Kada u utakmicu za koju motiv nije potreban, utakmicu kao što je finale evropskog prvenstva pa još na svom terenu, ulazim sa rečima „Igrajte za Šeleta“ onda je jasno koliku, taj „slučaj“ ima težinu. Da li si svestan, ti neki tamo, koji si herojski sa tribina iz mase gađao sportiste na terenu, na njihovom radnom mestu, da si jednom divnom detetu uskratio pravo da u svojoj zemlji igra FINALE EVROPSKOG PRVENSTVA. Da ne pričam kako si mogao oko da mu izbiješ. Idiote, lepo te je nazvao Goluža.
U najavi polufinala, hrvatski selektor je rekao kako moraju izaći „krvavih kolena“ da bi dobili meč. Odlično je on to izanalizirao, međutim naši momci su izašli krvavi i to krvavih glava. Možda su zato i pobedili. Ne prođe neka utakmica, a da neki srpski igrač ne podmetne glavu gde neko možda ne bi ni nogu. Beljanski, Manojlović, Šešum…nadam se da neće biti nastavka i nadam se da će rane brzo zarasti. Tradicionalno srpsko nadrilekarstvo kaže : staviš zlatnu medalju na bolno mesto da odstoji neko vreme i odmah ti je bolje, mnoooogo bolje.
Ulaskom u finale, ova generacija srpskih reprezentativaca ušla je u istoriju. Od subote 27.01.2012.oni su prvi koji su od 1986. ušli u neko finale velikih takmičenja. Obzirom da su im neki dušebrižnici predviđali da ni grupu neće proći, to govori još više o ovom uspehu koji nisu uspeli ni mnogo zvučnija imena u nekim prethodnim generacijama. To se još pride upoređuje sa reprezentacijama jedne mnogo veće zemlje koja je nekad postojala na ovim prostorima.
Pisao sam u prvoj kolumni o organizatorima Evropskih prvenstava u olimpijskoj godini i izgleda da je ta tradicija barem nastavljena. Kažem barem, jer smo ušli u finale, a na nama je da sada sami pišemo nova pravila. U odnosu na to kako su se odvijale utakmice i kako su se poklapali neki rezultati naslućivalo se da će Danci do finala. Kada to sve nije još bilo sigurno rekao sam, a i sada tako mislim da je jako teško dva puta pobediti istog protivnika na jednom takmičenju ovoga formata. To se pre svega uvek dešavalo vaterpolistima u duelima sa Mađarima. Sada je to ipak malo drugačije, igraš kod kuće, u Beogradskoj Areni, bodri te 20 hiljada ljudi i jednostavno nemaš pravo, a ni priliku da razmišljaš o tome kako si već pobedio ovog protivnika tamo negde u prvoj fazi takmičenja. Ako budemo mislili na način „već smo ih dobili, lako ćemo“ e onda neće valjati.
Ova Danska je ipak malo drugačija od one. Probudili su se igrači, došao je Spelerberg, razigrao se Hansen, Landin kvalitetno brani, krila, a i svi ostali odlično trče tako da ne treba to nekako olako shvatiti iz ugla prve utakmice, ako išta u finalu sme da se shvati olako. Odbrana i Stanić ponovo drže konce u svojim rukama. Hrvati su imali rezultat dok su dobro napadali tj.dok se mi nismo dobro branili, čim se situacija promenila stvari su došle na svoje mesto. Vrlo je važno ne dozvoliti Dancima lake golove i opet ih ostaviti na malom rezultatu. U takvoj situaciji sa nama nemaju šta da traže. Vilbek će sigurno insistirati na brzom rešavanju situacija kod naših izmena posebno ako su zajedno na terenu Čutura i Vujin i tu je njihova šansa.
Čitam kako hrvatski mediji i pojedini navijači Zorana Gopca nazivaju izdajnikom. Čovek koji je postavio sadašnji muški hrvatski rukomet na ovaj nivo, što reprezentativni, što klupski, ne zalužuje da mu se tako nešto govori i to samo zbog subjektivnog mišljenja kako je on kriv što hrvatski navijači nisu dobili karte. Sviđao se nekima li ne njegov način poslovanja i metod rada, on ipak takav odlično funkcioniše. Deset godina unazad, konstantno ste u igri za medalje, borite se za visok plasman i sad zbog jednog poraza ili manjka karata neko mora da plati nakon svih zasluga i dobrih stvari. Ali tako je to kod „nas“, glave lete i zbog jedne stvari.
Hrvatska i Španija će takođe igrati drugo poluvreme baš kao i mi i Danci. Neću o tome da li se neko može dva puta pobediti, više me interesuju glave igrača. Španci kao neko ko se tokom prvenstva nametnuo kao prvi favorit, mogu reći je ležerno izgubio od Danske. Pustili su utakmicu da nekako sama ide od sebe računajući da će se kockice tokom meča same poklopiti. U takvoj situaciji Danci su se mnogo bolje snašli i pobedili. Taktički su bili bolji, nisu stvari puštali da se dešavaju nego su ih navodili na svoju vodenicu. Gledajući na taj poraz iz španskog ugla svakako su poljuljani, jer ih finale videti neće. Mislim da su bili preopušteni i to ih je skupo koštalo. Obzirom da nisu hladni Skandinavci već se i oni nerviraju zbog poraza i boluju ga, sigurno će im biti teško da se oporave. Imaju priliku da u dve godine donesu dve bronze sa dva takmičenja.
Hrvate poraz sigurno mnogo peče i to će im biti najveća prepreka kao osvajanju medalje. Nije lako izgubiti polufinale, a kamoli od Srbije pa ukoliko se oporave imaju velike šanse za možda čak i prvu bronzu na velikim takmičenjima, nisam siguran. Znam samo da poslednjih godina tu utakmicu nikako da pobede. Arena će biti vrlo verovatno skoro prazna na toj utakmici pa dodatnog pritiska neće biti. Ne slažem se baš da atmosfera nije bila ništa posebno iz ugla pritiska. Ima igrača koji su prošli sve i svašta i na koje to možda deluje čak i kao podizanje adrenalina, ali ima i onih koji su prebledeli ili nekih koji su lagali sebe da su opušteni. Na samom startu utakmice, neposredno pred početak, Hrvati se spremaju za prvi napad, a Gojun stoji u odbrani. To je jedan od pokazatelja koliko je sati kod bilo kod tog igrača. Ili neko ko se smeje dok mu zvižde i onda šutne 5/0, par puta i metar pored gola. Psihologija je čudo i ko danas to reguliše dobiće utakmicu. Mi to nismo uspeli na prošlom SP u košarci i Litvanci su nas pregazili. Jednostavno nismo uspeli da se oporavimo od onako nesrećnog poraza protiv Turske.
Za nekoliko sati dobićemo novog evropskog prvaka i novog srebrnog i novog bronzanog. Ono što jedino može da bude veza sa prošlim EP je Hrvatska koja je i tada bila u 4, osvojila medalju kao što to može i sada. Ostalo će sve biti novo. Nakon Švedske 2002.ponovo domaćin može biti prvi. Neka tako i bude.
