Reprezentacija Srbije, osvojila je 10. mesto na nedavno završenom Svetskom prvenstvu u Švedskoj. Posle skoro tri nedelje borbi u Malmeu, Lundu i Kristijanštadu, izabranici selektora Veselina Vukovića, nisu ostvarili, ono što se spominjalo kao cilj, plasman do sedmog mesta i kvalifikacije za Olimpijske Igre u Londonu 2012. godine. Par dana posle spuštanja zavese na feštu u Malmeu, vreme je da govorimo o onome što smo videli…
REZULTAT – NEUSPEH
Definicija neuspeha je rezultat, koji ne može da se okvalifikuje kao uspeh. Ako smo posle 13. mesta na EURO 2010 u Austriji, bili očajni zbog svega što smo videli na terenu, stanje rukometne nacije posle Švedske možemo opisati kao tugu za propuštenim šansama i nervozu, jer su nam se neke stvari, pre svega loše završnice, desile po ko zna koji put, bez pouka iz prošlosti. U devet utakmica na SP 2011, Srbija je zabeležila tri pobede nad egzotičnom Australijom, Alžirom i osveženjem, Argentinom, a u okršajima sa evropskim selekcijama, zabeležila pet poraza i jedan nerešen rezultat (ako izuzmemo remi sa Norvežanima posle 60 minuta) sa negativnom gol razlikom -23! To je nedopustivo za selekciju, koja ima vrhunske ambicije, već na narednom takmičenju, gde je domaćin. Utisak kvare i teškom mukom izvojevane pobede nad Alžirom i Argentinom. Posle 15 dana takmičenja na najvećoj svetskoj smotri, stoji činjenica da „Orlovi“ nikoga nisu nadigrali, a bilo je ili je moralo da bude „topovskog mesa“, za trening i odmor.
NAPAD – „SPORO I OČEKIVANO“
Srpski napad na SP 2011, postizao je 27,3 golova po meču. Samo protiv Australije, „Orlovi“ su prebacili cifru od 30 golova (36). Na primer, Francuska je postizala u proseku 32,7, a Danska čak 33 gola. Od reprezentacija, koja se se plasirale u TOP 12, jedino su Argentinci (26,1) i Šveđani (27,2) postizali manje golova od Srbije.
Pored toga, što očigledno, nije bilo puno golova u mreži protivnika, ono po čemu je Srbija bila rekorder na ovom SP je broj šuteva sa bekovskih pozicija (235 – 435 ukupno), zajedno sa Danskom. Verovali ili ne, svetski šampioni, Francuzi, šutnuli su samo 189 puta sa devet metara (uz utakmicu više), a niko nije dozvolio da mu učešće šuteva sa devet metara u ukupnom šuterskom opusu bude veće od 50% (Srbija ubedljivo prva sa 54%). Na primer, Francuzi su samo 39% napada rešavali sa devet metara, Danci 45,6%, a Španci tek 34,5%. Nije teško iz ovoga izvesti već poznatu činjenicu da raznolikost rešenja u napadu, donosi vrhunski rezultat. Ako se znalo, gde u napadu počinju i završavaju stvari, onda je protivniku bilo lako da se fokusira i spreči opasnost.
Ono što je srpski napad činilo još predvidljivijm, to su bili igrači, koji su ga realizovali. Najbolji strelac Srbije na SP, Marko Vujin, završio je čak 26,2% svih napada reprezentacije na ovom SP, što ga čini najvećim „trošadžijom“ takmičenja u Švedskoj. Primera radi, kod Francuza, najbolji strelac, Nikola Karabatić, realizovao je „samo“ 16,4%, kod Hrvata, Vedran Zrnić 16,2%, a Španac, Iker Romero, 13,6% napada svoje ekipe. Jedino je najbolji strelac SP 2011, Mikel Hansen (23,5% svih napada) šutirao približno prvom strelcu srpske reprezentacije. Ako se ovim podacima doda i statistika drugih najboljih strelaca (i najvećih „trošadžija“) pomenutih reprezentacija (Ilić 16,7%, Gigu 9,9%, Buntić 14,9%, Rokas 11,4% i Lindberg 9,3%), dobijamo sledeće:
– Dva najefikasnija igrača srpske reprezentacije, završila su čak 43,8 % svih napada na SP 2011. Ako se to uporedi sa 26,3% Francuza, 25% Španaca, 32,8% Danaca ili 31% Hrvata, onda je razlika očigledna, kao i zaključak da su reprezentacije iz vrha, imale jedno ili dva rešenja više u odnosu na „Orlove“. Time su bile opasnije, dok se napad Srbije često završavao blokom odbrane ili nerezonskim šutevima na znak pasivnog napada.
