ANALIZA SP 2013: Srbija se opet zaljubila – Svet video magiju

Ženski rukomet – hit! U prolazu između PRESS sedišta i miks zone „Kombank Arene“ kroz požarne stepenice mogao se čuti eho razgovora dva funkcionera IHF-a koji su komentarisali da se 20.000 ljudi na ženskom rukometu neće nikada ponoviti. U ovoj deceniji na velikim takmičenjima, nema šanse. To dovoljno govori kakav efekat je imao SP 2013 na istoriju svetskog ženskog rukometa. Ovih 18 dana u Srbiji ostaće po mnogo čemu neprevaziđeno i duboko urezano u sećanju rukometnog sveta. Balkan-Handball.com će pokušati da predstavi sve one procese koje je turnir u Srbiji pokrenuo.

SRPKINJE GLEDALO 85.000 LJUDI

Devet mečeva reprezentacija Srbije u Nišu i Beogradu gledalo je oko 85.000 ljudi! Teško je izmeriti jačinu euforije, ali se čini da je ona bila na istom nivou kao i ona za vreme muškog EURO 2012 januara prošle godine. U godinama kada je postalo jasno da je rukomet izgubio svoju publiku, a da se po dvoranama, naročito u prestonici na klupskim utakmicama, broje na prste roditelji, braća i sestre, devojke i momci igrača i igračica, bez ljudi koji dolaze da bi gledali rukomet zbog rukometa, ovo može biti inicijalna kapisla da se nešto promeni. Mnogo ljudi se iznova ili po prvi put, zaljubilo u rukomet. Ono što je neophodno da to zaljubljivanje postane ljubav, da se utvrdi i ukoreni jesu dve stvari – jak klub i sistem uvlačenja dece u rukomet.

JAK KLUB – NEOPHODAN

Navijači se moraju negovati, a najbolja nega za njih jesu rezultati. To smo najbolje videli prošle nedelje, kada je pala Norveška, a sportska javnost se razgoropadila. Ma koliko nas iz rukometa „bolela“ činjenica da je veličina i globalni značaj našeg sporta neprepoznat i potcenjen u srpskim medijima, ti isti mediji znaju da odreaguju kada na tacni dobiju – rezultat. U srpskom klupskom rukometu njega nema deceniju i više. Za poslednjih dvadeset godina Crvena zvezda i Partizan su imali svoj „highlight“ u polufinalima Kupa pobednika Kupova još u drugoj polovini devedesetih.  Da li treba podsetiti kakve su za to vreme rezultate pravili timovi iz okruženja?

U takvoj situaciji, normalno je da običan sportski konzument nema rukomet u svojoj sferi interesovanja na nedeljnom nivou. Bez ozbiljnog kluba, ni srpski rukomet u medijskom smislu, ni srpska reprezentacija na duže staze, neće moći da budu u vrhu. To je klub koji će igrati Ligu šampiona svake godine, koji će generisati pažnju sportske javnosti, koji će obrazovati rukometnu publiku, a rukometnoj klinčadiji predstavljati cilj, model, san. On će im u sferu interesovanja donositi i inostrane rukometaše, zaljubljivati ih u druge klubove, nagoniti da više i bolje spoznaju granice rukometnog sveta. Neka se zove kako hoće, Crvena zvezda, Partizan, Vojvodina ili Železničar iz Niša, ili pak Milenijum, Radnički, Jagodina. Uloga u srpskom rukometu će mu biti zacrtana.

Uz sve to ide i komentar jednog makedonskog kolege posle polufinala, koji se čudio kako zemlja bez ozbiljnog kluba uspeva da održi tako visok nivo rezultata i pažnje. Odgovor je – organizacijom velikih takmičenja, ali moramo se postarati da ona bude takva i u narednim godinama, kada ćemo iz ove dve godine crpeti energiju.

