Makedonci su okončali takmičenje na Svetskom prvenstvu u Španiji u osmini finala. Maksimum, rekli bi realni. Slažem se. Kao nigde kao u Skoplju, postoji taj deo sportske javnosti koji smatra da bi Lazarov i drugovi morali da osvoje medalju na svakom takmičenju, jer su bolji od svih – ma, najbolji na svetu. Ta vrsta sportske šizofrenije, očigledno stvorene na nedostatku rezultata vrhunskih sportista u ovoj zemlji, koja sada udara po leđima Zvonka Šundovskog i zbija šale od njegovih tajm-auta, koliko je simpatična kada se dobija, toliko i opterećuje kada treba krila dati. To smo videli u i meču sa Nemcima, koji su svetu ponudili tim bez zvezda sa novim trenerom i filozofijom, oslobođenom stega “najboljih na svetu” iz 2007. godine.
Nemci su daleko bolji ušli u meč, zatvorili jedinog šutera, Kirila Lazarova, a ostale hvatali (Mojsovski – Mirkulovski) u njihovim “pročitanim” pokušajima da probiju “jedan na jedan”. Stoilov je na “crti” dobio rivale kakvi dolikuju njegovom gabaritu, i nije mogao da se nametne. Tek igra na segmente, nešto bolja odbrana, par odbrana Borka Ristovskog, doneli su šansu za priključak, ali onda je usledila spektakularna odbrana Hajnefetera na 18:16, koji je pokazao svoju genijalnost upravo u toj kontri Manaskova, koja je prelomila utakmicu. Pokazao je Silivo i izvitoperenu stranu svoje ličnosti, kada je u BILD-u govorio o svojim sportskim rivalima kao “bandi svinja”. No, za to se nekako i izvinio, rekao da je pogrešno interpretiran, a na terenu je ipak pokazao da je veliki. Zaključak, bez municije se rat ne može dobiti…
Bez podrške navijača iz Varaždina i Niša, Makedonija se svela u svoje okvire prosečne evropske reprezentacije. Sa jednim TOP igračem i ostatkom bekovske linije, koja nije na tom nivou, ne može se puno uraditi. Mojsovski i Mirkulovski nisu bili od velike pomoći Lazarovu. Učinak veterana Angelovskog je preskroman, a donekle je Filip Lazarov i umeo da “zapapri” sa devet metara. Podmlađivanje na levom krilu, odlazak Stevčeta Aluševskog i dolazak Dejana Manaskova, bilo je bezbolno. Manaskov je pokazao da ima reprezentativnu rutinu i da će tu Makedonija imati određeni kvalitet, kao i na desnom krilu, gde je Georgievski podelio minutažu sa Temelkovim. Ristovski na golu je imao svoje role, ništa specijalno, u granicama svojih mogućnosti.
Ono što mnogo više treba da brine Zvonka Šundovskog i sve ljude kojima je rakometna reprezentacija na srcu je budućnost. Termin “podmlađivanje”, pada u vodu ako se pod tim smatra ozbiljnije uvođenje Manaskova (21) i Georgievskog (27) u tim. Lazarov, Mojsovski, Temelkov, Jonovski (1980), Angelovski (1977), Dimovski (1979) su igrači koji izlaze iz zenita, a onih koji će ih naslediti, nema ni na vidiku. Zašto? Odgovor treba tražiti u višegodišnjem nemaru RFM prema mlađim kategorijama, raspuštanju selekcija pred velika takmičenja, neučestvovanju na kvalifikacijama za kadetska i juniorska prvenstva. Metalurg i Vardar nemaju vremena da “tetošu” i čekaju makedonske junoše, a biser se nađe, tu i tamo, po koji. Sva je prilika da će silaskom generacije Lazarova za godinu-dve, Makedonija ponovo pasti u rukometnu pomračinu, u kakvoj je bila tokom čitave prošle decenije…
