Balkan-Handball.com

Vladimir Canjuga na početku OI ciklusa: „Polufinale u naredne dve godine“

Kao i svaki trener, ima svoje fanove, kao i protivnike, ali mu niko ne može osporiti to da je ženska reprezentacija Hrvatske u prethodne dve godine pod njegovim mandatom napravila korak unapred. Odlične igre i plasman na Olimpijske Igre, na kojima je polufinale izmaklo za dlaku ili pak povredu Andree Penezić u ključnim momentima četvrtfinala sa Španijom, donele su novi rejting i povećane apetite hrvatskom ženskom rukometu. Iskusni Vladimir Canjuga, naviknut na medalje sa mlađim selekcijama muške reprezentacije, na početku novog Olimpijskog ciklusa još nije raskrstio, u kom pravcu da trasira budućnost hrvatskog nacionalnog tima:

– To je dilema, koju treba da raščistim u glavi. Da li ići u kombinovano podmlađivanje ili žešće? Da li 2014. godine, kada smo domaćini Evropskog prvenstva da imamo reprezentaciju koja je u zenitu, punu iskusnih igračica ili da to bude kombinacija iskusnih i mlađih, da to bude samo prekretnica na putu za Rio 2016? Bojim se da smo već takvih prilika imali – razmišlja Canjuga i vraća se na London:

– Može neko misliti da sam drzaj ili previše samouveren, ali da se Penezić nije povredia, Hrvatska bi u Londonu osvojila medalju. Šteta što se nije tako završilo. Citiraću legendarnog Ćiru Blaževića koji je na jednom seminaru trenera rekao : „Sve pada u vodu ako nema sreće“, a mi je nismo imali.

Gde se trenutno nalazi reprezentacija Hrvatske?

– Imamo reprezentaciju između petog i desetog mesta u svetu. Za nešto više, potrebna nam je vrhunska igra dve ili tri igračice na svakom meču. Moramo imati i odbranu koja je prepoznatljiva, jer nemamo veliki izbor šutera. Odbrana dobija utakmicu, a napad je gubi, to često kažem. To je došlo i do izražaja i u prvom meču sa Srbijom u Petrovcu. Imali smo više od 10 tehničkih grešaka iz kojih smo primili lake golove, ali je dobra odbrana sve pokrila. Da smo smanjili greške, pobedili bi lako – analizira šef struke nacionalnog tima.

Na mečevima sa Srbijom, nije bilo devet igračica iz OI sastava. Kako su se pokazale mlade snage?

– Zadovoljan sam mladim igračicama. Koliko je šteta što se neke standardne nisu ovde pojavile zbog fakultetskih obaveza i povreda, toliko je dobro jer je ovo prilika videti šta mogu ove devojke, koje nisu bile u rosteru za OI, a bile su u Brazilu i kvalifikacijama za London. Ne možemo reći da su Ježić, Žderić, Peraica, Ivana Petković,  pa ni Žana Čović, da su novajlije. U trećoj sam godini mandata, a one su standardne reprezentativke uvek na tom nekom spisku od 18.19 igračica. Normalno, pravilo da na OI mora samo 14, uticalo je da se one ne nađu na spisku za London, kao mlađe ili one koje se nisu uklapale u sistem odbrane – kaže Canjuga i objašnjava kako je „prelomio“ pred najveću sportsku smotru prošlog leta:

– Nisam se previše dvoumio, jer nije bilo neke preterane razlike u kvalitetu, pa su prednost dobile devojke koje su prethodnih godina puno dale za Hrvatsku. Da je bilo razlike, odnosno, da je Čović mnogo ispred Horvat ili Ježić ispred Šerić, možda bih drugačije odlučio. Ovako, smatram da sam postupio ljudski i poveo devojke koje su godinama nosile državni dres.

„BEZ DLAKE NA JEZIKU“

Često nema „dlake na jeziku“ kada pričate sa igračicama ili komentarišete njihove igre u javnosti?

–  Ko me poznaje, zna da sam takav. Puno puta me jezik koštao, ali čovek treba da igra otvorenih karata u životu i sportu. Morao sam u „Sportskim novostima“ reći „u glavu“, jer su neke cure počele da šalju poruke, kako ne bi došle, kako su povređene, ovako ili onako. To sam presekao jasnom izjavom koga ja ne zovem iz određenih razloga, a ko je povređen, pa nije tu.

