Opstajanje EHF Lige šampiona u formatu od 16 ekipa dovelo je do toga da Liga Evrope, drugo po kvalitetu takmičenje, godinama pruža priliku da se sretnu ozbiljne ekipe iz Nemačke i Francuske sa „manje ozbiljnim“ među kojima spadaju i ekipe sa prostora Ex-YU. To daje na atraktivnosti samom takmičenju, podsticajno je za same klubove i navijačku bazu, predstavlja pravu meru između kvaliteta i onoga što sport treba da podrazumeva – mesta gde se susreću bogati i siromašni, više i manje dobri, bez zatvaranja i igranja konstantno istih sa istima.
Kil, Flensburg, Monpelje, opet su tu da daju dozu glamura i svetske klase, ali generalno, srednji kvalitet takmičenja deluje izbalansirano, tako da svi imaju svoju neku računicu i šansu. Za Balkan, Liga Evrope je takmičenje po meri – liga realnosti.
Vardar, Nexe, Slovan, Sesvete i Partizan, neko manje, neko više ozbiljno, računaju da bi mogli do druge faze i TOP 16. Skopskom gigantu, tipično za eru(e) Mihajla Mihajlovskog, uvek treba vremena da se podesi, pa kroz tu prizmu treba gledati i start Ivana Čupića na klupi tima sa kojim je dva puta bio prvak Evrope. Kako je prethodnom treneru Argentincu Milanu produžen ugovor, formirana ekipa prema njegovom ukusu, a zatim uručen otkaz na dan odlaska na odmor u Argentinu, tako je i novi trener dobio u ruke igrače koje je potrebno sastaviti, složiti i sačekati rešenje situacija sa Borozanom, Lazarevskim, posle čega bi taj tim mogao da ima mnogo drugačiji izgled. Kristianštad, Tuluz i Sesvete, prava su mera za ovaj sastav Vardara. Neuspeh bi bio da se ne dođe do TOP 16 faze, ali i svaka utakmica je „nagazna mina“ na koju možete nagaziti ukoliko niste 100% fokusirani. A crveno-crni sastav je pun momaka koji često idu od „5 do 1“ ili od „1 do 5“…
Posle turbulentnog perioda u Našicama, godinu i po dana presabiranja posle ere Branka Tamšea ovenčane plasmanom na Final4 EHF Lige Evrope, promene trenera i sastava, vreme je za period stabilizacije u Nexe-u. Praktično bez aktivnosti na tržištu osim dolaska talentovanog poljskog golmana Jastrebskog, koji je i u Ligi šampiona nagovestio da ima veliki potencijal, ali Visla koja se nameračila na borbu za Final4 u Kelnu želi više iskustva sa Bergerudom i Alilovićem. Tim Krehe Ivankovića duže je na okupu i sudeći po pripremnom periodu dosta korektno izgleda. Trener je dobio poverenje Uprave posle jedne loše sezone u kojoj nije izboren plasman u TOP 16 fazu EHF Lige Evrope što je do prošle godine Našičanima polazilo za rukom „vezanih očiju“. Već godinama su nokaut faze spadale u Našicama pod „sve je to normalno“, a koliko je to u stvari teško, vidi se iz druge perspektive. Prošla sezona svakako nije bila po planu, ali Vojvodina je vidljivo bila bolja u tom odlučujućem dvomeču u grupi. Poverenje u šefa struke i nova šansa jesu, s obzirom da je Nexe u bezbroj puta unazad 15 godina pokazao da je nelomljenje preko kolena i poverenje u ljude deo klupske filozofije koja se neguje.
Grupa sa Kadetenom, Ademar Leonom i Partizanom je baš takva da ništa neće biti nejasno kada se tih šest kola završe. Ni prejako, ni slabo, baš po meri, od prve do poslednje, od poslednje do prve. Svaka vrsta zaključka će biti vrlo precizna i o igračima i o igri tima kada se odigra tih 360 minuta. I ne samo u „Kralja Tomislava“, već i na „Banjoli“, „BBC Areni“.
Domaći teren će biti zadatak za sve, ko ga izgubi, ostaće bez TOP 16. Za nesreću „Banjica“ će biti prazna protiv Kadetena i Ademar Leona što je ogroman hendikep za srpske šampione. EHF je na primeru Partizana protiv AEK-a poručio da je rukomet sport srednjovečnih ljudi koji bi da popiju pivo, pojedu viršlu, pozdrave svoj klub, eventualno kažu par puta „ua“ prema sudiji ili nekom ratobornom gostujućem igraču, i odu kući zabavljeni. Fudbalske huliganske ljubavi i mržnje (takve izlive nikada ne vidimo kada grčki i turski giganti gostuju u košarkaškoj Evroligi u Areni), topovski udari na parketu, doveli su do drakonske kazne posle koje ni najmanji incident ne bi smeo da se desi ukoliko uopšte želimo da gledamo evropski rukomet u Beogradu. Poruka je jasna i treba je shvatiti najozbiljnije. Ako je za utehu, i AEK je svoje „igrice“ na kraju platio mnogo skuplje nego crno-beli izbacivanjem iz Evrope nakon prekida finala sa Alkaloidom.
A crno-beli su opet imali ozbiljan remont u prelaznom roku. Za razliku od prošle sezone kada je sastav menjan u hodu, dodavano, oduzimano, sve u cilju ogromne želje da se dođe do titule, i plasman u grupnu fazu protiv Karvine mogao bi da znači da će se ovaj roster održati. Partizan deluje fizički snažnije i krupnije nego lani. Iako neki ozbiljniji kvalitativni pomak nije napravljen u odnosu na prošlu sezonu, neka rešenja deluju dobro, za neka će biti potrebno vreme, jer nema smisla suditi nakon dve zvanične utakmice. Partizan ima grupu po meri, ali definitivno i hendikep škripanja patika u praznoj dvorani.
Iz hendikepa su krenuli i srpski klubovi u Evropi ove sezone, jer uz svo uvažavanje kriterijuma koje EHF ima, potpuno je nejasno kako to da srpski šampion, nakon osvajanja EHF Kupa i dve sezone zaredom završene u TOP 16 EHF Lige Evrope od strane Vojvodine, nema zagarantovano mesto u grupnoj fazi. Dodatak su budžeti dva vodeća srpska kluba koji nadilaze mnoge timove u tom takmičenju i navijačka baza u zemlji ozbiljne rukometne tradicije.
A tradiciju ima i Slovan i veliki potencijal za napredak. Verovatno najambiciozniji rukometni projekat u Sloveniji nakon silaska sa scene Celja Pivovarne Laško, potvrdio se u domaćim okvirima i sada je vreme za iskorak. Nije bilo realno da tim Uroša Zormana dobije wild card za Ligu šampiona bez ikakvog evropskog renomea, a karta za društvo najboljih kreće da se kupuje iz Lige Evrope. Slovan se pojavio u pravi/poslednji čas na limitiranoj domaćoj sceni što se tiče Evrope i svi nestrpljivo gledaju dokle će moći i šta su krajnje granice. Društvo Granoljersa, Baia Marea i Skanderborga nije ni malo naivno. Neuspeh bi bio okvalifikovan kao „katastrofa“ s obzirom na neatraktivnost protivnika, a uspeh će se podrazumevati. S tim će morati da se nose momci u crvenim dresovima.
Bilo kako bilo, priča o Balkan-Handball klubovima se sa drugom fazom i doigravanjem za četvrtfinale realno i završava, mada uvek treba težiti i višem. Flensburg, Kil, Monpelje, Melsungen, Hanover, eventualno Porto, deluju kao nedodirljiva ekipa za plasman na Final4.