Kada svetski stručnjaci započnu priču o Srbiji, kao „skupu igrača velikih kvaliteta, ali bez tima“, onda nije teško pogoditi da misle na gornje redove…
Pored toga, odokativni utisak je da je napad bio spor, sa teškim prenosom lopte i bez kreacije, kada bi „šabloni“ padali u vodu. Napad sa igračem manje, bio je konfuzan i često su protivnici odlučujuću prednost upravo sticali u tim trenucima. Gotovo ga nismo videli, a da nije završen iznuđenim pucanjem na podignutu ruku sudija…
Za razliku od lošeg EURO 2010, srpska krila, odlično su iskoristila ukazanu šansu na SP 2011. Po procentu realizacije, Nikčević, Marković i Prodanović (Stanković na kratko), bili su najuspešniji krilni igrači na SP (72%). Ipak, ono što upada u oči, to je ukupan broj šuteva (54), po čemu je Srbija deseta na SP. Primera radi, Danci su imali čak 40 šuteva više sa krila od „Orlova“. Tako se „najbolji deo“ srpskog napada, taktičkim rešenjima ili opet, lošom organizacijom, stavio u domen „otpadaka“ sa par šuteva po meču. Taj diskurs, kako god zvučalo, odvaja pobednike od gubitnika, raznovrsne od „dosadnih“, brze od sporih.
Igra bez krila, bez kontre, sa oslanjanjem na šuterske kvalitete Vujina i ostalih, bila je pročitana od strane protivnika.
Za loš napad, selektor Vuković je često apostrofirao nedostatak klasičnog srednjeg beka. Da li ih ima u srpskom rukometu i da li su oni po ponašanju ili godinama po ukusu šefa struke, možda nekom drugom prilikom. Koliko ih još ima u svetskom rukometu? Francuzi, već, deceniju igraju bez klasičnog srednjeg beka, a nemaj
u ga ni Španci. Danci su odigrali sjajan turnir bez pomoći jedinog „klasičnog“ organizatora igre, Mogesena, koga je „imitirao“ Spelerberg. Kada već nisu preduslov za medalju, da li uopšte mogu biti razlog za izostanak brzog i tečnog napada?
Priča o napadu, završava se pitalicom o Nemanji Pribaku. Dečko, koji je u reprezentativni svet ušao dolaskom Vukovića prošlog aprila, zamenjen je posle 20 minuta igre na prvenstvu i ako je prethodno u pripremnom periodu bio starter – prvi srednji bek. Šta se to promenilo „preko noći“ u procenama stručnog štaba i koliko je taj hazarderski potez posle samo dve utakmice uslovio da napad Srbije bude loš, možemo samo nazreti.
ODBRANA – „USPONI I PADOVI“
Srbija je dobila novog „specijalca“ u odbrani, Danimira Ćurkovića, čiji se nastup može oceniti prelaznom ocenom. Kod Cvetkovića „defanzivca“ nije bilo, dok je Hasanefendić to pokušao sa Lapčevićem. Fokus stručnog štaba, bio je na odbrani 6-0. a ona je najbolje funkcionisala u meču sa Hrvatskom. Ono na čemu je vidljivo padala već posle par sekundi, bila je igra sa igračem manje. To se najbolje videlo u mečevima sa Danskom i Poljskom…
Ogledalo odbrane je broj kontranapada, koji jedna ekipa izvede. Srbija je na ovom SP imala najmanje kontranapada (ako izuzmemo Australiju), a više postignutih golova iz kontre samo od Alžira, „Kengura“ i Tunisa! Samo 31 istrčan kontranapad (3,4 po meču) i 25 postignutih golova (2,7 po utakmici), najbolje govore o segmentu igre, za koji se zna da pravi razliku na terenu i odvaja prosečne od vrhunskih. Šveđani (7 po meču), Danci (6,8), Francuzi (6,6), Španci (6,7) ili Islanđani (10,2) pokazuju na tom primeru, zašto su u vrhu. Loša tranzicija lopte iz faze odbrane u napad, pre je plod neuigranosti i nepostojanja sistema, nego tehničke neobučenosti igrača, jer to srpski igrači svakako jesu. Bez lakih golova u rukometu, nema lakih pobeda…
Na listi „fer pleja“ (zbir isključenja, crvenih kartona i opomena), Srbija se nalazi na visokom petom mestu, što govori da se ekipa nije prilagodila sudijskom kriterijumu na najbolji mogući način. „Sudije“, kao segment igre, moraju se takođe analizirati, ali ne smemo prenebregnuti da su „Orlovi“ na ovom SP, morali da igraju protiv dva domaćina – Danske i Švedske. To ni ozbiljnije reprezentacije (Hrvatska, Poljska) nisu preživele…