Među njima je nekako najviše kritika zaslužila Lidija Horvat?

– Stavio sam je na teški led. Nije otpisana, ali morala bi da odigra maestralno ovih šest utakmica Lige šampiona da mi se opet nametne. Ako je i jedan selektor imao strpljenja sa njom, to sam bio ja. Ona je odigrala dobro u Varaždinu, upravo protiv Srbije, imala 6/6, pa u Brazilu protiv Rumunije i Švedske, ali to je premalo. Imam 48 utakmica na klupi reprezentacije Hrvatske, a Lidija je za to vreme odigrala samo pet kvalitetnih. Ako nešto ne promeni, sigurno će Čović i Petković dobiti prednost, jer su mlađe i disciplinovanije. Sa Petković sam dobio agresivnu igračicu u odbrani 5-1.

NI Andrea Šerić nije bolje prošla…

– Ne libim se da kažem da je imala dve, tri lične greške, gde je ispadala naivno i nesmotreno, pre svega, loše po ekipu. Iskazivala je svoje nezadovoljstvo, jer je mislila da treba više da igra u napadu. Pa, ja valjda odlučujem ko i koliko igra. Nakon prve opomene, koja je bila u Danskoj, gde smo odigrali najbolje poluvreme u istoriji ženskog rukometa – 20:12 u Randersu u kvalifikacijama za EURO 2012 sa tri tehničke greške i samo pet odbrana golmana, usledilo je ponavljanje istog problema u Španiji na kvalifikacijama, a onda je sve kulminiralo u Londonu. Preiskusan sam trener da ne bih video da igračica nema osmeha, ni zadovoljstva što sedi na klupi ili igra pet minuta. Trideset godina trenerske karijere je iza mene. Šerić je van rostera, jer imamo tri sjajna pivotmena. Uz Ježić i Džono, tu je i Vesna Milanović Litre. Imamo tri kružna napadača za narednih 6, 7 godina.

Da li vam nedostaje muški rukomet?

– Nedostaje mi tog fajta, žestine i žustrine, što je u skladu sa mojim karakterom. Devojke ne mogu tako žestoko, ponekad i vulgarno voditi. Profesor sam fizičke kulture i ta pedagogija mi ne dozvoljava da curama svašta opsujem, a momcima sam znao. Bio sam mnogo temperamentiji i divljiji, mada moje grlo govori da ne mazim ni devojke – iskren je Canjuga iza koga je veliki broj uspeha sa muškim reprezentativnim selekcijama.

Čini se da vam je dugo trebalo da „isplivate“, s obzirom na sve medalje koje ste doneli muškom reprezentativnom rukometu. Poslednje je bilo kadetsko svetsko zlato sa generacijom 1990…

– Ah, to se može dvojako gledati. Da li znači isplivati biti samo selektor „A“ selekcije? Vodio sam tri generacije hrvatske reprezentacije, 90% igrača reprezentacije je prošlo kroz moje ruke. Duvnjak je osvojio prvu medalju sa generacijom 1986, pa tek onda sa svojom 1988. Gotovo kompletna sedmorka je u reprezentaciji osim levog krila. Gro mojih igrača je u Zagrebu i Nekse-u. Radio sam i sa generacijom Balića, Šprema, Dominikovića, Martinovića. Uvek je vladalo mišljenje je da sam dobar trener za mlađe reprezentativne selekcije. Sa tri kluba, proveo sam gotovo 15 godina u prvoj ligi Hrvatske, sa Čakovcem došao do vicešampionske titule, a svoj mali Ivanec doveo do elite. Nije uspešan trener samo onaj ko dođe do Zagreba, Podravke ili A muške reprezentacije. Naravno, selektorski posao je veliki uspeh za mene, s obzirom da sam imao skromnu igračku karijeru.  Već na prvoj godini fakulteta, znao sam svoj put. Ovo je vrhunac karijere i trenutno apsolutno ne razmišljam ni o jednom ženskom, a kamoli muškom klubu. Bio bih jako srećan da doguram do Rio De Žaneira, da savez, moja porodica i moje zdravlje, da ostanem u jednoj koheziji. U Riju ću imati 57 godina, a to su već velike životne godine.

