Nenad Kljaić ponovo na klupi: Brz jezik me puno koštao

Olimpijski pobednik sa Hrvatskom iz Atlante 1996, kasnije igrač i trener Zagreba u dva navrata, Nenad Kljaić, ponovo je u sedlu. Nekadašnji zlatni pivotmen hrvatskog rukometa, posle godinu dana pauze nakon odlaska iz katarskog Al Rajana, preuzeo je trenersku palicu u selekciji Saudijske Arabije, sa kojom je na SP 2013 u Španiji ostvario i najveći uspeh tamošnjeg rukometa – 19. mesto. U razgovoru za Balkan-Handball.com, Neno je govorio o svom novom angažmanu, ali i svojim pogledima na razne druge teme.

– Izgubio sam vremenski dve godine jer su se druge reprezentacije ozbiljno prihvatile posla, pre svih mislim na Katar, koji je sa Riverom tokom cele godine zajedno.  Iran sada ozbiljno radi sa Smajlagićem, Bahrein je tu godinama, kao i Južna Koreja koja takođe dobro radi. Saudijci su izgubili dve godine, ali prvi cilj ostaje plasirati se na SP 2017.

Šansa za to je Azijsko prvenstvo koje će se u januaru održati u Bahreinu.

– Na SP 2017 idu četiri reprezentacije, plus Katar koji se direktno plasirao kao svetski vicešampion. Realno, peto mesto će biti dovoljno za plasman u Francusku.

Posle godinu i po dana pauze vraćate se na trenersku klupu. Zadnji angažman je bio u katarskom Al Rajanu…

– Godinu i nešto. Ušao sam u taj međuprostor. Nakon SP 2013 sa Arabijom, hteli su da nastave saradnju. Postavio sam uslove, oni su usmeno to prihvatili, ali nisu poslali novi ugovor. Prolazili su meseci, u to vreme sam bio u pregovorima i za reprezentaciju Makedonije, odnosno, Meškov Brest i jednog nemačkog prvoligaša. Odbacio sam sve, jer je ponuda iz Arabije bila duplo unosnija. Prošlo je leto, više niko nije tražio trenera, a kasnije sam saznao da je neko moju platu trpao u džep. Onda sam potpisao za Rajan u Kataru. Dobio sam otkaz u Dohi u naredno leto, praktično kada niko ne traži trenera. Onda nije bilo ničega do ove godine kada sam potpisao za klub Kuvajt, ali se dogodila suspenzija rukometa u toj zemlji od strane IHF-a, tako da je i to propalo. Saudijci su doživeli neuspeh u kvalifikacijama za Rio, dobio sam poziv od menadžera, ponudio je dobre uslove, prihvatio sam.

Bili ste 19. u Španiji sa Saudijcima pre tri godine…

– Pozvali su me pred samo Svetsko prvenstvo, planirajući sedam dana priprema sa turnirom u Parizu i odlazak u Španiju. Rekao sam im da nisu trebali da me zovu, jer bilo ja ili neko drugi, ne može ništa napraviti u tom periodu. Rekao sam im da ćemo sa mesec dana priprema moći nešto napraviti. Smejali su se, ali su prihvatili. Napravili smo veliki napredak. Igrali smo „al pari“ sa Slovenijom, Poljskom i Srbijom jedno poluvreme. Na pripremama smo pobedili Norvešku. Napredovali su, igrači su svih ovih godina slaili poruke sa pitanjem „zašto nisam ostao?“. Već sam primio dosta poruka dobrodošlice od igrača. Videćemo kako će biti. Kažem, izgubili smo dve godine, povređen je i prvi golman, ai uradićemo najbolje što se može.

BIĆE TEŠKO U POLJSKOJ

Pređimo na domaći teren. Od Katara na ovamo vlada polemika je li Hrvatska više dovoljno kvalitetna da osvaja medalje? Da li će iznenađenje biti ako tim Željka Babića ne uđe u borbu za medalje ili će pak taj efekat imati plasman u polufinale?

– Bez obzira što nema igrače kakve je imala, Hrvatska ima rejting da napravi dobar rezultat. Biće teško, s obzirom i na povredu Stepančića. Nismo jaki kao nekada. Ona Hrvatska iz Atine sa Balićem sve do 2014. godine trebala je napraviti puno više nego što je napravila. Sada nemamo taj kvalitet. Možda će imati za godinu-dve, kada ovi Zagrebovi igrači stasaju i dobiju iskustvo, ali sada nismo favoriti kao nekada.

KATAR JE BIO NEUSPEH

Na Svetskom prvenstvu u Kataru osvojeno je šesto mesto…

– Bio je to neuspeh, s obzirom na laganu grupu i da je sve išlo na ruku. Provukli su se protiv Brazila, sreća je i što su to prošli. Imali su otvoren put do finala.

DA JE ZAGREBU VIŠE PARA…

Kako Vam se čini Zagreb?

