Prošle su tri godine od kako je sa radom krenuo Balkan-Handball. Kada sam te zime, koja je donela fenomenalno Svetsko prvenstvo u Nemačkoj, koje je samo nekolicina upijala preko HRT-a i DSF-a, a u Srbiji "mrkli mrak", nakon priča o nameštanjima, odlazaka igrača iz reprezentacije, debakla od Čeha, doneo odluku da devet meseci "gubljenja vremena" u formi vojnog roka, provedem, tako što ću spojiti dve ljubavi – pisanje i rukomet, zvučao sam smešno, i sebi, i drugima. Tih dana niko nije pisao o rukometu, o njemu se nije govorilo ili jeste, sa pljuvačkom i psovkom. To je bio bivši sport za Srbiju.
Da ne idealizujemo, da sam odlučio da sajt posvetim samo srpskom rukometu, bilo bi to gubljenje vremena, jedna štura priča, puna kompleksa, tračeva, negativne energije, ljubavi, pa odjednom, mržnje. Tada! Da li bi se sada mnogo razlikovala? Možda bi bila posećenija, možda bi neki rukometni "tajkuni" poželeli da stave šapu i obezbede sajtu "bright future", možda je to recept, ali ne iz moje kulinarske torbe. Tadašnja procena da su rukometni ljudi iz regiona sa istim jezikom i prošlošću, nakon svih gluposti, ipak "osuđeni" jedni na druge, bila je ispravna. I uopšte, malo loših primera, pa pisanje o dobrim, kao podstrekom za druge, da postanu bolji, da imaju na koga da se ugledaju i ne misle da su najpametniji, bila je i biće dobitna kombinacija Balkan-Handball.com. A ona se proteže od Triglava do Đevđelije.
A, proživeli smo svašta. Te zime 2007, nisam ni slutio da će mi zbog toga što ću pisati o rukometu, pretiti kako će mi "zavrtati muda", da će mi pominjati kućnu adresu i "mrak od koga treba da se bojim", da će mi psovati majku i govoriti da sam sluga i kukavica, a u blažim pakovanjima i mojoj najbližoj koleginici, pa opet, sa često istih tastatura, kucati da smo "svetlo u tunelu", da nas treba kandidovati u rukometne forume, da niko nema "pero" kao što ga mi imamo, itd. I to sve, samo zato što smo potrošili, sada već godine, radeći nešto od čega ne živimo, nekada ugrožavajući i osnovne postulate privatnog života (te zime, nisam ni razmišljao da će zakup hostinga bacati u dugove) kako bi doneli nešto više u podizanju kolektivne rukometne svesti, ali praveći mesto gde će ta zaražena rukometna bratija izbacivati svoje frustracije prema nekim "svojim protivnicima", pa i nama, kao kolateralnoj šteti. Uz sve to, ostajala je tanka nit nade da će "Bogovi virtualnog rukometa" sa lažnim e-mail adresama, koje smo često prepoznavali u realnosti, pročitati koju pametnu i da će im to ostati negde, da će ih promeniti. Da li smo uspeli u tome? Nismo.
Mnogi će morati tek da shvate (bojim se da neće nikada), da se Srbiji, ali koliko vidim, gotovo nigde u Ex-Yu, nije desio Balkan-Handball, ni u jednom sportu! Nemate Waterpolo Srbiju, Makedoniju, Crnu Goru. Nema ni VolleyBall Balkana, ni Tenis Balkana, ni Fudbala. Od svakog košarkaškog sajta, koji rade "dok ima para" i gase se posle par meseci, Balkan-Handball je pojedinačno posećeniji. Zašto? Zato što nema "takvih budala", kao što su Zoka (neće se naljutiti, jer ovu reč često koristim) i moja malenkost. Pored svega toga, rukomet u Srbiji jeste, prijatelji "nevidljivi, vanzemaljci, legende, stručnjaci, doktori, roditelji, navijači", "pozicijo i opozicijo" sedmi sport – u medijima. Da nabrajamo – fudbal, košarka, tenis, odbojka, vaterpolo, plivanje, pa tek onda, negde u dnu strane, u većini puta bezobzirno prepisano sa Balkan-Handball-a, bez izvora, kao da smo besplatan servis za copy/paste "kolega" ili šturo preneta na "Beta-Tanjug" sajtovima, priča o "topovskim udarima", "Titanicima", "malim miševima", "šimikama", "gospodi u brkovima" i ostaloj domaćoj rukometnoj šarenadi. I šta onda, rukometni svete pod navodnicima? Atipično za TV voditelje, rekli bismo "Promenite kanal, ako Vam se ne sviđa".
