Bivši trener podgoričke Budućnosti, Zoran Ivić, oglasio se saopštenjem za medije, u kome je dao svoje viđenje razlaza sa crnogorskim šampionom, posle samo dva meseca saradnje:
– Pošto je nekoliko podgoričkih i beogradskih medija objavilo informaciju o tome da sam se, kao trener Muškog rukometnog kluba „Budućnost“, „sporazumno“ rastao sa Klubom, u kome sam proveo tek nešto više od dva meseca, a radi istinitog informisanja sportske, pre svega rukometne, javnosti, molim vas da prezentirate i moje viđenje iste situacije. Sebe smatram vrlo odgovornim čovekom i sportskim pedagogom i nije mi namera da, putem medija, polemišem sa odgovrnima iz mog dojučerašnjeg kluba, posebno ne sa direktorom, gospodinom Radom Đurđićem, ali, istine radi, moram da naglasim da se radi o praktično iznuđenom „sporazumu“ o prekidu saradnje! Konkretno: Usmeni dogovor, kojim su bili precizirani svi bitni elementi saradnje na relaciji klub-trener, nije ispoštovan – od strane kluba!
U takvim uslovima, a radi zaštite svog ljudskog i stručnog dostojanstva, bio sam primoran da napustim Podgoricu, vrlo brzo, mada sam došao sa ozbiljnom namerom da radim „na duge staze“. U vezi sa tim posebno naglašavam da je moj dvomesečni rad pozitivno ocenjen od strane Upravnog odbora kluba, održanog dana 15,9.2009. godine, što mi, kao dugogodišnjem treneru, predstavlja svojevrsnu satisfakciju. Ne nameravam da elaboriram čitavu „pozadinu“ problema koji je doveo do prebrzog prekida saradnje, ali, kao treneru od integriteta, nije mi bilo prihvatljivo to što je direktor kluba, gospodin Đurđić, pokušao da uzurpira deo ingerencija rezervisanih isključivo za trenera!
Završavajući, dostavljam i kopiju dokumenta (dopisa) koji sam, dana 10.9.2009. godine, dostavio predsedniku UO kluba, gospodinu Slobodanu Popoviću. Pri tome, moram da naglasim da njegov odnos, prema meni lično, smatram izuzetno korektnim. Na kraju, igračima pojedinačno. kao i ekipi u celini, ISKRENO želim da ostvare najbolji mogući rezultat, kako na domaćoj, tako i na međunarodnoj sceni, a posebno zato što verujem da u Crnoj Gori postoji realan potencijal za postizanje mnogo boljih rezultata u rukometu.
U dopisu predsedniku UO, Ivić je naglasio:
Imajući u vidu sve što je do sad dogovoreno, na relaciji trener – rukovodstvo Kluba, molim Vas da razmotrite sledeće:
– Dana 22.6.2009. godine načelno je dogovorena dugoročna saradnja. Tom prilikom, pored ostalog, Klub se obavezao da mi dostavi predlog teksta ugovora, što je učinjeno tek na moje insistiranje, dana 6.8.2009. godine, a isti još uvek nije potpisan.
– Pre početka priprema, dana 22.7.2009. godine, dostavio sam plan i program rada, nacrt pravilnika i dokumenta koja mogu poslužiti za iniciranje programa mini rukomet, a nakon konsultacija sa prof. dr Branko Gardaševićem, sa Fakulteta sporta iz Beograda.
– Mada je to izuzetno značajno i bilo je dogovoreno i planirano, još uvek nije učinjeno ništa na planu dijagnosticiranja statusa igrača, mada sam to više puta ponovio.
– Problem predstavlja i činjenica da, do ovog trenutka, nije kompletiran stručni štab.
– Tokom pripremno-takmičarskog perioda, bio sam u prilici da radim sa ukupno 23 igrača, od kojih su trojica stranci. Po mom mišljenju, mada se radi pretežno o mladim igračima, postoji realan potencijal za postizanje planiranog cilja, pod uslovom da se uočeni nedostaci što pre otklone. Treba naglasiti i to da, po mom mišljenju, od trojice trenutno prisutnih stranaca, samo jedan ispunjava očekivanja, te da bi bilo neophodno dovođenje još jednog igrača koji bi adekvatno „pokrio“ poziciju levi (srednji) bek.
Na kraju, očekujem da moj formalno-pravni status u Klubu bude definitivno rešen do 22.9.2009., pošto će se tada navršiti dva meseca od početka rada. To podrazumeva, kako potpisivanje ugovora, tako i isplatu novčane nadoknade, precizirane ugovorom. U protivnom, više neću biti u mogućnosti da nastavim sa radom u Klubu.