– Zagreb je prvi deo sezone odigrao odlično, iznad očekivanja. Vujović je to dobro posložio. Sigurno je da su puno dobili s njim jer je Vuja jedan od boljih svetskih trenera. Imaju problema sa povredama, ali ima par klinaca koji su stvarno dobri. Pavlović, Obranović, pa i Vujić, koji je isto dobar, ali nije puno dobijao priliku. Tanki su na pivotima, sada je i Stepančić u autu. Zagreb ima perspektivu, ali problem su finansije. Da ima trećinu budžeta Pariza ili Kila, Zagreb bi bio šampion Evrope.

Puno se polemiše i oko toga da li je Domagoj Duvnjak bolji igrač sada u Kilu nego što je to bio u Hamburgu, kada je 2013. godine bio i najbolji na planeti?

– Domagoj je odličan igrač u oba pravca. Dule je imao lagani pad početkom sezone. Sada je opet dobar. Hrvatska puno zavisi od njega. Ako on bude pravi, Hrvatska će imati rezultat. Problem je u tome što smo i Balića, i Duvnjaka, previše trošli na nepotrebnim utakmicama. Rabili smo ih stalno, pa su padali kada je trebalo da budu najbolji u najvažnijim utakmicama. Niko ne može tako odigrati prvenstvo, osim Karabatića, koji je fizički superioran – kaže Kljajić i dodaje:

– Uvek je bilo poređenje između Ivana i Domagoja. To su dva tipa igrača. Od Balića je mogla živeti čitava ekipa, jer je bio dobar 1 na 1, navlačio igrače, i da se još malo njemu prilagodila  igra, da ga se ostavilo da napada odbrambenog igrača na širem prostoru, još bi to više dolazilo do izražaja. Nažalost, uvek su se radile kontra stvari, svi se gurali na sredinu i gušili Balića. Dule je drugačiji tip igrača. On je više šuterski opredeljen, nego što je igrač 1 na 1. U odbrani je upotrebljiviji nego Balić.

„VRUĆ KROMPIR“ ZA IVANA I PERU

Balić i Metličić su dobili nove uloge u hrvatskom rukometu shodno svojim igračkim zaslugama. Kako vidite to?

– Dobili su, na neki način, vruć krompir. U situaciji su da se generacija oprostila, da su stigli neki novi mladi koji nemaju taj kvalitet, a očekivanja su ostala ista. Hrvatska javnost je naviknuta na medalje i uspehe dugo godina. Nadam se da će napraviti rezultat u Poljskoj i da će to ispasti kao dobro rešenje. Ne mogu ništa drugo reći. Drago mi je da takve dve legende hrvatskog rukometa su dobile priliku i našle mesto u Savezu. Njih dvojica su institucije i šteta je da nema više tih bivših igrača u rukometu. Ćavar se bavi tenisom, umesto da se bavi rukometom. Ima ih još dosta koji su zaslužili neku funkciju u Savezu ili oko rukometa.

Nestali ste iz javnosti nakon SP 2011 posle konferencije za medije na kojoj ste se obračunali sa Slavkom Golužom na nesvakidašnji način iz pozicije trenera Zagreba. Kako gledate sa ove distance na to? Da li ste se pokajali?

– Ta mi pressica nije trebala. Sve što sam rekao, a ništa lagao nisam, možda nije trebalo izneti na taj način. U javnosti je to drugačije prezentirano. Zna se ko kontroliše rukometne medije u Hrvatskoj, a i šire. Ispao sam žrtva. Žao mi je što sam dobio otkaz, ne zbog loše igre, jer je Zagreb igrao fenomenalno tu polusezonu, već zbog neuspeha reprezentacije u Švedskoj i kritike na račun Goluže. Od onda, na neki način sam persona non grata, jer nikom nije bilo u interesu da piše o meni, da se ne zameri.

BRZ JEZIK ME PUNO KOŠTAO

Šta ste naučili posle svega?

– Sada sam na neki način pametniji. To me lupilo u glavu. Nikada nisam imao dlake na jeziku, nikad nisam prespavao ili udahnuo, izbrojao u sebi do deset pre nego nešto izgovorim. Takav sam bio ceo život, ali to me je koštalo.

BEOGRAD JE NAJLEPŠI GRAD NA SVETU

Poslednjih godina živite u Beogradu…

– Tu sam poslednje tri godine. Dosta sam vremena provodio ovde. Imao sam jednu emotivnu vezu, koja je sada završena, ali sam se uporedo zaljubio u Beograd. Beograd je najlepši grad za život, za mene, na svetu. Nigde nema toliko lepih žena kao u Beogradu. Grad živi svih sedam dana u nedelji, od restorana, klubova, kafana, koji god dan da je u pitanju. Prelep je. Imam staro društvo, rukometno sa kojim se družim, kao i veliki broj novih prijatelja koje sam stekao dolaskom ovde. Na Vračaru sam kao kod kuće.

