Znate onaj osećaj kada trljate ruke danima i odlažete sve obaveze ne biste li, baš tada i tada, sedeli pored TV ekrana ili, još bolje, otišli u dvoranu? Tako je bilo i prethodna dva vikenda u Skoplju, koja su probudila uspavani nerv derbija, koji je u svim ostalim državama Ex-Yu relativizovan, što odsustvom kvaliteta, što apsolutnom dominacijom jednog kluba. Sada nas čeka duel dva najveća kluba na prostorima Ex-Yu. Dodao bih, hrabro, SVIH VREMENA, jer vreme prolazi, a nekadašnji giganti poput Bjelovara, Metaloplastike, Borca i još nekih, odavno samo skidaju prašinu sa svojih pehara, bez snage, novca ili volje, a najviše bez statusa u svojim lokalnim zajednicama, da stvore ozbiljniju rukometnu priču.
Od evropske titule Celja, evo, deseta je godina. Od trijumfa Zagreba, prošlo je više od dve decenije, ali su oba kluba zadržala tokom godina uspona i padova, pre svega, pobednički nerv, gordost šampiona Evrope, i taj osećaj da se na svakoj utakmici ipak brane boje jedne institucije. Ta vrsta mentaliteta je, pored evropskih titula, nešto zajedničko za ove rukometne sredine. Niko miran ne putuje u „Zlatorog“, niti u „Arenu“. To svi u Evropi znaju…
A znamo i da nas čeka odličan meč. Celje vreba šansu da sa pobedama nad Zagrebom i Motorom kod kuće, kao i očekivanim bodovima protiv ruskog Petersburga, ponovi uspeh od prošle godine i dođe do TOP 16. Vladan Matić uživa očigledno veliko poverenje uprave kluba i cele javnosti. Iako su izostale dve titule u dve godine, što je za Celje bilo nezamislivo u nekim ranijim periodima, rad sa mladim igračima kao opredeljenje, kao i efekti svega toga očigledno zadovoljavaju visoke kriterijume koji su postavili njegovi prethodnici. Kompaktna ekipa je u pitanju. Odlična krila Žvižej i Marguč lete po terenu. Na sredini je virtuoz Mađar Lekai, na desnoj strani se oseća napredak Zelenovića, a na levoj Skubea i Sliškovića. Slovenački reprezentativac, dobio je još više na samopouzdanju posle SP 2013, dok momak koji je odbio Zagreb, Ivan Slišković, samo u jednom poluvremenu protiv Vesprema, pokazao je o kakvom se formatu igrača radi. Neće mu dugo trebati da zaduži dres hrvatske reprezentacije za stalno. Dobru odbranu pokrivaju golmani Skok i Lejsak, svako u svom domenu…
Sa druge strane, „vojnik kluba“, Boris Dvoršek ima miks iskusnih i mladih. Projekcija novog Lackovića, koga Hrvatska traži već godinama, Stipe Mandalinić u drugoj sezoni pokazuje napredak i veliko samopouzdanje povrh svega. Josip Valčić igra, čini se, najbolji rukomet u svojoj karijeri. Tu je i brat Tonči kao svojevrsni guru ekipe. Horvat i Matulić se odlično dopunjuju na desnoj strani napada, Lovro Mihić sve bolji na drugoj. Mladih pivotmena za izvoz, a na desnom beku, Stepančić i Šebetić. Na golu odlični karatista Filip Ivić, drži konstantu kvalitetnih partija, ne svojstvenu za svoje godine, a kolega, Stevanović, čini se, mnogo bolji od onoga što je skromni CV nagoveštao kada je prošle godine dolazio u prestonicu. Kada bi bilo para, za tri godine, Zagreb bi možda videli i u Kelnu.
Jedina zagonetka je „Zlatorog“. Dvorana najvećih slovenačkih rukometnih uspeha, osvajanja EHF Lige šampiona i evropskog srebra 2004. godine, nije više kao nekada zagrižena u podršci svojim ljubimcima. Mnogo je praznih stolica čak i na velikim utakmicama. Tu su „Florijani“, čuveni po svojoj vernosti klubu, ali iako marketing kluba radi besprekorno, non-stop izmišljajući nove načine da dozove ljude na tribine, nešto fali. „Smartfon“ životi nas odaljavaju od spektakla, pružajući nam „fake“ ugođaj, gde god da smo. A nismo tamo gde bismo trebali da ostanemo ushićeni, oduševljeni nekim potezom, zaintrigirani borbom i majstorstvom, ponosni na nekog klinca iz kraja ili škole…
U želji da pobedi rukomet, uživajte u Balkan „El Klasiku“…