MINI – JOŠ JAČE

Odgovor rukometa na rat sa drugim sportovima za decu u sportu – mini rukomet, postigao je određene rezultate u prethodnim godinama, ali ne postoji bolji momenat od uspeha reprezentacije da se napravi i iskorak u svakom pogledu. Nije tajna da je odbojka apsolutno dominantna među devojčicama. Slika o zdravom sportu, bez kontakata, lepo izvajanom telu, mogućnosti da se igra svuda i u svakom trenutku (i na plaži, i preko seoske kapije), ubedljiv je i drži decu i roditelje u uverenju da je to idealan sport. O ženskom rukometu se isprela legenda, koja je ušla i u humorističke serije („Naša mala klinika“) da je to grub sport, sport koji nije za žene, da ga igraju samo grubijanke sa viškom muških hormona, itd. Sada su i roditelji i deca mogli da vide da je to sport za sve. Sport Dragane Cvijić, Sanje Damnjanović i Cece Ognjenović u isto vreme, a kada su tu dodaju i Kristina Kristijansen, Hajdi Loke, pa Eduarda Amorim, zaključak je lak – ne postoji dete, bilo ono visoko, nisko, sa manjkom ili viškom kilograma, koje ne može da se oproba na rukometnom terenu. Ta krilatica bi trebalo da se implementira, da ostane na jeziku svakog rukometnog trenera od Bujanovca do Subotice. Kampanja mora da se nastavi. Kostimi „Orlice“ ne smeju da završe u magacinu.

200 DINARA – POTEZ KOJI JE RAZORUŽAO…

Teško je prodati kartu za bilo šta danas u Srbiji. Nema narod para! Mislite? Pogledajte koliko je karata ostalo za koncerte Harisa Džinovića u Sava Centru ili bilo koji prednovogodišnji. Koštaju po 2000,3000 dinara, ali još nije zakukao kako mu je skupo. Kada je rukomet u pitanju, sve je skupo. Isto tako je sa ostalim sportovima. Odluka da se cena karte od Južne Koreje spusti na 200 dinara je izbila sve argumente iz ruku onima koji misle da sport mora da bude zabava za siromašne, a u isto vreme gade se tog istog srpskog sporta, njegove prosečnosti prouzrokovane besparicom. Karta mora da se kupi i reprezentacija, odnosno, klubovi moraju da naplaćuju ulaz na svoje utakmice. To je civilizacijska tekovina svuda gde je sport biznis. Tako mora biti i u rukometu, pogotovo, kada imate vrhunski proizvod. Rukomet mora da živi i od prodaje ulaznica, makar ona bila dovoljna da se plati obezbeđenje i spiker. Kao što vidimo godinama unazad, većina klubova ne naplaćuje ulaz na svoje utakmice, ali im hale nisu pune. Znači, nije u tome problem.

Korak dalje u stvaranju konzumenata je mogla da bude i organizovana prodaja suvenira reprezentacije. Propuštena je šansa da 1000-2000 navijača iz „Arene“ prošle nedelje izađe sa oficijalnom majicom SP 2013 ili reprezentacije, sa likom Andree, Kaće, Sanje, itd. Bila je prava prilika za to. Dugo ćemo čekati da se ponovi.

DOMAĆI ZADATAK EHF-u

Posle 20.000 na finalu Svetskog prvenstva, Evropska rukometna Federacija moraće u narednim godinama da nađe načina da „uzvrati udarac“ IHF-u. Naredno EURO 2014 će se održati u Hrvatskoj i Mađarskoj. I dok je izvesno da će Mađarice ulaskom u polufinale napuniti halu do poslednjeg mesta u Budimpešti (kapacitet 13.000 mesta), pitanje je da li će i hrvatski ljubitelji rukometa do te mere podržati svoj tim. Puna „Zagreb Arena“ bi bila pravi odgovor i nastavak rukometne euforije iz Beograda.

BRAZILSKO ZLATO VEOMA VAŽNO

Svet je po drugi put dobio vladara van Evrope. Posle Koreje iz 1995. godine, Brazil je došao do titule i tako u zemlju fudbala za trenutak uneo i nešto rukometnog štiva. Globalno gledajući, veoma je važno da se ovo desilo, pa ako vas čudi arbitraža Španaca u finalu, tu možete i potražiti odgovor. Ovo je istorijski trenutak koji je pokazao da rukomet postaje globalni sport, pogotovo, u Olimpijskom ciklusu koji se završava u Riu. To će povećati pažnju za rukometom u zemlji „Karioka“, dovesti neke nove sponzore, možda inicirati pravu profesionalnu ligu ili povući druge zemlje, poput, Argentine da još snažnije porade na proboju u svetski vrh.  Vreme pre i posle Ria može biti prekretnica za rukomet kao svetski sport.

Podatak da je prolaz pobedu Poljske nad Francuskom u četvrtfinalu gledalo 4.000.000 Poljaka, da je u Brazilu 10 miliona ljudi gledalo polufinale sa Danskom, da je 60% Norvežana pred TV-om gledalo poraz od Srbije, a da je u Srbiji ponvo preko dva miliona ljudi bilo pored malog ekrana u finalnom meču, dovoljno govori o svemu.

SVET JE VIDEO MAGIJU.