Svetsko prvenstvo 2025 za žene počinje za par sati. Rezultati reprezentacija iz regiona unazad godinama, ali i vreme u kome živimo učinilo je da malo ko, ko nije involviran u rukomet ili ima nekog bliskog u njemu, uopšte zna da će Nemačka i Holandija ugostiti najbolje 32 reprezentacije sveta.
Priča manje više ista. Za ljude koji vole, dani nerviranja i navijanja, gubljenja živaca, post-analiza u kojima ćemo uočavati nijanse u crnom, brojati šta smo dobili, a šta izgubili, iako od jednog takmičenja ništa ne zavisi, i sport je igra, a ne frustracija i merenje ko je glasniji, a ko bitniji.
Sport, rukomet, treba postaviti u neki pravi, adekvatni emotivni okvir. Kažem ja, koji to ne uspeva već 20 godina. Nadam se da je kod vas bolja situacija.
Pa da krenemo. Srbija ima iskusan sastav sa tri devojke (Cvijić, Krpež Šlezak i Risović), članice reprezentacije koja je osvojila srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu 2013. u Beogradu. Cela ta priča oko reprezentacije unazad deset godina nije dozvoljavala da se razmišlja na duže staze, pa tako se i u ovaj olimpijski ciklus, kao i u prethodna dva, ušlo bez nekog ozbiljnog plana i postepenog uvođenja nekih mlađih igračica, već sa filozofijom „sad i odmah“. U prilog tome idu i promene selektora, a Španac Prades je dobio šansu nakon kratkotrajne saradnje sa Norvežaninom Dalom koji je uspešno na „oruk“ odradio baraž sa Slovenkama uz veliki hajp sa povratkom Andree, Krpice, Kaće, Cvije.
Pre njega, za evropski rukomet veliko ime, Slovenac Uroš Bregar, nije uradio praktično ništa tokom svog troipogodišnjeg mandata. Jedan olimpijski ciklus koji su pojeli skakavci. Izrodilo se ništa, kao da smo ga proveli u hibernaciji. Napravljena je atmosfera u kojoj najbolje igračice poput Lekić i sličnih nisu bile dobrodošle, a sav taj prosek je i viđen na terenu gde smo imali tri vezana takmičenja bez pobede nad evropskom reprezentacijom.
Tako sada ponovo imamo povratnice u reprezentaciju kojih nije bilo u timu par godina iz raznoraznih razloga, a koje svojim kvalitetom svakako zaslužuju da budu tu. Cvijić i Krpež su svakako najveća imena, tu su i devojke sa decenijskim stažom u nacionalnom timu Janjušević, Radosavljević i Risović, ali one koje će morati da povuku najviše su bekovi, dve Jovane, Jovović i Skrobić, dovoljno iskusne da preuzmu liderske uloge i konačno naprave iskorak. Srbija ima sedam igračica u 30+ i vremena za neko čekanje i slaganje nema, niti koga interesuju deseta i trinaesta mesta. Žreb je povoljan. Urugvaj i Island moraju da se dobiju i prenesu minimum dva boda, dok je Nemačka favorit kao domaćin. Ukrštanje sa Crnom Gorom i Španijom, apsolutno nema nepobedivih, nema Skandinavki do TOP 8. Četvrtfinale je target i to bi predstavljao lep rezultat. Na „kantaru“, Srbija je tu negde sa Crnogorkama i Špankinjama, odlučivaće dnevna forma. Biti u osam bio bi uspeh, na tragu najboljeg rezultata, šestog mesta na SP 2019 u Japanu. Opet, prosečan turnir znači plasman od devetog do 16. mesta (treće ili četvrto mesto u grupi glavne faze).
Momenat okupljanja nekadašnjih ozbiljnih vedeta u stručnom štabu reprezentacije je jedna prirodna stvar i dobar potez RSS. Andrea Lekić je zadužena za sve selekcije kao menadžer, Sanja Damnjanović je direktor nacionalnog tima, a Katarina Tomašević trener golmana. To svakako može da bude plus da se neke naučene lekcije lakše pređu kada krenu krizne situacije, a za vreme velikih takmičenja uvek ih ima. Pripremni turnir u Norveškoj pokazao je da smo daleko od željenog, a intro sa lakšim rivalima pred Nemice je najbolja moguća varijanta za tim koji još uvek treba da se namesti.
Crnogorke imaju kult reprezentacije. Kult se gradi na uspesima. Od Adžića, preko Johansona, Popović, pa sada Suzane Lazović, borbenost i odbrana su nešto po čemu se prepoznaju. Bezbolna je bila tranzicija ka novoj selektorki, jer sve je to škola Dragana Adžića. To je pokazalo i Evropsko prvenstvo prošle godine gde su odigrale veoma korektan turnir i završile kao osme. Mali fond igračica, zna se ko šta radi, par vedeta, Đurđina Jauković, Itana Grbić, Tatjana Brnović i Matea Pletikosić. Uvek se vodi računa i da se neke mlađe poput Vukčević, Mitrović, Marsenić ubace u vatru kada im je vreme. Izvlači se maksimum iz jako skromne baze, a utisak je uvek da Crna Gora odigra takmičenje na 110% svojih mogućnosti. Opet u krugu Nemačke, Španije i Srbije, mesto među dve najbolje i plasman u četvrtfinale nije zagarantovan. Ozbiljna tradicija pobeđivanja u duelima sa Srbijom svakako može da znači.
Kada organizuju domaće utakmice pred start velikih takmičenja, reprezentacije obično nameste sebi neki „zicer“ da pobede i u nekom dobrom raspoloženju odu na veliko takmičenje, ali to ovog puta nije bio slučaj sa Hrvatskom. Poražene su od Poljske i Senegala u poslednjim proverama, tim Ivice Obrvana ne izgleda dobro. Podmladio je sastav, ostavio lidera Dejanu Milosavljević, polovina dolazi iz njegove Podravke koja igra solidno u EHF Ligi šampiona sezone. Grupa sa Danskom, Rumunijom i Japanom je izuzetno teška. Teško je reći gde su limiti, ali četvrtfinale je realno nedostižno, a sa druge strane, biće izazov pobediti bilo koga i izbeći „Prezident Kup“ kao četvrti u grupi.
U ženskom rukometu se sa godinama iskristalisala velika četvorka. Norveška, Francuska, Danska i Švedska u prvom su planu na svakom takmičenju. Niko tu ne krije da želi da do kraja. Domaćini Prvenstva su Holandija i Nemačka, koje su taj „drugi ešalon“ i siguran sam da će četvrtfinale doneti ozbiljne utakmice u kojima će domaće selekcije pokušati da dođu do finalnog vikenda. Videćemo šta kaže dnevna forma. Svako ko voli, pa i oni koji manje prate, trebalo bi da pozdrave još jednom norvešku golmanku Katrin Lunde, legendu svetskog sporta, koja je ove jeseni igrala u Crvenoj zvezdi, a sa 45 godina odigraće svoje poslednje veliko takmičenje. Dok kao novinari i sportski konzumenti trpimo hiperinflaciju sporta i sportskih priča već godinama, nađite vremena i pogledajte te Norvežanke kako igraju. „Lepo, lepše, norveška ženska rukometna reprezentacija“. Nema jačeg brenda u ženskom sportu od Heni, Nore i ekipe. Epitetima nikad kraja. Ne morate dva puta da pitate za koga navijam kada se dele medalje pod uslovom da se ne desi neko čudo.
