Reprezentacija Srbije doživela je neuspeh na Evropskom prvenstvu u Austriji ispadanjem u prvoj fazi takmičenja i osvajanjem 13. mesta. Boraveći u Lincu i Beču, potpisnik ovog teksta, mogao je samo iz internet izdanja pojedinih medija da spozna gabarite prašine koja se digla nad rukometnim nebom u Srbiji, traženjem krivca i ostavki, ali prva prava posledica brodoloma koji nas je zadesio u Lincu, stigla je u nedelju nešto posle 13 časova iz Beča, kada smo za protivnika u baražu za Svetsko prvenstvo dobili Češku. Apro po toga, što smo dozvolili da Austrijanci, za koje smo mislili da će im ovo biti prvo i poslednje veliko takmičenje u njihovoj euforičnoj rukometnoj istoriji, koju su pisali proteklih 13 dana, dobiju „velesilu“ Holandiju za protivnika u junskom doigravanju, ne možemo se ljutiti na EHF oce, koji su „izmislili“ treći šešir od nas, Mađara i Ukrajinaca, pa Istočnjake poslali među nosioce, a nas i komšije „na nož“, ispostavilo se boljim i spremnijim Slovencima i Česima. Druge posledice, tek nas čekaju, „iza ugla“.
Ono o čemu smo kao „Baba Vanga“ mudro zborili pre EURO 2010, svi od reda, da je plasman u drugi krug, pitanje sata koji će da otkuca ponoć 24. januara, ispala je budalaština. Austrijanci su je pojačali sa 22 postignuta gola u drugom poluvremenu, pa je tako, često narednih, teških dana, između „Da li je moguće“ i „Ja više ništa ne znam“, ovo drugo bubnjalo u unutrašnjim dijalozima.
Prošla je prva nedelja žalosti i kako se u glavi polagano kockice sastavljaju, nakon srdžbe, tuge i besa, počinjemo da postavljamo pitanja i dajemo razumne odgovore. Zašto je izbor Seada Hasanefendića doneo promenu na lošije i gde se izgubila igra, koju smo s vremena na vreme viđali pod palicom Jovice Cvetkovića, kao i na „Panon Kupu“, gde je trener Gumersbaha, na oduševljenje svih nas, debitovao suvereno i moćno na klupi „Orlova“?
TEMELjI
Sećamo se kako se u javnosti sredinom decenije komentarisalo reprezentativno angažovanje Ratka Đurkovića i Gorana Đukanovića, i kako se tadašnja koncepcija reprezentacije pod rukom Veselina Vujovića nazivala starom, sporom, orjentisanom na odbranu, „u brzini manje u odnosu na ostatak sveta“, grubijanskom, itd. Onda smo dobili ubrzanje po filozofiji Jovice Cvetkovića, sa brzim centrom i manje- više, nepostojanjem odbrane. Dolaskom Seada Hasanefendića, opet je došlo do promene filozofije, usporavanja i „ukopavanja u one iste rovove“, samo sa drugačijim glumcima u odnosu na pomenute Crnogorce. To je nažalost bila Srbija na EURO 2010.
I sve je to, negde u redu. Svako ima pravo na svoje viđenje. Ipak, bolest srpskog rukometa i u krajnjoj distanci, njegova prosečnost, koja nas boli, počinje rušenjem svega dobrog što se desilo iza! I dok se gušimo u nastupu panike jer bogatu rukometnu istoriju ne opravdavamo godinama, mi vadimo zdrave temelje, svako malo. Da li je Srbija na Svetskom prvenstvu, i pored hiljadu mana, koje su prošlog januara bile predmet analize nakon Poreča i Zadra, iznenadila rukometni svet, Dance, Norvežane, Nemce, silovitošću svoje igre, brzim centrom, bekovima-šuterima, ritmom, itd? Voleli ili ne voleli lik i delo Jovice Cvetkovića, jeste. Poslednja dva brifinga sa novinarima u Lincu, počinjala su pitanjem – Zašto nije zadržano ni ono što je bilo dobro? Tu ima logike, zar ne? Gde bi Francuzi bili, da je Onesta izbrisao Konstantinija? Zar se igra ne pravi prema onom igračkom potencijalu koji imate u datom trenutku, a ne prema nekom zamišljenom modelu? Odakle Srbiji Dinar, Vori, Nilsen i Jorgensen, pa da joj put ka zvezdama bude odbrana koja zapostavlja sve drugo? Formula 1 se pobeđuje bolidima, a Flojd Mitrović ipak vozi „Fiat 500“ na bljuzgavicama oko gradova…
