Mnogima koji su utonuli u zimski san nakon prošlogodišnjeg, decembarskog, finala Evropskog prvenstva za rukometašice, vreme je da se rasane, probude i ponovo postanje pitanje: hoće li još jedno finale igrati Norveška i Francuska? Onima koji su dame ipak pratili i nakon nove titule Norveške na kontinentanom takmičenju, period od 26.11. do 14.02. biće kruna kalendarske 2025. godine.
„Dobrodošli na utakmicu kojom počinje 27. Svetsko rukometno prvenstvo za žene. Dve zemlje domaćina, pet gradova i 32 nacionalna tima. Cilj – svima isti. Svetska kruna“, reći će, prejudiciram, kolege koje će svojim komentarom ispratiti „presecanje vrpce“ u sredu, 26.11.
Horizonti neće biti mnogo pomereni, a planetarni šampionat smešten je na isti meridijan – Holandija i Nemačka dele domaćinstvo, dok će dvorane u Štutgartu, Dortmundu, Tritu, odnosno Roterdamu i Hertongenbošu biti, nadamo se, dobro popunjene, dočektai izabranice 32 selektora!
Prvi put smo 2021. godine svedočili promeni Svetske kuće rukometa (IHF) i proširenju takmičenja sa 24 na 32 selekcije, te je priča o razvodnjavanju kvaliteta ili širenju vidika ispričana i redove nećemo gubiti na tome. Možda da pomenemo jednu statističku kolonu koju bismo mogli da definišemo kao kontinuitet – od 2011. godine, a zaključno sa finalom iz 2023, pored Norveške i Francuske koje se stalno prepliću, ukrštaju koplja, vode ljute bitke, gledali smo još svega četiri nacionalna tima u finalima: Srbiju, Brazil, Holandiju i Španiju.
NOVI SELEKTOR – NOVI PRAVAC PUTOVANJA
Poglavlje sa novim selektorom Hozeom Ignasiom Pradesom ženska rukometna reprezentacija Srbije otvorila je pobedama protiv Litvanije i Ukrajine u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo naredne godine. Španac je u kratkom vremenskom intervalu pokašao da promeni osnovne rukometne postulate ili da barem objasni šta je ono u šta veruje i kako bi želeo da Srbija igra.
Za Hozea sve počinje od odbrane. I mogli smo videti, već u tim kvalifikacionim utakmicama, te na turniru „Četiri nacije“, da će Španac, koji je bio nezadovoljan defanzivnom igrom zbog preko 30 primljenih golova od Litvanki, pokušati pokretljivijom, agresivnijom 6-0 odbranom da gradi igru Srbije.
Grupa, koja će svoje utakmice igrati u Štutgartu, pred 10,000 duša, kada je Nemačka na terenu, satkana je od Srbije, Nemačke, Urugvaja i Islanda. Spram sistemu takmičenja i činjenici da tri selekcije idu dalje – prolazak u glavnu fazu se ne sme dovoditi u pitanje. Čak bi cilj morao biti – prenošenje bodova.
Urugvaj je povratknik na svetsku smotru nakon 14 godina, doduše, sa istim čovekom koji ih je 2011. godine vodio do, trenutno, najvećeg uspeha i pozicije broj 20 – Leonardom Punjalesom. Island je i dalje reprezentacija koji je puki statista na velikim takmičenjima i daluje da je za Srbiju dobro što prve dve utakmice igra baš protiv pomenutih nacionalnih timova – kao uvod za direktan okršaj sa Nemicama za mesto broj 1!
Pratićemo, navijaćemo, „ložićemo se“, baš kao što radimo za muškarce, iako uspeha nema dugo, ali nadu niko ne može da nam oduzme. Konkretnijeg suda i ocena može biti tek nako grupne faze.
RASKOMADANI BALKAN
Nakon što je Srbija, u ispostaviće se poslednjoj utakmici u reprezentativnoj karijeri Andree Lekić, danas generalnog menadžera svih ženskih selekcija, nadigrala Sloveniju i obezbedila plasman na SP, postalo je jasno da će sa Balkana još samo Crna Gora, kao standardni učesnik, i Hrvatska na veliku smotru selekcija.
