Table of Contents
Rad sa decom u Beogradu predstavlja svakodnevnu borbu za svakog novog rukometaša. U konkurenciji fudbala, košarke i odbojke, rukometni treneri moraju da ulože mnogo više energije kako bi privukli i zadržali mališane. O izazovima sa kojima se suočavaju, pogrešnom pristupu razvoju mladih igrača, ranoj specijalizaciji i budućnosti srpskog rukometa razgovarali smo sa Slavišom Radulovićem, osnivačem Škole rukometa Arena, koja će u februaru 2027. godine proslaviti deset godina postojanja.
Radulović je jedan od onih rukometnih entuzijasta koji su gotovo čitav život podredili radu sa decom. Na levoj obali Dunava, u Borči, Kotežu i Padinskoj Skeli, Arena je tokom prethodne decenije postala prepoznatljivo ime, a saradnja sa RK Borba otvorila je mogućnost da mališani nastave rukometni razvoj i nakon završetka osnovne škole.
Ipak, Radulović upozorava da pojedinačni primeri dobre prakse nisu dovoljni i da srpski rukomet ima ozbiljne sistemske probleme, naročito kada je reč o metodologiji rada i stvaranju tehnički obučenih igrača.
„U Beogradu rukomet nije prva opcija“
Septembar je tradicionalno mesec kada se svi sportovi bore za svoje parče kolača, odnosno za novu decu. Kako je prošla ovogodišnja animacija i kakvi su planovi Arene?
– Septembar je za nas trenere koji radimo sa mlađim kategorijama uvek asocijacija na animaciju i okupljanje novih grupa. Cilj je jasan – da privučemo što veći broj dece, koliko nam to mogućnosti rukometa dozvoljavaju. Trudimo se da budemo što prisutniji u osnovnim školama, da okupimo optimalan broj mališana i formiramo početne grupe koje će kasnije moći da učestvuju u takmičenjima mlađih kategorija. Nadamo se da će među njima biti i budućih nosilaca beogradskog i srpskog rukometa.
Obilazimo osnovne škole na levoj obali Dunava, u Borči, Kotežu i Padinskoj Skeli. Imamo pet škola na tom prostoru i pokušavamo da, pored košarke, fudbala i ženske odbojke, pronađemo svoje mesto. Animacije su još u toku, ali smo zadovoljni početnim odzivom. Uradili smo otprilike 30 odsto planiranih aktivnosti, a već imamo dobar broj dece. Posebno raduje što su nam došli neki motorički veoma sposobni mališani. Kada vidite takvu decu na treningu, odmah dobijete dodatnu volju i energiju za rad.
Pronaći motorički sposobnu decu za rukomet nije jednostavno. Čini se da je to u Beogradu još teže nego u ostatku Srbije. Rukomet svakako nije prva opcija roditeljima i deci?
– Upravo tako. To je možda i najveći izazov. Na relativno malom prostoru imate veliki broj škola sportova i izuzetno jaku konkurenciju, pre svega kada je reč o popularnosti. Fudbal, košarka i odbojka imaju veliku prednost koja se prenosi kroz medije i opštu zainteresovanost javnosti.
Ne želim nikoga da potcenjujem. I u tim sportovima ima odličnih i kvalitetnih trenera, ali ima i onih kojima sama popularnost sporta omogućava da relativno lako formiraju grupe. Mi u rukometu nemamo takav luksuz.
Zbog toga rukometni treneri moraju da budu posebno posvećeni, ne samo pronalaženju talentovane dece, već i okupljanju dovoljnog broja mališana da bi grupa uopšte mogla da funkcioniše.
Primećujem da se poslednjih godina mnogo govori o kvalitetnom radu u rukometnim školama. Mislim da smo upravo zbog te konkurencije prinuđeni da podižemo kvalitet treninga, ali i odnos prema deci i roditeljima. Moramo da pokažemo da ovo što radimo zaista vredi.
