O RUKOMETU NA PESKU
Da li znate Žiku? Da, da, našeg Žiku iz BH-a. Evo vidim juče na Balkan-Handball-u, i Slovenci su mu objavili sliku. Hvale ga. Hvale ga i Makednoci, Hrvati, svi kojima rukomet nešto znači. U Srbiji najmanje, ali zato bar znaš odakle je. Isto je svuda u regionu, a mi kažemo „niko nije postao pop u svome selu“. Možda u stvari i ima domaćih popova, ali to nije važno ovom prilikom. Važno je da Vi znate Žiku i da će Vam možda biti čudan događaj koji mi se desio juče.
Sedim na tribinama SC „Šumice“ i pratim trening Dragana Đukića na trenerskom seminaru trenera Srbije i bacih pogled na ulaz u dvoranu, kad eno, Žike. Živ se presekoh, okretoh glavu na drugu stranu, zarih lice u šake, uhvati me neka nelagoda. Ma, to osećanje se ipak može izreći samo kao ogroman strah. Strah od Žike? To verovatno nije osetio niko do sada.
Okrenute glave i načuljenih ušiju osetih kako se ljudi što sede do mene pomiču da neko prođe, i u trenu čuh poznati glas. Žika! Sede do mene, znoj mi obliva čelo, smeškam se, kao drago mi je što ga vidim. Par kurtoaznih rečenica i odjednom, udaraju njegove reči pravo u mozak, direktno u centar za strah: „Kubura, kada ćeš mi dostaviti blog o rukometu na pesku koji si obećao?“. Pravdam se (spomenuh mu i kadetsko prvenstvo Evrope u Podgorici, pa da ovom prilikom čestitam našim reprezentativcima i štabu 1992. godišta, takođe, šampionima iz Hrvatske, kao i odličnim organizatorima. Finalni dan mi je bio za pamćenje), pokazujem mu neke gluposti na računaru (koji nosim stalno sa sobom već mesec dana, upravo sa ciljem da mogu da mu se pravdam ako ga sretnem, da mu kažem, „evo blog, samo što nije gotov“. Mada, kada bolje razmislim, dobro je bar što je XXI vek, pa ne moram sa sobom da vučem neku pretešku pisaću mašinu…). U svakom slučaju, Žiko, evo teksta..
U Antaliji je letos održano IV Svetsko prvenstvo u rukometu na pesku. Iako još uvek ne pobuđuje pažnju javnosti koju zaslužuje, ovo prvenstvo je predstavljalo još jedan korak napred u popularizaciji našeg sporta. To se najpre ogleda u činjenici da su po prvi put svetska zlata završila na grudima reprezentativki jedne skandinavske reprezentacije i da je celo prvenstvo moglo biti praćeno skoro potpuno world wide posredstvom satelitskih sportskih TV kanala.
Dobar pokazatelj tog medijskog napretka je predstavljala spremnost srednjeistočne TV kuće Al Džazira da TV i druga medijska prava za ovo, i naredno prvenstvo koje će 2012. godine biti održano u Italiji plati po 250.000 dolara. Ne potcenjujući sposobnosti čitalaca, iskoristiću priliku da ovu informaciju predočim u drugačijem obliku, izražavajući novčani iznos u milionima – TV i Internet prava za ovo i naredno SP su prodati za pola miliona dolara!
Iako bi smo svi želeli da koraci koje pravi rukomet na pesku budu veći i snažniji, trebalo bi imati u vidu da smo, posle par decenija istorije, četiri Svetska prvenstva i tek 10 godina igranja kontinentalnih prvenstava, još uvek u periodu preležavanja dečijih bolesti, tako da bi trebalo imati obzira prema nekim propustima i problemima, ali i učiniti sve da se ne ponove. Jedan od problema je i relativno loša realizacija TV prenosa sa Prvenstva u Turskoj. Host broadcast signal koji je Turska državna televizija, TRT, emitovala, učinio je da prenosi ne omogućuju TV gledaocima da na kvalitetan način isprate svo bogatstvo igre, njenu dinamiku, kao i kretanje rezultata. Obzirom da smo ovaj put, kao što sam već napisao, imali mogućnost da rukomet na pesku posredstvom Eurosporta i Al Džazira Sporta ponudimo TV gledaocima u celom svetu, nekvalitetan kadar snimanja je, verovatno, velikom broju gledalaca oduzeo potpuni užitak praćenja kvalitetnih peščanih utakmica, kojih je na Prvenstvu bilo pregršt.