Zatim, putujete tri dana, date zadnje pare za prevoz, spavate u vreći za spavanje, donesete na srpskom, sve ponosni, intervjue Omejera, Gislasona, Krečmara na sajt, a baš tada, pogodi se kakav prekid ili nebuloza istog dana, koja je tri puta čitanija od intervjua sa najboljim igračem sveta za koji pređete 1200 kilometara!? Onda sednete, pa se zapitate, čemu sve ovo? Kako se ljubav troši i prelazi u naviku, inat postaje dominantan. To kažem svima koji me pitaju "Zašto to radiš, kada ne možeš da naplatiš?". Ne prodajemo se na trafikama, ali verovatno će se i to desiti na nekoj "virtualnoj kasi" u skorijoj budućnosti. To je jedini način da sve ovo ima razlog i posledicu.
Ni EURO 2012 neće doneti avatare, koji će srpski rukomet preobraziti u sport modernih, profesionalnih i obrazovanih ljudi. U Srbiji ih ima, ako pogledate košarku, odbojku, pa i nekada "sport za seljake", fudbal, ali u rukometu, dvogledom ih tražimo. Ne kažem da ih nema. Sve ih pozdravljam, oni to znaju, i često im dajemo prostor na sajtu, ali to je teška manjina, po pravilu vezana okovima okoline. Sva je prilika da se njih neće osloboditi ili će, ako uspeju, pobeći glavom bez obzira u pečalbu, a da će međusobna ujedanja, koja mi vidimo kroz komentare i dnevnu štampu, ostati merilo jačine u čitavoj priči oko srpskog rukometa. Od njegove jačine, ne može se mnogo razlikovati ni rukometni sajt koji dolazi iz Srbije, zato se ne zavaramo da ćemo jednog dana imati redakciju, plaćenog fotografa, pokrivene troškove rada, prevoza i tehničke podrške, sve što je normalno za normalnu zemlju i rukometno okruženje. Umesto "življenja u legendi", bolje je za mnoge bilo obrazovati se i napredovati, pa danas krčiti svom sportu pute u političkim, ekonomskim i medijskim strukturama ove zemlje, kada su postojale šanse za to. Zato danas umesto uspešnih menadžera i pravih mecena, srpskim rukometom plove Nojeve barke pune socijalnih slučajeva, srdžbe i griže savesti za propuštenim šansama, koje su neki drugi sportovi i sportisti iskoristili.
Energiju crpimo iz pozitivnih primera, odavde, kao iz regiona. Ima sjajnih stvari, pravih rukometnih institucija, velikih stručnjaka, velikih ljudi, pravih "know how" priča, idola za klince, za budućnost i to je pokretačka stvar. Sve ostalo je trivijalno. Zato se nadamo, da ćemo još dugo jahati na tom talasu.
To su zaslužili mnogi normalni i neopterećeni ljubitelji rukometa, koje srećemo na svakom koraku. To je zaslužila i čitava rukometna emigracija sa ovih prostora, koja zna da izmeri "koliko i šta vredi". To su zaslužili svi oni koji su pomagali sajt, koji ga i dalje podržavaju, verujući u njegovu ideju. To smo zaslužili i mi sami…