Iako su nekadašnje izabranice Dragana Adžića i Bojane Popović žetvu medalja imale na evropskim prvenstvima, i onu jednu ubranu sa Olimpijskih igara, Crna Gora do finalnog vikenda planetarnog prvenstva nikada nije stigla. Peta je ova selekcija bila sada već davne 2019. godine u Kumamotu, kada je pobedila Srbiju u borbi za bolji plasman – ali ko će se toga sećati, kada su obe selekcije već obezbedile zacrtano, a to su tadašnje kvalifikacije za OI.
Proverene snage uz nekoliko mlađih naraštaja, pre svega onih devojaka koje stiču značajno iskustvo igrama u podgoričkoj Budućnosti u Ligi šampiona, stavile su se na raspolaganje Suzani Lazović, koja je prvi selektorski ispit položila lani, kada je selekciju vodila do osmog mesta u Evropi.
Grupa sa Španijom, Farskim Ostrvima i Paragvajem ne bi smela predstavlja problem za zauzimanje, najmanje, drugog mesta.
Hrvatska? Ako je suditi prema pripremnim utakmicama i rečima na tajm-autu Ivice Obrvana, budućnost nije svetla. Ali, suditi tako bilo bi neozbiljno. Jer da je drugačije, Hrvatska nikada ne bi dobila „kraljice šoka“ 2020. godine. Prepolovljen je broj devojaka koji je ostao na okupu u odnosu na bronzanu generaciju predvođenu Nenadom Šoštarićem, ali je Dejana Milosavljević i dalje tu – dama koja bi trebalo da bude pogonsko gorivo svoje selekcije.
Velike izazove imaće Ivica Obrvan u direktnom duelu sa Heleom Tomsenom, selektorom Danske, kojem je prva saradnica Bojana Popović. Grupu kompletiraju Rumunija i Japan.
ODLAZAK LEGENDE I NAPAD NA ZLATO SA NOVIM DIRIGENTOM
Kada je Erling Haland, dok ga je otac gledao sa tribina Uleval stadiona u Oslu, postizao golove kojim se Norveška nakon tri decenija plasirala na Svetsko prvenstvo u fudbalu, sa tribina mu je aplaudirao Harald V, norveški Kralj. Aplaudirao je i Hokon, jedini sin od troje dece koje ima Harald V i samim tim prestolonaslednik.
Možda bi kraljevska porodica mogla da dođe i na finalni vikend 27. Svetskog prvenstva za rukometašice, jer projekcije prati realnost, s obzirom na to da će se njihova zemlja ponovo boriti da povrati tron koji je izgubila 2023. u utakmici sa Francuskom. Bio bi to povratak sličan onome kada se kraljevska porodica vratila u svoju zemlju po okončanju rata ‘45.
I nije to jedini razlog da Harald V aplaudira. Neka bude da je taj aplauz zapravo znak divljenja jedne cele nacije prvoj dami. Rukometnoj Kraljici – Katrine Lunde. Ženi koja se oprašta od reprezentacije. Ženi koja rukomet igra i sa 45 godina i koja ima motiva, želje, gladi više od današnje mlađarije, uz dužno poštovanje svima, da se ponovo pohvali da je najbolja. Jer ona je šampion!
I zamislite koliko će biti čudno za 365 dana gledati Norvešku bez Kamile Herem, apsolutne sportske priče godine i dame koja je pobedila rak letos i vratila se na teren, bez Katine Lunde, Stine Bredal Oftedal. Ko zna, možda i bez Nore Merk.
O rukometu je izlišno govoriti. Možda dodati samo još jednu stavku kod Norveške. Novi selektor, ali stari sistem i stare navike, te ne bi treblo očekivati tektonske promene u igri pomenute skandi-selekcije.
Do 14. decembra i novog finala Norveške i…