Nepodeljeno je mišljenje da je odbrana odnela pobedu nad napadom u koncepciji igre reprezentacije. Da jedno bez drugoga ne može, bilo je jasno i pre odlaska u Malme. Da li će 6:0 ostati udarna odbrambena formacija pred EURO 2012, na stručnom štabu je da proceni. Činjenica je da je i u njoj na ovom takmičenju bilo iznuđenih rešenja, poput Nenada Vučkovića, koji je dosta vremena proveo u paru sa Ćurkovićem, i tako od najboljeg napadača „Orlova“ na EURO 2010, kao i TOP 10 strelca na polusezoni u Bundesligi, postao solidan „defanzivac“, bez puno prilike ili snage da odgovori obavezama u drugom smeru. Jasno je da niko u državnom timu nije u prilici da bira uloge, koje dobija od trenera, ali je pitanje, koliko su one prave za nekoga i kakva je budućnost u tim rolama? Srbija nema Toft Hansena, Vorija, Jernemira, Dinara, Gala i ostale „kolose“. A imitacija „ne pije vodu“, ni u kilogramima, ni u kvalitetu…
„ROGLA“
Vremena za pripreme reprezentacije nema. Nema ga niko, tako da svaka priča koja počinje sa „nemamo mnogo vremena“, dođe kao poštapalica. U skladu sa tim, kompozicija tima je nešto, što mora da odgovara igračkom potencijalu, koji posedujemo. Da li tim sa bekovima i pivotmenima, koji nisu u stanju da odgovore odbrambenim zadacima, može imati akcenat na odbrani? Da li se njihove odbrambene performanse mogu popraviti u mesec dana zajedničkog rada na godišnjem nivou, ako su im uloge u klubovima drugačije? Na kraju, koga briga u profesionalnim klubovima na Zapadu, da svoj rad upravljaju prema potrebama reprezentacija? Da li će Rnić, Vujin, Stojković i još neki, zaigrati odbranu, o tome odlučuju Venta, Močai, Požun, itd. Dok u Srbiji nema jakog profesionalnog kluba, koji bi mogao da oblikuje igrače prema potrebama reprezentacije, istinu treba prihvatati iz prve i što pre, stavove, shvatanje i kompoziciju tima prilagoditi tome…
STVARANJE RESPEKTA
Sećamo se konferencije za medije pre dve godine u Poreču, kada je zbunjeni selektor Danaca, Vilbek, na konferenciji za medije posle poklonjene pobede nad Srbijom u poslednjim sekundama, izjavio da nije očekivao da će se „Srbija ovako brzo vratiti“. „Orlovi“ su majstori za izgradnju i razgradnju u kratkom vremenskom periodu. Posle Hrvatske je došla Rumunija, a znamo, posle Danske, Brazil. To očigledno nije stvar trenera, možda mentaliteta, ali ako ga delimo sa komšijama iz Hrvatske, onda sve ostaje zagonetka zbog koje se gubi. Ono što je pozitivno u odnosu na SP 2009 jeste da je reprezentacija do poslednje utakmice bila u takmičarskom tonusu i izgledala sveže.
"TURISTI" vs BUDUĆNOST
Od Cvetkovića, pa Hasanefendića, a sada Vukovića, stalno smo slušali o problemu broja nastupa, kao preduslovu za vrhunski rezultat. Trend da se u reprezentativnu priču ubacuju debitanti sa 26,27 godina, nastavio se i pod palicom novog selektora. Naravno, sve je to legitimno, dok igrači u tim najboljim godinama ne dobiju epitet „turista“. Ovoga puta, tu nezahvalnu titulu je poneo Uroš Vilovski (pomenuli smo i Pribaka), kao što su je prošle godine nosili Rastko Stojković i Dragan Tubić, pretprošle, Milutin Dragićević i Dragan Marjanac (kao i Savo Mešter, koji je izuzetak). I sve bi to bilo u redu, da je ovde reč o nekim juniorskim reprezentativcima, talentima, snagama koje dolaze, itd. Opet nije bilo dovoljno odvažnosti da se prelomi i povede na takmičenje neki klinac od 19,20 godina, koji bi tako upisao svoje prve nastupe „kada treba“, a ne u 25, 26. godini, kada je borba sa „brojem nastupa“ već odavno izgubljena. Naravno, česte promene selektora su uslovile da niko ne želi da rizikuje i razmišlja na duže staze, ako mu svaki minut na velikom takmičenju može biti „kost u grlu“. To je logično. Ipak, neko bi konačno morao da preseče „vrpcu mladosti“, koju u Srbiji tako ljubomorno čuvamo. I dok su Milić, Đorđić, Kostadinović ili neko četvrti, za koje je bilo vreme da makar budu „turisti“, sedeli kući, mi smo u Švedskoj u glavnim ulogama gledali Landina (1988.), Sjostranda (1987.), Hansena (1987.), a već od ranije znali ili sada saznali za Štrleka (1988.), Duvnjaka (1988.), Gojuna (1988.), Pešića (1989.), Karlena (1988.), Makedu (1988.), Palmarsona (1990.), Barašeta i Akambreja (1988.), pa Laugea (1991.). Reprezentativac se stvara, a ne izmišlja. Najmlađi srpski igrač, Momir Rnić (1987.), debitant na velikoj sceni, dobio je šansu, da tek nagovesti šta može u budućnosti i to je jedna od pozitivnih stvari. Problem je što se i sa njim zakasnilo, barem godinu dana (Austrija), kao i što ćemo
