednici jednog velikog Saveza” koja ima “podršku legendi” (ko god to bio i tako se zvao), naprasno prestali da se javljaju na telefon dojučerašnji saborci, a oni najhrabriji da muče i sležu ramenima, sve je bilo jasno. U roku od 20 dana došlo je do promene na sednici Skupštine gde je sve pucalo od aplauza ushićenih delegata sa iskricama u očima i željama da se konačno izađe iz rukometnog mraka za koji su bili odgovorni neki drugi, a ne isti oni koji su tu i dižu ruke godinama, decenijama…
Četiri godine pre toga, u podeli RSB/RSCG VS. RSV na Božidara Đurkovića i Milana Đukića, umalo nismo svedočili rukometno-građanskom ratu. Tenzije su nastavljene tokom sve četiri godine vladavine nekadašnjeg gen-seka, uz kao beton jaku opoziciju RSV-a i, po potrebi, obaranja kvoruma od strane “večito pravednog” RSB-a vođenog od strane Jarana Stankovića. Mučno vreme, slab UO i skromni kadrovi u podeljenoj rukometnoj Srbiji (ni ujedinjena nema dovoljno kvalitetnih ljudi), koju Đurković nije bio sposoban da pomiri, a u skladu s tim i rezultati (najvrednije šesto mesto žena na SP 2019 i plasman u OI kvalifikacije) do isteka mandata i promena u Savezu nakon kojih je apsolutnu moć odlučivanja dobila nova predsednica koja je ubrzo promenila i Statut RSS.
Najstabilniji i najuspešniji period vezan je za devet godina vladavine Velimira Marjanovića, te organizaciju tri velika takmičenja (i jednog za kadetkinje) od 2006. do 2015. godine. Iznenađujuće povlačenje sa funkcije predsednika, posle osvojenih medalja 2012. i 2013. godine i plasmana seniora na OI u Londonu, desilo se u martu 2015. godine, kada je preneo ovlašćenja na tri potpredsednika bez liderskih kapaciteta i jasne ideje uz uspostavu neprirodnog “soft power” režima u trenutku kada je bilo jasno da je najuticajnija figura u srpskom rukometu bio Božidar Đurković. Poslednju fazu vladavine Marjanovića obeležilo je jednoumlje, frustriranost zbog nesposobnosti da se izbori za bolji status klubova kod države za koje i dan-danas krivi medije, lutanje sa selektorima muške reprezentacije, silazak sa scene srebrnih “Orlova”, kao i totalni haos u ženskoj reprezentaciji prouzrokovan bojkotom nastupa najboljih igračica koje su bile u sukobu sa selektorom Sašom Boškovićem.
Istorija promena na čelu RSS-a je uvek burna i ponavlja se u ovom ili onom obliku. Mnogo je bitnije šta ostaje iza titulara, a posle ove tri i po godine, i pored ambicioznih najava, ostaje malo toga. Početak mandata je obeležila velika finansijska pomoć države namenjena razvoju rukometa, nesvakidašnja do tada, za koju nije bilo ni ideje, ni plana, kako da se utroši na pravi način. Pomoć države klubovima u svim sportovima ustanovljena tokom pandemije COVID-19 bila je “bajpas” srpskom sportu, a nikako ogledalo rada jednog ili drugog Saveza.
Počelo se sa promenom Statuta, promenama u kancelariji RSS i sistematizacijom radnih mesta, i to je sve imalo neki smisao i podlogu. Ono suštinski, infrastrukturno, RSS se nije pomakao ni milimetar. I dok svoj velelepni prostor dobija Odbojkaški Savez Srbije na par stotina metara od sedišta RSS u Tošinom Bunaru, dok i drugi sportovi rešavaju svoju budućnost za narednih 20-30 godina, rukomet je odlučio da svoj postojeći poslovni prostor prepolovi, a da od konferencijske i trofejne sale koja je bila standard iznad srpskog sporta i među najboljima u svetu rukometa, napravi magacin. Više o trenutnoj svesti i viziji kancelarije na čelu sa tadašnjim gen-sekom i čovekom od poverenja predsednice, Svetozarom Jaranom Stankovićem, ne mora da se obrazlože. Na takvoj lokaciji u takvom prostoru, to sebi ne bi mogla da dozvoli ni Coca Cola.
Ideja Akademije i bilo kakvog udruživanja najvećih talenata na jednom mestu u okviru nekog projekta, nije se rodila ni prezentovala javnosti, a to je kako stvari stoje, jedini način da se nadomesti ogroman jaz koji se stvorio unazad godinama.