IZBOR IGRAČA…
Posle bitke svi su ge ne ra li. Pune su ih novine. Ne možemo od te naknadne pameti da čujemo sami sebe. Na licu Seada Hasanefendića, već nakon poraza od Danaca, videlo se da je shvatio da je pogrešio u izboru igrača. Kada selektor objavi spisak, 28 „crnih Cigana“ je dobrodošlo, ako to reprezentaciji i narodu donese rezultat i veselje. Potez da se Bojinović i Nikolić stave među rezerve, tumačen je lošijom formom i sve to negde ima pokriće. Ipak, njihove zamene nisu postojale! Srbija je sve tri utakmice na prvenstvu igrala bez klasičnog srednjeg beka, ako se izuzme osam minuta Danijela Anđelkovića i još nešto Petra Nenadića, a Rastko Stojković, koji je viđen kao onaj „koji je isterao“ iz kombinacije bivšeg kapitena, drugi strelac Lige šampiona, nije ni prijavljen za prvi krug! Desno krilo, kao najveći problem srpske reprezentacije unazad, još od odlaska Žikice Milosavljevića, ostalo je samo na jednom igraču, kao jedinoj opciji u sve tri utakmice? Da li je logično, ako već znamo „gde fali“, da nemamo spremnu alternativu u slučaju da ne krene? Ona je stihijski u zadnjim minutima brodoloma sa Austrijom, bila desni bek Aleksandar Stojanović, koji je zadnje dane na desnom krilu proveo u juniorskim danima na putu između Jagodine i Vrbasa. Ako smo već imali nedoumice zbog forme i povreda u izboru 16 igrača za prvi krug, budući da ih je 18 otputovalo za Linc, zašto nismo iskoristili opciju da se prijavi 15, pa da se, u zavisnosti od forme i situacije, nešto menja do kraja prvog dela, kako su to učinile mnoge druge reprezentacije? Da li je valjano iskorišćen potencijal sva tri golmana i zašto je Srbija bila jedna od retkih selekcija (neverovatno da se u toj grupi nalaze Ukrajina i Švedska) sa tri golmana na EURO 2010? Opet, kako se to odrazilo na njihovu formu i samopouzdanje?
TAKTIKA
Kada u dve utakmice na Evropskom prvenstvu zatražite tajm-aut u prvih 10 minuta, znači da ste pogrešili. Opcija sa Toskićem kao levim krilom, koje utrčava na drugog pivota u plitkoj odbrani Danaca i Islanđana, pokazala se kao pogrešna. Pogrešna slika o „kombinaciji koja dobija“, koja se stvorila nakon samo jedne utakmice protiv rezervne postave Francuske u Marseju, kada je ta varijanta, na kratko, uspela da napravi probleme „Trikolorima“ bez braće Žil, Karabatića, Gigua i Narcisa, ne odgovara iskustvu, koje selektor ima u svom trenerskom CV-u. Zašto se na tome insistiralo, ako je opšte poznato, da ako ima vrhunski kvalitet, Srbija to u ovom trenutku ima eventualno na spoljnim pozicijama? Da li je učinak oba leva krila na EURO 2010, posledica upravo tog psihičkog disbalansa, prouzrokovanog gubitkom mesta u idealnoj postavi? Više se vodilo računa o sprečavanju kontranapada i postavci odbrane, nego o samom kontranapadu, koji se pokazao kao neorganizovan i početnički, ako smo ga uopšte i videli u 180 minuta u Lincu (osam golova). Zašto nije postojalo organizovano rešenje u napadu, kada je „najveće ime“ u reprezentaciji, Momir Ilić, dobijao specijalnog čuvara? Šta je ideja, ako Nenad Vučković biva četvrti srednji bek, koji ulazi u 20. minutu utakmice sa Danskom? Šta se desilo sa 5-1 odbranom? Zašto su se Nenadić, Marković i Nikčević smenjivali na poziciji prednjeg kao na traci? Zašto je najveći kvalitet Nikole Kojića, igra agresivnog „drugog“ u odbrani, na kojoj je godinama gradio poverenje bivših selektora, ostala neiskorišćena? Postoji još mnogo „zašto“, na koje „zato“ više ne vredi puno…
UMOR – PRETRENIRANOST