Čini se da rukomet u Hrvatskoj lakše dolazi do talentovanije dece, nego što je to slučaj u drugim državama. Vi ste tu bitku dobili…

– Ne bih se složio. Velika je borba za decu, pogotovo u velikim gradovima, u Zagrebu. Konkurencija je zaista strašna. Devojke odlaze u odbojku, dečaci u košarku i fudbal. Nama se pune uši sa NBA ligom, hokejom. Hokej je popularniji od rukometa koji ima tolike uspehe. Mediji sve naprave. Svako može gledati šta hoće. U novinama uvek imate dve stranice košarke, deca se poistovećuju sa zvezdama sa TV-a. Rukomet je imao Ivana Balića, ali to se nije previše primilo. Očito su i krivice u upravama klubova, jer čekaju da im deca dođu. Mora se ulaziti u škole, boriti se za njih, zaraziti ih rukometom. Nema fanatičnih mladih trenera. Svi bi da budu odmah treneri prvih ekipa. Niko neće 4-5 godina da radi sa decom, da mu to služi kao usavršavanje, praksa, koja će mu mnogo pomoći u karijeri.

POLUFINALE U NAREDNE DVE GODINE

Sa kakvim ambicijama dočekujete EHF EURO 2012 u Srbiji?

– Kako god bilo, na Španiju i nas se gleda kao na favorite, s obzirom da Mađarska i Nemačka nisu bile u Londonu. Po tom nekom principu, nas svrstavaju u favorite, iako to mi nismo. U našoj grupi svako svakoga može da pobedi i zato mislim da je najteža. Sve četiri reprezentacije mogu preneti po 4 boda u drugi krug. U ostalim grupama, uvek ima po jedna slabija reprezentacija od ostalih. Biće veliki zadatak ući u TOP 12 da odigramo šest utakmica, a ne tri. Sa tim ćemo izboriti bolju poziciju pred plej-of za SP 2013 (od petog do 12. mesta). Bitno je da ne preskočimo SP u Srbiji, jer nam je kontinuitet neophodan.

Upravo to Canjuga vidi i kao problem srpske reprezentacije…

– Srbija ima iskusnu ekipu, ali nema toliko utakmica. Od prošlog decembra i Brazila, imamo 20 jakih utakmica, koje Srbija nije imala. Umesto toga, Srpkinje su odigrale samo dve sa Rumunijom. Sa druge strane, zaista smo imali sjajan ciklus od osam meseci sa 20 pravih utakmica od Brazila, pa kvalifikacija za OI i Londona. Ako uspemo da se plasiramo u TOP 12, onda bi merkali polufinale, iako je to teže na EP nego na OI. Dugoročno gledano, na jednom od tri takmičenja do EP 2014, trebao bi doći taj plasman u polufinale, što bi bila kruna ove generacije ženske reprezentacije.

Bili smo svedoci da je EHF EURO 2008 u Makedoniji bilo daleko najlošijeg kvaliteta, s obzirom da je većina reprezentacija podmlađivala na početku OI ciklusa. Da li to očekujete i u Srbiji?

– Svi treneri o tome razmišljaju, naravno, i ja. Ako sada nekoga sa 20 godina stavimo u reprezentaciju, taj će u Riju biti u pravim godinama. Takvi igrači mogu igrati dva ciklusa. Podmlađivanje je sada najbezbolnije, jer će već EP 2014 kod nas biti eliminatorno i praviti bolju ili lošiju poziciju pred SP 2015, koje je ulaznica za Rio. Kako će se poneti velike svetske sile, ostaje da vidimo. Da se ne naljuti moj kolega Adžič, Crna Gora bez Bojane (Popović) ne može biti tako kvalitetna. Ipak, oni rade pravu stvar i već su napravili reprezentaciju gde je gro igračica 1988,1989. godište. Zato im Bojana za dve, tri godine možda neće ni trebati, jer su ranije ušli u podmlađivanje, pa će za dve, tri godine imati tim. Da li to mogu napraviti jedna Danska, Švedska, upitno je. Mi isto to ne mođžemo tako kvalitetno napraviti, jer nemamo tu širinu. Teško možemo dobiti novu Penezić ili kapitenku Tatari. Koliko god to mnogima ne prija da čuju, Miranda je motor naše reprezentacije. Nagovaram je da ne prekine reprezentativnu karijeru, već da ostane do EURO 2014. Ako se Penezić ne oporavi do decembra, a Miranda ipak odluči da ne igra, onda ćemo ući u problem, ali zato to iskoristiti za podmlađivanje – zaključuje Canjuga priču za Balkan-Handball.com

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *