Sve nas je u PRESS Sali nakon meča Srbije i Hrvatske, kao maljem opalila informacija o povredi Žarka Šešuma, za koju nismo isprva znali i nismo mogli da pretpostavimo. Nismo znali, jer u buci i gužvi „Arene“, to nije bilo moguće videti sa novinarskih mesta, a pretpostavka da se tako nešto može desiti bilo kom akteru polufinala Evropskog prvenstva, kosila se sa nemogućim.
Verujem da delim mišljenje svojih kolega, kada je u pitanju „žrtva“ budalaštine i nečega što i nema adekvatnu pogrdu u srpskom rečniku. Zločin prema srpskom rukometu, Evropskom prvenstvu, ali najviše prema „zlatnom dečku“, Žarku Šešumu, počinjen je i kao takav, predstavlja presedan i ličnu i kolektivnu tragediju, jednog sportiste i našeg društva.
I odmah se prolomilo pitanje – A što baš njemu? Ponosni smo što smo u „etar“ pustili krilaticu o „zlatnom dečku“ srpskog rukometa, jer je to Bačkopalančanin svojim ponašanjem, godinama unazad, zaslužio. Vaspitan, pre svega, odmeren u pobedi, strpljiv i profesionalan kada se gubi, optimističan, kada mu ne ide, otporan na preuveličavanja,kada zaseni ostale, a na njega nagrne novinarska „bulumenta“, sve je to Žarko Šešum.
Kada mu je konačno krenulo na EHF EURO 2012, prst sudbine, ali i ruka bezumnika je rešila da uništi njegove dečačke snove.
Koliko je znoja i suza proliveno, koliko sklekova urađeno, koliko noći presanjano da jednog dana pred svojim narodom dostigne zlatne visine i okiti se titulom prvaka Evrope. To je priča svakog sportiste, vrhunskog ili ne.
Zato se u nedelju ne igra samo za istoriju i budućnost. Pobeda nad Danskom, imaće još jaču simboliku. Ona će biti poklon. Zlatna medalja za zlatnog dečka. Zaslužio je…