Srpski igrači su na Evropskom prvenstvu delovali umorno i istrošeno. Sećamo se situacije sa SP iz Zadra, kada su u utakmici koja je mogla odlučivati i o senzacionalnom plasmanu u polufinale, Poljaci vodili i sa 17 razlike, jer reprezentativci nisu mogli, doslovno, da hodaju od umora. Šta se sada desilo? Da li je obim treninga, koji je prema svedočenju samih (velikog broja) reprezentativaca bio nešto što nisu doživeli u svojim karijerama, sa treninzima od po 2 i po, pa skoro tri sata i to dva puta dnevno, posle napornih polusezona i par dana novogodišnjeg odmora, nešto što je trebalo da donese rezultat u „planiranoj“ drugoj fazi takmičenja ili pak, greška neuviđanja razlike između klupskog i reprezentativnog rada? Zašto je najbolji meč Srbije, bio njen prvi meč na pripremama, šestog januara, kada je pregažena Slovenija 33:24 pred njenim navijačima i zašto je kako se EURO bližio, bivalo sve gore i gore? Da ne bude da smo „svi generali“, upravo smo posle te utakmice zapitali selektora, „da možda ovo nije „prerana forma“, a odgovor je glasio „da se forma tek traži, da je to bila samo jedna provera i da će biti još bolje“. Za Slovence, znamo kako su upravljali svojom formom i zašto su poneli epitet iznenađenja prvenstva…
Poslednja utakmica sa Egiptom pred odlazak na EP, bila je loša i bila je poslednja opomena, koje odgovorni nisu bili svesni. Da li je nedostajalo komunikacije sa igračima i kako to da se na njihovim licima, ako već ne u nogama, nije videlo da su iscrpljeni i bezvoljni? Filozofija „Arbeit, Arbeit“ ima uporište i daje rezultate negde, ali kod nas očigledno nije upalila i nije nešto što je „leglo“ igračima – ovima, koje imamo. Mentalitetu ovog podneblja, kao i psihološkim profilima pojedinaca, koji su izabrani da nose dres Srbije, očigledno se nije prišlo na pravi način…
"GOVOR TELA"
Adut prefinjene psi ho lo gi je, koju su koristili mnogobrojni rukometni analitičari za vreme EURO 2010, da iskažu voljni momenat, odnosno, njegov nedostatak u igri „Orlova“, bio je govor tela. On je kazivao da se niko manje nije radovao, bodrio i iskazivao emocije od naših reprezentativaca, a poznajući karakter i mentalitet ovog podneblja, tome „Zapadnjaci“ nisu mogli da se isčude, pa je čak bio i predmet interesovanja nemačkog DSF-a. Ni jedna pobeda u ratu nije izvojevana bez žrtava, pa tako ni u sportu. Činjenica je da je, osim prvog poluvremena sa Austrijancima, prva dva meča, Srbija krenula „iz kanala“, kako se to u žargonu slikovito opisuje. Bez obzira na sve taktičke i fiziološke barijere, „zastava, himna, grb, narod“ moraju da se koriste kao nešto što pali, što diže adrenalin, što tera momke da daju i više nego što to objektivno mogu. Za klub se igra zbog novca. Za reprezentaciju, zato što svako od nas želi da istruli kao istorijska činjenica, kao pobednik…. . To ovoga puta nismo videli…
REZULTAT
Na ovo Prvenstvo nije se otišlo da bi se uigravalo, bez imperativa i bez želje da se dosegne ma ksi ma lni mogući rezultat. I pripreme, i izbor igrača, ukazivali su na to da Srbija na EURO 2010 želi da ostvari i više od svog maksimuma, plasira se u drugi krug i bori za polufinale. Hvala Bogu da se argumentacija nakon eliminacije nije svodila na to da smo mladi i neiskusni. Ipak, kada se ovako nešto desi, bolje bi bilo da smo mlađi. Ako se već zaklinjemo u 2012. godinu i budućnost, i to već par godina unazad, nije jasno zašto nema mladih igrača u selekciji? U srpskoj reprezentaciji zapanjuje odsustvo namere da se mladim igračima ukaže poverenje, pa ako ništa, da se oceni njihov potencijal, da se ubace u sistem i da se kroz njega formiraju kao reprezentativci-osobe i igrači. Jedan Domagoj Duvnjak na prva tri velika takmičenja je vođen kao „maskota koja šutira penale“, samo da bi odrastao uz Balića i ekipu, a sa 21 godinom je već postao