Uopšteno, ni jedan dokument od značaja, bilo kakva strategija ili plan funkcionisanja RSS na duže staze nije prezentovan javnosti u prethodne tri i po godine. Ni jedan cilj nije proklamovan u ove tri i po godine. Ovo želimo, ovo možemo, a ovo ne, Pariz, Los Anđeles, bilo šta, samo da je merljivo. Od najbližih saradnika do nestanka sa scene viđeni su Jelena Erić, Ratko Nikolić, Milorad Krivokapić, Ljiljana Knežević, itd. Javnost i mediji su u potpunosti izuzeti iz praćenja rada RSS, bez šanse da čuju šta se događa na sednicama UO koje su u većem broju bile elektronske. Retka obraćanja predsednice uglavnom su bile reakcija u kriznim situacijama na ono što možemo da vidimo i čujemo u javnosti, a ide na njen račun i to ko u stvari ima moć odlučivanja u RSS, ona ili njeg suprug.
Mandat Tonija Đerone je gledan kroz prizmu čoveka koga “oni nisu birali”, s obzirom da je Španac došao u vreme mandata Đurkovića i Škrbića. I pored finansijskih kapaciteta da se čovek iskoristi u punoj meri u selekciji, radu sa mlađim kategorijama i edukaciji trenera, čak i u poslednjoj godini kada više nije imao obaveze u francuskom Šartru, to se nije desilo. Samoinicijativno i na poziv trenera iz klubova (Obilić), Španac je držao pokazne treninge kada je bio u Srbiji. Čekala se greška. Rezultatski, mali pomak u odnosu na olimpijski ciklus iza, uz jedno dobro takmičenje (SP 2023 – 11. mesto) i nekakav temelj selekcije za naslednika Borisa Rojevića, koga je težak žreb u baražu za SP 2025 sa Špancima zaustavio na debiju. Potencijala u A timu i onome što dolazi ima, sanjajte o nemogućem, ali nemojte se razočaravati…
Šesto mesto na SP 2019 seniorki i izborene olimpijske kvalifikacije neslavno završene u atmosferi već “prežaljenog” selektora Ljubomira Obradovića, na čiju su stolicu su već uveliko sedali Dragan Adžić, pa Uroš Bregar, očigledno su zavarale novu vrhušku RSS koja nije na vreme shvatila da je zenit jedne generacije prošao. Obradoviđ je narodski rečeno “izminiran”, a na kvalifikacijama u Đeru svi su mu otkazali poslušnost znajući da je bivši. Bez kapaciteta da okupi sve najbolje što Srbija ima (čitaj Lekić, Cvijić, Krpež), a uz želju i pritisak da nastavi na rezultatskom tragu prethodnika, Bregar je uz podršku RSS protraćio dve godine pre nego su zajedno shvatili da se zakasnilo sa procesom podmlađivanja. Srbija je jedina zemlja koja je dozvolila potpuni remont reprezentacije u odlučujućoj godini olimpijskog ciklusa. Luksuz kakav se ne viđa. Proces sada ide svojim tokom uz naknadnu pamet i nadopunu selekcije koja je i ovako skromna, i bez da se zaustavljala te dve godine. Ko će vratiti to vreme?
U mlađim kategorijama, generacija 2002 napravila je uspeh sa medaljom i dva uzastopna polufinala. Svojatanje tih uspeha kao ekskluzivno svojih, uz zanemarivanje činjenice da je i trener Teodorović, i ta generacija selektirana i bila na okupu i u vreme prethodnog UO, uz dodatak Kosa koji je propustio jedno veliko takmičenje jer nije mogao da dobije papire, i najveću moguću istinu da je većina te dece igrački porasla u inostranstvu, Ljubuškom, Skoplju, Velenju, nije nešto s čim treba mahati. Kao što ne treba mahati ni sa neuspesima generacije 2004 na EP i seiriti nad selektorom koji je u prethodnom periodu, a nakon uspeha sa prethodnom generacijom, uzeo sebi za pravo da “pušta kišu” nad svima u srpskom rukometu, kao nosilac ekskluzivnog prava na patriotizam i vrhovnu pamet.
“Nulta generacija”, ženska 2004, koja je dobila najviše okupljanja u 2021. godini, kvalifikacije za ulazak u A diviziju na Banjici, završila je kao 22. na Svetskom prvenstvu uz teške dvocifrene poraze od evropskih selekcija. Pomaka nema. Kvalitet igračica, broj dece u rukometu i zainteresovanost devojčica za naš sport – na tragično je niskom nivou. Šta je moguće uraditi da se to promeni, šta se radi…ništa se ne vidi, iako je formiranje sportskog sektora jedna od najboljih realizovanih stvari u reorganizaciji rada kancelarije RSS.