Igrali ste u jednoj strašnoj generaciji koja je osvojila olimpijsko zlato 1996. godine u Atlanti. S druge strane, i tadašnja Jugoslavija je bila izuzetno jaka sa Peruničićem, Jovanovićem, Škrbićem i ostalima. Mogu li se uporediti te dve ekipe?

– Ta naša generacija je bila za nijansu starija. U Atlanti je bio kraj te generacije od 1962. do 1970. godišta. Vi ste imali igrače od 70-tog na na dole sa izuzetkom Škrbe (1968) i Belog Stojanovića (1966). Da se nije raspala Jugoslavija niko nam ne bi bio ni blizu, sve bi osvajali godinama, kao Francuzi sada. Srbija, Jugoslavija, SCG, kako hoćete, imala je generaciju koja je mogla dati puno više. Ne ulazim da li je to stvar selektora ili drugih odnosa. U jednom delu su bili pod sankcijama, ali nikada nisu pružili ono što jesu.

Jednom ste se sastali na EURO 1996 u Sevilji, kada ste izgubili.

– Izgubili smo na EURO 1996, a onda je došao moj tata (Velimir Kljaić) koji nam je falio da posloži stvari. Do tada smo bili kao raspuštena banda, kao i ranije, svašta smo dopuštali sebi kao igrači. Takvi su igrači. Ako vide da mogu, onda rade šta hoće. Kod starog to nije prolazilo. Da nije došao, ne bismo bili olimpijski pobednici. Da je stari vodio Srbiju isto bi osvojila. To je bila karika koja je nedostajala.

PERUN JE NAJBOLJI LEVI BEK SVIH VREMENA

Jedan se isticao…

– Imali ste Nenada (Peruničić) koji je daleko najbolji levi bek svih vremena. Mogao je zabiti gol sa 12-13 metara bez problema. Takvog igrača nismo imali, ali smo mogli da posložimo bolju odbranu. Imali smo bolja krila i prednju liniju, a vi jače bekove i golmane. To treba posložiti da orkestar funkcioniše.

BEZ TATE NE BISMO UZELI ZLATO

Kakav je trener bio vaš pokojni otac?

– Glupo mi je pričati o svom pokojnom ocu, ali to je bio najjači trener koji me ikada trenirao. Bio mi je prvi trener kada sam ušao u prvi tim Medvešćaka sa 17 godina. Nikada mi nije bilo lako sa njim. Bio sam pod lupom i bio sam za sve kriv. I kada sam bio dobar, on bi rekao „nije dobro“, ali je bio najbolji trener koji me je trenirao, bez obzira na to što mi je bio otac. To kažem najiskrenije. Hteo me je poterati sa priprema, ni sam neznam koliko puta.  Jedno vreme nismo ni pričali po dolasku u Ameriku u hotelu. Deset dana je bio ljut na mene, ali i ja na njega.

Kako vas je „zašrafio“ pred Atlantu?

– Sećam se prvog sastanka kada je došao. Rekao je svima „ko hoće hoće, ko neće ne mora. Možete odmah da idete, bez obzira kako se zovete“. Onda je prozvao neke igrače, koji su bili zvezde i koje su sebi svašta dopuštale. Rekao im je pred svima u glavu: „Ako ćeš da radiš to, odmah ideš doma“. Na prvom treningu su se isti ti igrači na zagrevanju, na fudbalu i košarci, maltene bacali na glavu. Više im nikada nije palo napamet da rade to što su radili ranije. To je na kraju rezultiralo zlatom.

SRBIJA IMA POTENCIJAL ZA MEDALJU

U nekoj ranijoj priči ste spomenuti i kao kandidat za srpsku klupu nakon odlaska Vladana Matića. Kako vam se čini potencijal srpskog državnog tima?

– Srbija ima igrače sa kojim bi stalno trebala da se bori za medalje. Rekao sam već, da su mi dali priliku, to bi meni bio izazov koji bi odmah prihvatio, bez obzira na finansije koje tu i nisu neke. To mi je bila želja. Smatrao sam da je ova generacija imala veliku šansu da se plasira u Rio, gde bi mogla da napravi vrhunski rezultat, nakon čega bi usledila smena generacije. Nažalost, do toga nije došlo. Kažem, ova srpska generacija je posložena na svim pozicijama, možda malo šteka na srednjem beku, ali i to se da srediti. Imate fenomenalnog golmana Stanića, sjajne bekove, igrače za odbranu koja ne bi primala više od 20 golova bez obzira na protivnika. To je osnov svega. U napadu ćete uvek zabiti, ali ako u odbrani ne funkcioniše, onda badava sve. Ne možete zabiti nikada dovoljno koliko možete primiti. Ne ulazim u to što dosta igrača nije htelo da igra. Videćemo kako će se odazvati. Ima masa igrača koji imaju kvalitet za reprezentaciju, a nisu u njoj.  Želim sve najbolje – zaključio je priču hrvatski stručnjak Nenad Neno Kljaić.