Pored masovnih animacija, izuzetno je važna saradnja sa učiteljima i nastavnicima fizičkog vaspitanja. Kroz razgovor sa njima dolazimo do dece koja imaju potencijal da postanu kvalitetni rukometaši. To je pravi izazov.
„Napravili smo rukometnu tvrđavu na levoj obali Dunava“
Arena će uskoro proslaviti deset godina postojanja. Koliko je dece prošlo kroz školu i na šta ste najponosniji?
– U februaru 2027. godine napunićemo deset godina. Za to vreme kroz Arenu su prošle hiljade dece. Neki su bili sa nama kratko, a neki su ostali godinama, praktično od samog početka.
Ipak, najponosniji sam na to što smo uspeli da na jednom delu Beograda, na levoj obali Dunava, stvorimo i učvrstimo svojevrsnu rukometnu tvrđavu koja se zove Arena.
Ranije je na tom prostoru sve bilo periodično. Dolazili su treneri, pravili sekcije, okupljali grupe, a onda decu odvodili na druge strane grada. Mi smo uspeli da napravimo školu rukometa koja kontinuirano funkcioniše i ima svoje mesto u lokalnoj zajednici.
Posebno mi je drago što smo uspeli da razvijemo ljubav prema rukometu. Imamo roditelje koji su godinama bili uz nas dok su njihova deca trenirala, a danas, iako njihovi mališani više nisu u klubu, i dalje pitaju za Arenu, dolaze na utakmice i interesuju se za rezultate. To su stvari koje nemaju cenu.
Imamo dečake i devojčice koji redovno učestvuju na okupljanjima regionalnih selekcija Beograda. Nikola Arsić, koji je bio jedan od prvih članova Arene, stigao je do reprezentacije Srbije i danas igra za Dinamo iz Pančeva.
Iz naše škole potekle su i Ana Tošović, Jelena Vidojević i Milica Moldova, koje igraju seniorski rukomet. Imamo još nekoliko mladih igrača koji nastupaju u ligaškim takmičenjima i redovno dobijaju pozive na regionalna okupljanja.
To pokazuje da kvalitet postoji. Naš zadatak je da nastavimo da unapređujemo rad i stvaramo još bolje uslove.
„Borba je deci pokazala da imaju budućnost u rukometu“
Priča Arene se, na neki način, završavala sa osnovnom školom. Saradnja sa RK Borba nastala je upravo iz potrebe da deca u osetljivom periodu od 15 ili 16 godina ne napuštaju rukomet?
– Tako je. To je bio jedan od osnovnih ciljeva. Borba nam je omogućila da napravimo ozbiljan iskorak, pre svega kada su u pitanju uslovi za trening, termini i kontinuitet rada.
Prelazak iz osnovne u srednju školu jedan je od najosetljivijih perioda u razvoju mladog sportiste. Tada veliki broj dece prestaje da trenira. Dolaze nove školske obaveze, roditelji često insistiraju na obrazovanju, a i sama deca se susreću sa drugačijim zahtevima koje nekada teško uspevaju da usklade sa sportom.
U tom trenutku vodite pravu borbu da sačuvate grupu.
Borba je omogućila da ta deca dobiju prostor, termine i jasnu perspektivu za nastavak bavljenja rukometom. I to nije projekat koji se odnosi samo na Arenu. U sistem su uključeni i drugi beogradski klubovi, među kojima su Zemun i Rakovica.
Mislim da je to jedan lep i zdrav projekat koji svima nama koji radimo u rukometu vraća nadu i volju. Pokazao je da možemo mnogo više nego što smo do sada radili.
Koliko vam je saradnja pomogla u rešavanju jednog od najvećih problema beogradskog sporta – termina u salama?
– Mnogo. Prvi tim Borbe, kadeti i pioniri koriste Sportsku halu Padinska Skela i Sportski centar Kovilovo. Imamo i zajedničke termine sa RK Zemun, pa pioniri treniraju i u Pinkiju.
Mlađe selekcije Arene koriste školske sale, po potrebi i halu u Padinskoj Skeli, kao i određene termine u sali BSK u Borči.
