S početka godine čitav rukometni svet govorio je sa ushićenjem o kvalitetu igre reprezentacije Slovenije, koja je kao najveće iznenađenje Svetskog prvenstva u Španiji, stigla do polufinala i osvojila četvrto mesto u “San Đordiju”. Zatim je stiglo rukometno proleće sa pet slovenačkih klubova u završnici evropskih Kupova. Krim je bio nadomak finala ženske EHF Lige šampiona, Maribor par sekundi od F4 turnira EHF Kupa, dok su Celje i Gorenje mučili nemačke gigante – HSV i Flensburg. Nešto o čemu i daleko veće države od “dežele” sa dva miliona stanovnika, mogu samo da sanjaju. O onome o čemu sanjaju svi u XXI veku, to je da imaju osvajače EHF Lige šampiona u obe konkurencije, što je Krimu, pa zatim i Celju pošlo za rukom. Ima li tajne formule po kojoj slovenački rukomet funkcioniše već decenijama? Zašto je rukometni prostor, koji je decenijama, ipak, bio u zapećku nekih drugih – daleko uspešnijih poput Hrvatske, BiH ili Srbije, postao odrednica za uspehe, proizvodnju igrača, stabilne klubove i rukometne centre koji kvalitetnim radom odolevaju svim iskušenjima?
(Kompletan tekst možete pročitati na sajtu www.rukomet-ekskluziv.com, naredni broj Rukomet ekskluziva izlazi u ponedeljak)