godinu ili dve dana kasnije, to reći za momke iz generacije 1990, a vreme jedino ne možemo da vratimo…
Ovako, priča o „duhovima iz prošlosti“, produžiće se i posle Vukovićevog mandata na čelu reprezentacije. I njegov naslednik će jednog dana ispostaviti javnosti račun rada „na dah“ svojih prethodnika…
EURO 2012 – START IZ "CRNE SERIJE"
„Orlovi“su poslednji put evropsku selekciju – Makedoniju pobedili u Zadru na SP 2009. Posle nje, u narednih deset mečeva, Srbija ne zna za pobedu nad evropskim selekcijama (skor 0:2:8)! U Zagrebu je ubedljivo poražena od Švedske, u Lincu su bili bolji Danci i Austrijanci (Island remi), dok su u Švedskoj od najboljih srpskih rukometaša bili bolji Danci, Šveđani,Rumuni, Poljaci, Norvežani, uz remi sa Hrvatima. Ako uzmemo sva tri takmičenja na kojima je Srbija učestvovala kao samostalna država, učinak je poražavajući.
Mečeva (Evropa) 15 (Pobeda 2 – Nerešeno 3 – Poraza 10)
Sa takvim skorom u prethodne tri godine, na EURO 2012 u Srbiji, najavljuje se medalja. Ako su njoj bili blizu Šveđani, ekipa, koja verovatno nema šta da traži ni u TOP 8 na planeti u ovom trenutku bez domaćinstva, pa nekada Tunis, Nemci sa zlatnim brkovima Hajnera Branta (2007.), Slovenci u „Tivoliju“ 2004. godine, onda nema razloga da u domaćinskom maniru našeg sporta, ne verujemo u nju. Ona bi mnogo toga donela rukometnoj populaciji u Srbiji, kratkotrajno. Pitanje glasi, da li je to reper za nastajanje ozbiljne reprezentacije, ako smo već videli kako su prošli Slovenci, Nemci ili Tunis? Da li smo realni ili nam je samo očajno potreban uspeh?
KONTINUITET
Sve počinje i završava se sa kontinuitetom. Prekopiraću jednu rečenicu iz prošlogodišnje analize EURO 2010 – Ipak, bolest srpskog rukometa i u krajnjoj distanci, njegova prosečnost, koja nas boli, počinje rušenjem svega dobrog što se desilo iza! Zato i svi ljudi dobre namere ne propagiraju rezove pred EURO 2012, moguću prekretnicu za srpski rukomet. Bez kontinuiteta, sve ideje i zamisli ostaju na početku, bez nade da ćemo ih ikada shvatiti. Njegov nedostatak je uslovio da Vuković na Svetsko prvenstvo ode bez šest igrača sa EURO 2010 (skoro polovina reprezentacije), a da opet, Hasanefendić prošle godine u sastavu nema šest igrača iz Hrvatske 2009. Za dve godine od SP 2009 do SP 2011, prosečan broj utakmica po reprezentativcu skočio je sa 45 na 47, što je katastrofalan podatak, ako se ima u vidu da je odigrano skoro 20 zvaničnih utakmica. Stalnim promenama ostajemo uvek neiskusni, a prethodno selektirani reprezentativci, gube svoj status, čime se poništava celokupan minuli rad na njihovom dovođenju u kvalitativni i iskustveni stadijum (godine i broj nastupa), kada oni mogu najviše dati reprezentaciji. Da ne pominjemo unošenje nesigurnosti među reprezentativne kandidate, promene koncepcija, načina rada, komunikacija i stručnih štabova. Za sve to je potrebno vreme i strpljenje. Od Cvetkovićevog „trči i pucaj“ rukometa, za koji se iz ove perspektive, čuje sve više pozitivnih glasova, dobili smo nešto drugo, pa treće, a samo vremenska distanca nam može reći, da li je vredelo.
Iz ove kože ne možemo. Možda smo svi zajedno umišljeni, možda pretpotentni, a možda smo i jednostavno, deseti…
PRETHODNA TAKMIČENJA
"ORLOVI" NA EURO 2010 – "LET SLOMLJENIH KRILA"
"ORLOVI" NA SP 2009 – "U SKOK – NE U KORAKE"
ŽIKA BOGDANOVIĆ
