Ne bih se mogla zakleti da preterano volim rukomet ovih dana. Dok mi se jedna od najboljih drugarica bori za goli život, nije mi stalo ni do čega, pa ni do ženskog rukometa. Nije mi stalo juče i danas, ali onima koji u Srbiji odlučuju i brinu o njemu, nije stalo godinama. To je velika razlika. Zanima ih deklarativno. Onako zvanično, ali samo onoliko koliko baš mora i koliko treba u javnim nastupima. Suštinski i iskreno, ne. A da li će se nešto promeniti po tom pitanju? Ne brinite, neće. Rovovi su tako utvrdjeni da će izdržati svaki nalet. A kako ih neće ni biti, jer nikoga i ne zanima ženski rukomet, onda u žargonu – opušteno.
Ako Butulija može da uvede novu reč u srpski jezik – mafijašenje, mogu i ja da se poslužim rečju jedne uvek inovativne autorke hita – maskarada. Dakle, dobrodošli na maskaradu. Neka mi neko da Tadićev broj da ga pitam kako najbolje početi sa izvinjenjima pošto uopšte imam drskosti da kažem tako nešto, kada zaboga nije tako. Imamo sistem u svakom segmentu od škola rukometa do seniorske reprezentacije. Stručne, edukovane trenere, trenere nove generacije iz čijih sistema rada izlaze psiho-fizički zrele i tehničko-taktički obučene igračice. Prati se razvoj tih igračica. I one individualno i svakodnevno puno rade na sebi, više nego na svom egu. Inovativni smo. Klubovi u najvišem rangu takmičenja dva puta godišnje rade kompletna testiranja igračica. Temeljno analiziraju uradjeno, pišu izveštaje i imaju detaljne planove rada. Tu su timovi za video analize utakmica. Klupski sajtovi su prosto prepuni informacija. Podrška i poverenje na sve strane. Svi rade svoj posao i stručni su za njega. Mediji i sponzori su ludi za ženskim rukometom. Divno je biti rukometašica u Srbiji. Još divnije pratiti sve to u danu kada moj medij u stvarnosti probija brojku od pet miliona otvorenih stranica.. I onda je mrmot zamotao čokoladu u foliju.
Koliko smo samo daleko… Sudar sa stvarnošću je bolan, možda i najbolniji do sada. Ne toliko sam po sebi, koliko zbog načina na koji je doživljen. Završetak Evropskog prvenstva nije doneo očekivano olakšanje. Želim da ga što pre zaboravim, ali ne ide. Ne mogu ni da kažem da sam ga pažljivo pratila. Čekala sam šampionat dve godine, a onda sam posle samo dva kola i dve odgledane utakmice Srbije poželela da se tu završi. Osećaj "muka mi je od rukometa" popravila su poslednja dva takmičarska dana kada sam se podsetila kako izgleda ozbiljan rukomet.
Loši smo đaci, ne učimo, greške se ponavljaju. U mojoj prirodi i karakteru je uvek pozitivan prisup, ali sada sam u situaciji da se borim sa razočarenjem i gorčinom koja je preovladala. Mnogo toga što je teškom mukom sa puno truda, ali i zavaravanja slagano u jedan prividno lep mozaik predhodnih godina, konačno je razbacano i bačeno pod noge. Koliko će vremena trebati da se vrati sama prilika da se nadoknadi propušteno?
Da, uvek ta sreća. Nismo je imali, u grupi su nam bile dve reprezentacije polufinalisti. Sreća uvek jeste jako bitan faktor u sportu, neophodan, ali kada nemaš druge faktore, ne može ti ni sreća mnogo pomoći. Protiv Španije smo imali sve osim sreće. Ma da. Norveška je sigurno četvrti put uzastopno prvak Evrope jer uvek ima mnoooogo sreće. Sistem u kome funkcionišu kao švajcarski sat već 20 godina nema veze. Bude svako prvenstvo jedna reprezentacija više od ostalih pod srećnom zvezdom, kao Švedska sada ili Španija u Makedoniji, ali to svej
edno mora da se zasluži. Skupila sam hrabrosti da ponovo pogledam prvo poluvreme utakmice sa Španijom, trebala mi je. Neko ima neki komentar? Šta je to maksimalna koncentracija, odgovoran pristup i borbenost do srži? Prazne reči. Nismo to imali i nismo imali prilike da to vidimo u igri naše reprezentacije ni 20 minuta. Imali smo, ali samo u priči. Na terenu smo videli neodlučnost, nesigurnost i grč koji su igru srpske reprezentacije pretvorili u demonstraciju nemoći. Nema rutine bez jakih utakmica, a videsmo, ni rukometa koji igra ostatak sveta. Kada igraš stegnut, ne pružaš ni deo svojih mogućnosti, o maksimumu nema ni govora. To se u Aalborgu videlo, ne iz aviona nego iz svemirskog broda(pitaćemo baš ove Ruse iz "Sajuza" kad nam se za Božić jave u direktnom prenosu i prenesu pozdrave sa Marsa). Nemačka je eto imala sreće da dobije "laku" grupu, ali se iz te nonšalancije i devize "lako ćemo" desio neverovatan kiks da ih Ukrajina razvali 10 razlike i pošalje kući. Svaka greška se skupo plaća, to smo osetili na svojoj koži. A kazna za Nemačku brzo je stigla u vidu Madjarske za protivnika u baražu za SP u Brazilu.
Ni mi nismo bolje prošli, iako smo izbegli scenario Nemačka 2 iz prošlog baraža u vidu Danske, Madjarske ili Francuske. Crnu Goru i da ne pominjem, kompletna ta tema mi se ne otvara ni sada ni bilo kada, bolna je. Hrvatska je došla kao neka srednja varijanta iako ni oni nisu želeli nas koliko ni mi nih. Kako reče Canjuga, nisu želeli Srbiju ne toliko zbog kvaliteta koliko zbog samog naboja koji nose već sami susreti dve zemlje u bilo kom sportu. Da, možemo da se nadamo, i pored činjenice nas dobile u pet od šest poslednjih susreta, od toga jednom u sred Beograda sa deset razlike. Samo, ako se nešto krupno i konstruktivno ne promeni u našoj svesti, shvatanju, pristupu, ali i organizaciji do juna, glavni adut ostaće nam revanš u Srbiji kao da hrvatske reprezentativke igraju u Zimbabveu pa ne umeju da se nose sa pritiskom sa tribina.
I tako, sve dok se lažemo, zaludjujemo i zavaravamo, ozbiljan rukomet sa svim svojim segmentima, neće stanovati ovde. U ovakvom sistemu sa ovakvim odnosima, pitanje je i kada će i da li će. Neka mi neko javi kada se to čudo desi. Ako se desi. Do tada ću sigurno nastaviti da prelazim hiljade kilometara da ga gledam.
"Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas, nama je dobro, sreća jedna neizreciva…"