Mogu da kažem da prvi put za gotovo deset godina postojanja Arene imamo ovako uređen sistem kada su u pitanju termini i uslovi za rad. To je veliki pomak i zaista smo zahvalni Urošu i ljudima iz Borbe koji su sve to omogućili.
„Na Zapadu igraju savremeni rukomet, a mi kasnimo“
Da li si danas, posle gotovo deset godina rada sa mlađim kategorijama, veći ili manji optimista nego kada si počinjao? Veruješ li više u budućnost beogradskog i srpskog rukometa?
– Moram da priznam da sam danas možda malo manji optimista nego na početku. Ne zato što sam izgubio ljubav prema ovom poslu, već zato što sam mnogo bolje upoznao kako stvari funkcionišu.
Kada ste na početku, imate veliku želju da nešto promenite. Borite se za uslove, napravite određene pomake i budete zadovoljni onim što ste postigli. Ali kada uradite ozbiljniju analizu, kada pogledate gde smo mi u odnosu na ekipe koje dolaze sa Zapada i igraju savremeni rukomet, shvatite da imamo ozbiljan problem.
Mislim da kasnimo, pre svega u metodologiji rada i razvoju igrača. Negde promašujemo suštinu.
Postavlja se pitanje da li je to posledica naše želje da opravdamo neuspehe ili potrebe da stalno budemo bolji od konkurencije u mlađim kategorijama. U toj borbi za rezultat često se preskaču neke osnovne stvari.
I danas imam isti entuzijazam i ovo je za mene način života. Međutim, mnogo sam svesniji koliko je sistem kompleksan. Ne zavisi sve od jednog trenera, njegove strategije ili metodologije. Mnogo toga određuju okruženje, sistem takmičenja i način na koji se vrednuje uspeh.
Šta konkretno smatraš najvećom greškom u radu sa mladim igračima?
– Rana specijalizacija. Mislim da je to jedan od najvećih problema našeg rukometa.
Svi volimo da pobedimo i važno je da se kod dece razvija pobednički mentalitet. Ali vrlo često treneri u mlađim kategorijama posežu za ranom specijalizacijom, jer im takav način rada donosi rezultat.
Oni možda čak i ne misle da rade pogrešno. Naprotiv, ubeđeni su da rade dobro. Zašto? Zato što pobeđuju.
Rezultat im postaje potvrda kvaliteta. Dobijaju podršku roditelja, ali često i nadređenih u klubu. I tako se određeni način rada učvršćuje kao ispravan.
A onda, kada ti igrači dođu do juniorskog ili seniorskog rukometa, očekujete da vidite tehnički bogate i kompletne igrače. Međutim, često vidite da toga nema.
Vidite igrače sa ograničenim repertoarom kretanja, naučenim šablonima i automatizovanim akcijama. Nema dovoljno čitanja igre, kreativnosti i sposobnosti da se samostalno rešavaju situacije.
Vreme za razvoj nekih sposobnosti je prošlo, određeni obrasci su usvojeni i automatizovani. Kasnije je veoma teško nadoknaditi ono što je propušteno u najvažnijem periodu razvoja.
Dakle, pobede u pionirskom i kadetskom uzrastu mogu da stvore lažnu sliku uspeha?
– Upravo to. Moramo da imamo jasan cilj, a on ne sme da bude samo rezultat u mlađim kategorijama.
Naš cilj mora da bude stvaranje tehnički mnogo bogatijih igrača nego što ih danas imamo.
To mora da bude zajednička ideja svih koji rade u rukometu, od trenera u školama rukometa do onih koji vode najstarije selekcije.
Posebno se to primećuje u ženskom rukometu. Kada pogledate bazičnu atletsku pripremljenost, sposobnost reakcije, promene pravca, amplitudu pokreta, mobilnost ramenog pojasa, kukova i rotacije, vidite koliko prostora imamo za napredak.
