Jutro 23. decembra 2010. godine, ostaće upamćeno među ljudima koji čine Balkan-Handball, kao i poštovaocima našeg rada, kao trenutak kada je otvorena petomilionita stranica našeg sajta.
Stigli smo do pet miliona otvorenih stranica sajta. Ovaj podatak zvuči nadrealno, ako se ima u vidu da Balkan-Handball.com, od svojih početaka marta 2007. godine, nije imao ni jedan redakcijski sastanak, ni jednu donaciju, ni jedan isplaćeni honorar, ni putni trošak, pokriveni telefonski račun, niti bilo šta od koga, materijalno. Sećamo se prvog dana, 24.marta, kada je sedmoro ljudi, naših prijatelja, posetilo sajt. Danas je broj naših prijatelja, pa i retkih neprijatelja, koji svakoga dana posećuju sajt veći od dve hiljade. Sve u privatnoj režiji, prvo potpisnika ovog teksta, pa onda uz pomoć Zorice Radojković i Ivana Jovanovića (Webmaster), priča o Balkan-Handballu, nekom rukometnom sajtu sa svakodnevnim informacijama o rukometu, počela je da se odmotava te 2007. godine, koja je, barem u Srbiji, bila “crna”, bez velikih takmičenja, a sa gomilom afera i lošeg. Krenulo se u najgore vreme. Ipak, par ljudi, istomišljenika, koji vole rukomet, napravilo je nešto, što nije niko u drugim sportovima. Pandana Balkan-Handball-u na internetu nema. Ne postoji specijalizovani sajt nekog sporta na prostorima Balkana, sa toliko autorskih tekstova i intervjua, i nikada nije ni postojao. Time se ponosimo i dičimo. Za sve ove godine, kada je rukomet, kako gde, bio popularan, a u zemlji, iz koje je većina Balkan-Handball saradnika, Srbije, bio i jeste u senci nekih drugih, mi smo našu bitku sa tim sportovima, dobili u “virtualnom svetu”. I to sve iz svojih kućnih fotelja, autobusa, hodnika dvorana, sa kolena i u pokretu, ali sa ogromnom voljom da se rukometni glas pronese…
Sada je sigurno, uspeli smo.
Tih pet miliona,više mu dođe kao neki simbol. Simbol teške borbe sa okruženjem, koje te ne razume, kao i sa samim sobom. U svetu gde je svaka muzika zasnovana na parama, ovaj sajt je raritet. Ako brojku od pet miliona multipliciramo na sve one medije, koji su od nas godinama prepisivali, uzlmali ili naprosto, krali tekstove, broj otvorenih stranica i ljudi, koji su zahvaljujući BH-u pročitali nešto o rukometu, mnogo je veći i to odavno više nije ni prostor od Triglava do Đevđelije. Naše vesti se pronose širom Evrope. Ne malo puta smo bili izvor za sportske sajtove iz Rumunije, Mađarske, Poljske, Nemačke, Španije. Nikada nismo bili osmišljeni kao rukometni servis, ali smo tu sudbinu stavili na svoja leđa. Internet, kao free medij, u godini “Srbina koji je ubio ajkulu u Šarm El Šejku”, trpi svašta.
Išli smo dalje. Naslov da smo najposećeniji rukometni sajt na prostorima Balkana, postao je floskula. Postali smo mnogo više od toga. Više nam se sviđa činjenica da smo svojim radom, umnogome mi sami kreirali i popravili poziciju rukometa na internetu – kao mediju decenije. Pored par sajtova iz zapadne Evrope, postali najkonstantiji rukometni online medij. Pečat je kada znaš da kada neko izgugla ime Momira Ilića, Ivana Čupića ili bilo kog rukometaša, umesto akademskih slikara, muzičara i skromne Wikipedie, izađu naši intervjui…
U borbi sa samim sobom, ali i sa rukometnim svetom, koji je, kao i svaki svet, podeljen simpatijama i protivljenjima, zauzeli smo svoje mesto. I dalje sanjamo da imamo redakcijski računar, kameru, da možemo da obezbedimo bežični internet našim dopisnicima ili nekada nekoga pošaljemo na neki turnir, takmičenje. Tešimo se šalom da smo ovo počeli da radimo u nekoj Skandinaviji, do sada bi nam to i uspelo. Umesto toga, svako jutro je prekretnica, svakog jutra razmišljamo o tome “šta i dokle dalje? Gde je kraj? – ali uvek u našim unutrašnjim borbama pobedi rukomet. Nadamo se, još dugo…
Naša rukometna misija je uspela. Rukometu i internetu u nasleđe, ostavili smo 4400 tekstova. Za ove, skoro četiri godine. preko 330 hiljada ljudi je videlo BH. Oni su napravili 1.615.000 poseta, a dolazili su iz čitavog sveta, čak 147 zemalja.
Hvala svima, koji su učestvovali u stvaranju Balkan-Handball-a. Počev od Zoke Radojković (“desna ruka” i najbliži saradnik)i Ivana Jovanovića (momak, koji jepotpuno besplatno napravio drugu verziju sajta i učestvovao u izradi postojeće “treće”), pa redom. Hvala Aleksandri Denić i Sanji Sekulić, našim divnim dopisnicama iz Niša i Pule. Hvala na pomoći “tehničarima”, Predragu Konatareviću, Darku Stratijevu, Milanu Stojanovu. Hvala svim kolegama, rukometnim novinarima iz Srbije i regiona, na kvalitetnoj saradnji i solidarnosti. Hvala svim rukometnim radnicima i igračima, čije su vesti iz “prve ruke”, učinile ovaj sajt značajnim. Hvala svima koji su se odvažili da postanu blogeri na našem sajtu i tako još više rašire rukometni virus. Hvala svima, i znanima, i neznanima, bez čije podrške, lepih reči i dobre volje, naš rad ne bismo shvatali misijom.
Vidimo se – čitamo se i u 2011.godini.
"Najbolji rukomet dolazi odavde"
ŽIKA BOGDANOVIĆ
Glavni urednik