Neću Vas mučiti nekim drugim problemima kao što su relativno neadekvatan sistem takmičenja i dinamika odigravanja utakmica na samom Prvenstvu, zbog nade da će i te dečije bolesti već za dve godine ostati za nama.
Ovoga leta, u centru medijske svetske pažnje se, po običaju, našlo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ekipe iz regiona nisu postigle značajniji rezultat u ovom ciklusu, ali je svet dobio sasvim novog đampiona i prvi trijumf jedne evropske reprezentacije na takmičenju van našeg kontinenta. I te dve činjenice su doprinele da fudbal, ne samo kao sport, već pre kao jedan globalni fenomen, pronađe nove staze ka još većoj popularizaciji i komercijalizaciji.
Mada poređenja sa fudbalom nisu najsrećnija, mi koji radimo u rukometu na pesku možemo biti zadovoljni činjenicom da smo na ovom Prvenstvu dobili nove šampionke, po prvi put u muškoj konkurenciji trijumf reprezentacije koja nije sa kontinenta na kome se prvenstvo održava, kao i veće prisustvo nekih značajnih i svetski prepoznatljivih rukometnih imena.
Dolazak u borbu za medalje ili njihovo osvajanje od strane nekih manjih rukometnih nacija kao što su Turska, Italija, Brazil ili Bugarska na prethodnim prvenstvima je bio razlog da se radujemo i da rukomet na pesku posmatramo i kao sjajno promotivno oruđe za promociju samog rukometa. Danas sam radostan zbog činjenice da smo u Antaliji bili u prilici da za vreme ceremonije dodele medalja slušamo himnu Norveške. Posle srebra osvojenog na sjajno organizovanom EP u Larviku protekle godine, devojke iz Norveške su se na SP sasvim zasluženo popele stepenicu više. S obzirom na ozbiljan pristup i dobro finansijsko zaleđe i popularnost rukometa u Skandinaviji, verujem da će severnjakinje i severnjaci preovladati nedostatak klimatske predispozicije (ili možda oni željni sunca, upravo i imaju predispoziciju, tj. želju da što više vremena provedu sa loptom na pesku?) i ustaliti se u grupi ozbiljnih peščanih nacionalnih timova. U prilog ove činjenice ide i drugo mesto selekcije Danske, koja je takmičenje započela porazom u „shoot-out“-u („penali“) od Japana, u meču koji je otvorio IV Svetsko prvenstvo (1:2 (6-8, 18-15, 4-5)). Japanke su na kraju jedva pobegle od dna (na kraju zauzele 10. poziciju), a Dankinje su, rastući kao ekipa tokom Prvenstva i konstantno dižući kvalitet igre, stigle do tesnog poraza u finalu (0:2 (14-18, 16-20)).
Bronzu su osvojile Brazilke, koje je zaista bilo uživanje gledati. U borbi za treće mesto su pobedile isto tako interesantne devojke iz Ukrajine (2:0 (10-9, 15-8)). Kad sada malo bolje razmislim, to je i bio pravi šlager Prvenstva, susret dve selekcije u meču u kojem se moglo uživati u svakom pogledu… Bolje je da prekinem sa pisanjem o ovom susretu plavih i crnih devojaka. Ipak, u regionu „grabimo velikim koracima napred“, pa ovde stavljam tačku, da me neko u duhu sveopšte težnje „prihvatljivih oblika ponašanja“, ne bi optužio za seksizam, mačizam ili štošta slično. A onda bi i sam Balkan-Handball mogao imati problema, pa bi se i Žika verovatno naljutio na mene… A mene je već strah.