Sve to čini jednog sportistu kompletnim. Nije dovoljno naučiti dete nekoliko akcija i kroz njih dolaziti do pobeda.
To je kao kada uporedite Porše sa nekim mnogo slabijim automobilom. Jedan ima sve predispozicije da odgovori na zahteve, a drugi već u prvoj ozbiljnijoj krivini ima problem.
„Trener mora da bude čuvar struke i znanja“
Šta danas znači biti rukometni trener u Beogradu? Često govoriš o posvećenosti, misiji i načinu života. Da li je za taj posao potrebna i određena doza fanatizma?
– Apsolutno. To jeste jedna vrsta fanatizma.
Mnogo puta sam pokušavao da sagledam sopstvene odluke, koje su često bile na moju materijalnu štetu. Ne govorim samo o novcu, već i o vremenu, energiji i vremenu koje nisam proveo sa porodicom.
Ali to je moj izbor. To je ono što me ispunjava.
Rad u mlađim kategorijama zahteva ogromnu žrtvu i vrlo često se sve svede na jednog ili dva čoveka koji nose čitav sistem.
Čini mi se da smo vremenom izgubili ulogu rukometnog radnika, a treneri su preuzeli previše obaveza koje ne bi trebalo da budu njihov posao.
Trener mora da bude čuvar struke i znanja. Svi ostali u klubu treba da budu podrška tom procesu.
A kod nas se vrlo često događa obrnuto. Trener postaje neko ko je tu da posluša, izvrši zadatak i stalno nešto organizuje, umesto da mu osnovna uloga bude stručni rad sa igračima.
Voleo bih da treneri u budućnosti budu glasniji i da jasnije traže svoja prava. Ne zbog zaštite sopstvenog ega. Treneri jesu sujetni, to je deo naše prirode, ali ovde se ne radi o tome.
Radi se o zaštiti struke i znanja.
Da li je teže biti trener u Beogradu nego u manjim sredinama?
– Čini mi se da jeste, mada svaka sredina ima svoje probleme.
U Beogradu se suočavate sa ogromnom konkurencijom drugih sportova, problemima sa terminima, salama i uslovima za rad. Sve to zahteva dodatnu energiju.
Mi smo kroz Arenu i saradnju sa Borbom uspeli da rešimo neke od tih problema, ali verujte mi da postoji veliki broj trenera koji svakodnevno podnose ogromnu žrtvu samo da bi njihove grupe mogle normalno da funkcionišu.
Voleo bih da ljudi koji odlučuju o rukometu prepoznaju tu ulogu i značaj svih nas koji radimo sa decom.
A voleo bih i da se mi treneri međusobno više povežemo i ujedinimo. Jer bez zajedničkog pristupa teško možemo da napravimo ozbiljan pomak.
„Po čemu je prepoznatljiv srpski rukomet? Mislim da nemamo odgovor“
Koliko nam nedostaje zajednička strategija razvoja rukometa, posebno u mlađim kategorijama?
– To je suštinsko pitanje. Mi nemamo dovoljno kompaktnosti i zajedništva.
Kada bismo danas postavili pitanje šta je beogradski, a šta srpski rukomet, mislim da ne bismo umeli jasno da odgovorimo.
Po čemu smo prepoznatljivi? Šta je to naše? Kako mi igramo rukomet? Koje karakteristike želimo da imaju naši igrači?
Mislim da trenutno nemamo jasne odgovore na ta pitanja.
A dok god ih nemamo, teško ćemo moći da govorimo o ozbiljnom i sistemskom razvoju.
Potrebno je da imamo zajednički cilj, jasnu metodologiju i razumevanje onoga što želimo da dobijemo na kraju procesa.
Ne smemo da se zadovoljimo time što je neka generacija osvojila prvenstvo u pionirima ili kadetima. Moramo da se zapitamo kakve smo igrače stvorili i koliko su oni spremni da odgovore zahtevima savremenog seniorskog rukometa.
To je mnogo važnije od bilo kog rezultata u mlađim kategorijama.
