Andrea Prusina – Broji do 20 i sanja o Francuskoj

To što Bosna i Hercegovina iz nepoznatih razloga već godinama nema žensku seniorsku rukometnu reprezentaciju ne znači da na tom prostoru nema igračica koje zavređuju pažnju javnosti u regionu. Prva medju njima je verovatno u ovom trenutku i najbolja, a zove se Andrea Prusina. Levo krilo Zrinjskog iz Mostara, buduća profesorka fizičkog i trostruka najbolja sportistkinja rodnog Ljubuškog, rešeta mreže i nada se boljim danima.

– Kvalitet BiH rukometa u odnosu na prošle godine je opao, kao i u većini zemalja, s obzirom da je ekonomska situacija jako loša. Istina je i da poslednjih pet godina ne postoji seniorska nacionalna selekcija što je u najmanju ruku sramotno. Razlog ne znam, to pitanje bi trebalo uputiti na neku drugu adresu. Kadetkinje se okupljaju i drago mi je zbog toga jer se tako bar malo ženski nacionalni rukomet počeo micati sa mrtve tačke, počinje priču za Balkan-Handball.com prvi strelac šampionata BiH u poslednje dve sezone i nastavlja da objašnjava „ko je ko“ na BiH terenima. 

-Glavni rivali već godinama su Borac iz Banja Luke, Mira iz Prijedora i moj klub, Zrinjski iz Mostara. Aktuali šamipion je Borac, nekoliko godina unazad neprikosnoveni vladar, ali su ove godine nakon punih šest godina pretrpele od nas poraz na domaćem terenu. Upravo gostovanja kod Borca, Mire i Goražda slove za najteže. Što se tiče navijača, liga nije nešto puno popraćena, a najviše se prati u Zavidovićima (Krivaja), Goraždu i Prijedoru.

– Ove sezone je sve nekako krenulo „s brda s dola“. Neočekivano smo ostali bez trenera i kasnili smo sa pripremama. Međutim, naše ambicije time nisu bile poremećene, jer imamo kvalitetnu ekipu, koja se bori za sami vrh tabele. Što se tiče Čelendž kupa, nismo imali preteranih ambicija, s obzirom da većina devojaka to takmičenje igra prvi put u životu. Naravno da se nismo predali, što se i vidi na rezultatu, gde smo došli do pozicije da se borimo za polufinale, a samim tim, ostvarili smo istorijski uspeh kluba i ženskog BiH rukometa.

-Naš klub vode dva čoveka i time sam vam rekla sve. Nemamo skupštinu, ni upravu kluba, a što se tiče sredine i grada, niko ne stoji iza nas. Živimo isključivo od donacija ljudi koji su prepoznali vrednost u našem kolektivu. Pod time mislim da se njihovim donacijama plaćaju troškovi utakmica, putovanja i sve ono što je neophodno za takmičenje, a mi devojke ne primamo nikakvu naknadu za ovo što radimo. Jednostavno se nadamo boljim vremenima.

-Istina da sam na jednoj utakmici postigla 20 golova. Jednostavno taj dan mi je sve polazilo za rukom, a sagračice su to koristile i većinu akcija završavale na meni (osmeh).

-Mirka poznajem od malih nogu, još i pre nego što smo postigli ove rezultate. Dok je bio u Ljubuškom dosta vremena smo provodili u druženju. Sad nas je rukomet odveo na dve različite strane, ali ja svakako pratim i radujem se njegovim uspesima, hvali Andrea svog kolegu i otkriva kako se zaljubila u magičnu igru na 20×40.

-Na prvi trening sam otišla sa svojom starijom sestrom i odmah sam se zaljubila. Bila sam mala i brza i odmah su me stavili na levo krilo. Počela sam trenirati rukomet sa 12 godina. Sestra mi je prestala igrati kasnije, ali je na moj nagovor počela trenirati moja sestrična, koja danas igra za rukometni klub  „Dalamatinka“ iz Ploča. Pokojni otac mi je bio vrhunski fudbaler, a mlađi brat je krenuo njegovim stopama.