Prisustvo sjajnih igračica koje igraju značajnu ulogu i u rukometnim selekcijama svojih zemalja, kao što su Turkinja Ozel i Hrvatice, Grubišić i Lovrić, donosi dodatni kvalitet i baca posebno svetlo i na peščana takmičenja. U direktnom duelu ovih igračica i njihovih nacionalnih timova smo dobili petoplasirane na Prvenstvu. Domaće devojke su bile bolje (rezultat 2:0). Kako na svako takmičenje dolazim sa uverenjem da će se peščani predstavnici Hrvatske boriti za medalje, ovaj rezultat je pomalo lošiji od očekivanog.
U borbi od 7. do 12. mesta su se našle prvakinje Evrope iz 2009. godine, Italijanke (na kraju osme), pa do tada svetske vicešampionke, devojke iz Španije (na kraju devete) i mlade Mađarice, koje su pre dve godine bil
e prvakinje Evrope do 18 godina, a na ovom takmičenju su završile na sedmoj poziciji (pobedile Italijanke sa 2:1 (13-11, 13-15, 7-3)).
Priču o ženskom takmičenju bih završio željom da na narednom velikom takmičenju, kontinentalnom prvenstvu 2011. godine, na pesku vidimo i srpske devojke, nadam se predvođene Andreom Lekić koja je još 2006. godine na EP u Kukshafenu osvojila titulu najboljeg strelca. Andrea i drugarice, budite spremne.
Muško takmičenje u Antaliji je završeno trijumfom brazilske selekcije. Svakako, bio je to više nego zaslužen trijumf. Njihova ekipa je skup odličnih peščanih igrača sjajnih fizičkih predispozicija, što donosi efikasnu igru i mnogo atrakcije. Kada se tome doda i činjenica da ih sa tribina prate atraktivne devojke koje igraju za žensku selekciju, posle finalne pobede nad Mađarskom od 2:0 (14-7, 18-15), zaslužili su iskrene aplauze svih prisutnih. Mađari su do maksimuma iskoristili kvalitete ekipe i uz tri poraza u devet mečeva zasluženo stigli do srebra koje je stepenica više na podijumu u poređenju sa prošlogodišnjim Evropskim prvenstvom. Srbija može biti zadovoljna što je na finalnom meču imala svoje predstavnike, sudijski par Jakovljević – Antić, koji je priznanjem da sudi finale krunisao čitav niz najznačajnijih mečeva suđenih u proteklih nekoliko godina na velikim evropskim i svetskim takmičenjima.
Bronzu su osvojili domaćini, koji već čitav niz godina nastupaju u neizmenjenom sastavu i čija je okosnica rukometna selekcija i mislim da su ovom bronzom zapevali labudovu pesmu. Gro ekipe je u dubokim tridesetim godinama i medalju i pobedu nad Egiptom rezultatom 2:1 (16-26, 15-13, 11-10) u svom poslednjem meču Prvenstva u velikoj meri mogu zahvaliti sjajnom golmanu Ibrahimu Demiru, najboljem golmanu SP. U tom meču poraženi Egipćani su završili Prvenstvo sa dva poraza od kojih je onaj u polufinalu protiv Brazila bio u najmanju ruku tesan. Bivši svetski prvaci (I SP u Egiptu 2003. godine) nisu stigli do medalje, ali je njhov selektor do maksimuma iskoristio kapacitete tima koji vodi.
Za njima slede nepredvidivi Rusi koji su jedini u Antaliji pobedili nove šampione, kao i selekcija Danske kojoj je posebnu atraktivnost dodavala činjenica da je na desnoj strani terena carevao najbolji strelac rukometne Bundeslige, igrač HSVa, Hans Linberg.