U skladu s tim, ni jedna marketinška akcija, ni bilo kakva kampanja vezana za poboljšanje imidža ili omasovljenje srpskog rukometa, nije sprovedena. Maskota se uglavnom vadila iz magacina jednom godišnje za dva dana Sajma sporta na Adi Ciganliji. Milion evra pomoći mimo budžeta 2021. nisu bili dovoljni da se modernizuje sajt RSS, star 15 godina, podrži jedinstvena liga mlađih kategorija, snimi neki promo spot, pokrene neki pilot-projekat po školama, bilo šta sa učinkom. Deo je otišao na pokrivanje troškova Bekamenta iz Aranđelovca u Čelendž Kupu, podrška, iako je efekat u pogledu nacionalnog tima, beznačajan. Iz ne zna se kog razloga RSS nije želeo da obeleži 10 godina od srebrnih medalja muškaraca i žena u Areni, kažu ljudi čak ni da ugosti dame koje su se samoorganizovale i proslavile, a na osnovu čijih uspeha su i kupljene prostorije u kojima se sedi i radi u Tošinom bunaru? Ništa bolji odnos nije prema drugim generacijama i jubilejima. Aktivnost u medijima ne postoji. Jedino što funkcioniše, to su društvene mreže.
Srbija je u prethodne četiri godine izgubila 15% klubova. To je usud vremena, pandemije, lokalnih samouprava i ne može se staviti isključivo na dušu Delićeve i njenih saradnika, ali šta se radilo da se to promeni? Nestali su Železničar, Novi Pazar i mnogi drugi…
Ukinut je Final4 format Kupa, bez jasnog obrazloženja, iako je to sistem po kome igra čitava Evropa.
Ono što je nastalo, to su finansijski ozbiljnija Vojvodina, ženska Crvena zvezda, ojačani Partizan, klupska scena nije u fijasku kao do pre par godina. Državni novac se preliva i u rukometne klubove, za sada je to jedan pomak koji bi trebalo nadograditi određenim sistemom.
Od klubova je oteto upravljanje ARKUS ligom. Kako, zašto, iz kog razloga, da li pod parolom “drž’te lopova” pod kojom su deljeni i otkazi u kancelariji RSS 2021. godine,, tek sve, pa i sajt lige je prekopiran i sve je nastavilo da funkcioniše pod šapom RSS.
Gubitak rejtinga na međunarodnoj sceni, posebna je priča. Najbolje srpske sudije degradirane su kod kuće i skinute sa internacionalnih lista. Neke su i odustale od suđenja. Postojeći UO RSS se ponašao kao da Evropa ne postoji. Podatak da na pojedinim Kongresima EHF-a RSS nisu predstavljali ni predsednica, ni generalni sekretar (navodno zbog nepoznavanja jezika), da su emisari na najvažnijim sastancima evropske rukometne elite bili ljudi bez ikakvog međunarodnog rejtinga, poznanstava i težine, može da objasni i zašto je na primer Srbija bila miljama daleko od “wild-card-a” za Svetsko prvenstvo 2025 muškaraca. Svi oni koji su mogli možda nešto i da izlobiraju na tom nivou, sklonjeni su u prethodnom periodu. Sedište IHF u Bazelu tokom ovog mandata niko od zvaničnika RSS nije posetio. Čemu smo se onda nadali? Ekspresno slanje pisama u Bazel bila je predstava za domaću publiku.
Najviše boli to da ni u ove tri i po godine Srbija nije aplicirala ni zajedno veliko takmičenje. I dok Hrvatska, Makedonija i Slovenija broje po 6-7 što seniorskih, što juniorskih ili kadetskih turnira u poslednjih desetak godina, na kojima mlađe reprezentativne kategorije napreduju, a Savez dobija nove kadrove kroz organizaciju, odnosno, navijače kroz medije i marketing, na kraju i zarađuje, RSS je odlučio da ne radi ništa. Nisu pomogla ni uveravanja da je Evropsko prvenstvo za žene (2030 i 2032) na dohvat ruke posle dve decenije samo ukoliko se podnese zvanična kandidatura i da je EHF zainteresovan da ponovi uspešnu priču iz 2012. Od kandidature se odustalo sa nekim nemuštim obrazloženjem i tako je još jedna generacija izgubila šansu, kao i srpski rukomet.
Na taj način je i najbolje objašnjeno kakva nam je rukometna sadašnjost i kakav je zaključak ove tri godine “povratka na staze stare slave”. Teško će budućnost biti bolja ako ne dođe do nekog radikalnog zaokreta. Ne partizanskog, osvetničkog, onog iz 45-te koji smo imali pre par godina pod parolom “niko i ništa ne valja”, već odgovornog i vizionarskog operisanog od sujete. Potrebni su ljudi koji će znati kako će rukomet u Srbiji izgledati 2030. godine, obezbediti uslove i delegirati odgovornost za tako nešto u svim poljima. Zvuči kao utopija, ali i ovaj Balkan-Handball je jedna vrsta iste. Ne bi postojao da ne veruje.
Srećno svima.