preiskusan, dečko koji zna kada treba da povuče, kada da stane, jedan od najboljih na svetu. Recimo, Srbija od prvog februara ima igrača u Flensburgu, Petra Đorđića, koji takođe ima 19 godina i početak karijere u kome zabija 5, 6 golova Kilu i Hamburgu. Zar on nije (bio) zaslužio da, ako ništa drugo, bude naša „maskota“, „zalog za budućnost“? Danski golman, Niklas Landin ima 21 godinu i odrastao je uz Hvida, koji se povlači i pušta ga na njegovo mesto od narednog takmičenja. Mislite da Danci nemaju nekog boljeg i iskusnijeg golmana od Landina? Puna ih je liga, ali oni znaju svoj put! Šta reći za Islanđanina, Arona Palmarsona, koji sa 19 godina biva adut svoje reprezentacije na putu do bronze? Hrvati sa dva debitanta- golobrada leva krila idu do finala. Jedino su Srbima, Šešum i Nenadić i dalje mladi, sa skoro 24 godine, pa im vičemo „To, mali“, iznenađeni, svaki put kad urade nešto dobro na terenu!? Ko to nije hrabar? I ko je hrabar da kaže da ova teza nije dobra i da ova pitanja ne pogađaju metu? Koliko su to Rnić, Kostadinović, Beočanin, Dimitrijević, Nenadić, Zelenović (ovaj spisak nije konačan) iza tih ostalih, svojih vršnjaka, koji bivaju već svetske zvezde? Da li je moguće da peti golman „Orlova“ na širem spisku od 28 igrača ima 35 godina (da je uopšte prosek pet golmana 35 godina!?), da treće desno krilo oko koga se diže medijska prašina ima 29? Ko će da nadoknadi posle tu disproporciju u nastupima, koju tako često pominjemo, kada nam igrači debituju u poznim dvadesetim ili tridesetim? Kako to radimo na našoj budućnosti…
JAVNO MNjENjE
Igranje sa javnim mnjenjem je nešto što sebi niko ne sme da dozvoli. U protivnom, sve se vraća duplo, kao bumerang! Paradoks koji će nas pratiti i opominjati glasi da je Srbija jedina od Svetskog prvenstva u Hrvatskoj pobedila najjaču selekciju na planeti, evropskog, svetskog i olimpijskog šampiona Francuze u Marseju, sedam dana pred početak EURO 2010. Samo oni rukometni ljudi iz zemlje, koji su gledali tu utakmicu 12. januara, nisu mogli da shvate „lebdenje među zvezdama“ i prenebregavanje fakta, da su Francuzi očigledno taj meč shvatili kao trening, i da je Onesta te večeri tražio petnaestog i šesnaestog putnika za Austriju, ostavivši svoje najbolje igrače da se pored terena slikaju sa publikom i potpisuju autograme. Zašto se dan posle, na konferenciji za medije u Beogradu insistiralo da je „pao svetski šampion“, da ih do sada „niko nije pobedio“, da je to dokaz da smo na „pravom putu“,itd?
Raja ko raja, ne zna da čita između redova, a po pravilu, i nema mnogo veze sa rukometom. Hvali vas kada ide, pljuje kada ne ide. A, sada je sezona pljuvanja i razočaranja. Izbegavanjem realnosti, koja se videla u prvom meču, kada su nas Francuzi pregazili sa prvom postavom, pa posle 20 minuta smanjili gas (vodili 15-6) i potenciranjem pobede nad ekipom gde su Žunilon, Ostertag i Barašet vodili glavnu reč, došlo se do toga da se stvori priča o medalji, da se nameće dodatan pritisak, da se na leđa nabacuje balast, koji ovi momci nisu mogli da podnesu. Onesta je svoju „zlatnu omču“ skinuo pred domaćom javnošću, javio svetu da je i Francuska od krvi i mesa, a mi smo je velikodušno prihvatili, jašući na tom talasu euforije tapšanja po ramenu, početnički. Jutro posle pobede u Marseju, u lokalnoj kladionici, bio sam svedok scene u kojoj je momak stavio 1000 dinara na ulazak Srbije u polufinale. Nisam izdržao, a da ga ne pitam, „Zašto“? Rekao mi je „pobedili smo Francuze, uzimamo medalju“. Samo sam se osmehnuo i izašao napolje. Čini mi se da
je to bio i moj poslednji osmeh vezan za reprezentaciju ovog januara…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