„Balkan-handball“ region može biti zadovoljan srebrom koji je osvojila madjarska selekcija, a pomalo razočaran činjenicom da je branilac titule i dalje vrlo snažan tim Hrvatske ostao čak, posle poraza u grupi od Rusije i Danske, i bez plasmana u finalnu grupu koja se bori za plasman od prvog do šestog mesta. Daljim razigravanjem, u okviru nečeg što se često na IHF takmičenjima zove Prezident kup, Hrvati su uz četiri nove pobede stigli do sedam pobeda u devet mečeva na Prvenstvu i samo do sedmog mesta, i to u direktnom meču sa drugim razočaranjem Prvenstva, selekcijom Španije. Obe ekipe imaju veliki potencijal i njihov plasman na ovogodišnjem SP predstavlja ogromno iznenađenje. Ipak, u takmičenju po grupama, u borbu za medalje su ih vodili jedan poen ili odbrana golmana više. Tako to obično u rukometu na pesku biva, nijanse odlučuju o „pobednicima i pokojnicima“. Nama preostaje da se nadamo da će selekcija Srbije već na narednom EP koje će biti održano 2011. godine biti ozbiljan tim koji će se boriti za visok plasman i medalje. Bronza sa SP 2009. godine kojoj je ovim prvenstvom „istekao rok“ na to obavezuje.
Bliskoistočni derbi za deveto mesto je pripao Omanu, koji je direktnim trijumfom nad Katarom rezultatom 2:0 (20-11, 18-16) nagovestio dobar rezultat pred, za njih najvažnije takmičenje sezone, Asian Beach Games kojima su domaćini u Muskatu u decembru mesecu.
Fenjer je izbegla Libija, koja je u meču takmičenja po grupama uspela da stigne do „shoot-out“-a protiv bronzanih domaćina, dok su za bar dva koplja lošiji od svih bili reprezentativci Australije koji su ubedljivo poraženi i od pomenute afričke selekcije, rezultatom 0:2 (5-18, 5-15).
Pored već pomenutih zvezda ženske i muške rukometne scene, posebno nas je obradovala činjenica da smo na tribunama peščanog stadiona u Antaliji videli i selektora danskih rukometaša Vilbeka, koji je došao da isprati igre svoje selekcije i samo Prvenstvo.
Sa sigurnošću možemo očekivati da će selektor srpske selekcije, Veselin Vuković, na rukometnom Svetskom prvenstvu u Švedskoj u januaru 2011. godine biti suočen sa nekim novim ili već viđenim taktičkim zamislima koja „vuku korene“ iz rukometa na pesku, a koje će pred njega već u mečevima po grupama staviti Červar (možda ipak ostane?) i Vilbek, a u daljem toku šampionata i ko zna ko sve još od nacionalnih trenera.
Da na kraju spomenem da sam danas prisustvovao lepom turniru u Novom Sadu. Učestvovalo je šest ekipa sastavljenih uglavnom od rukometaša bez „peščanog iskustva“. Bilo je uživanje gledati kako se posle početnih minuta igre opuštaju i počinju da uživaju u čaroliji i mogućnostima koje pruža beach handball.
Na kraju ću još jednom da se vratim Žiki. Kladim se da i ne znate da je Žika jedan od nesudjenih TV komentatora proteklog EHF CL Final4 za teritoriju Srbije… . Mada, to je tema za neki drugi blog, nekom drugom prilikom,…možda. A ja se unapred radujem teškoj situaciji u kojoj će se naći kada za neki tren pritisnem „send“ (naravno, ako uspem da pronadjem tu dirku na tastaturi) i pošaljem mu mejl sa ovim tekstom. Da uzme makaze u ruke, nije lepo, a i ne voli on to, a opet, verujem da mu nije po volji ni ovoliki publicitet… . Ipak, šta je tu je, drago mi je da ste pročitali ovaj moj blog, zbog Beach Handball-a , a nadam se da se ni Vi, ni „Balkan-Handball“ neće žaliti. Ne bih voleo da sam protraćio vaše vreme i poverenje… a od Žike me strah:)
Saša Kuburović
EHF Marketing Supervizor, Predavač EHF-a
