Jedan u seriji odličnih levorukih igrača koje ima Hrvatska, Jakov Vranković, prethodne nedelje igrao je sa svojim Dinamom iz Bukurešta na 43. međunarodnom turniru u Strugi. Splićanin, rođen 1993. godine, visok tačno 200cm, nastavlja niz koji su, samo u ovoj deceniji, započeli Kopljar, Stepančić, Šebetić, Vuglač, Ivić, Markotić, a po prikazanom na “ženskoj plaži” neće proći dugo kada će obući dres nekog ozbiljnijeg evropskog tima, iako po njegovim rečima, Dinamo ima odličnu strukturu i velike ambicije.
– U rukomet sam se zaljubio 2004. godine gledajući generaciju Balića i Metličića u Atini. Rukomet je bio jako popularan, pogotovo u Splitu, koji je bio poznat po vrhunskim rukometašima. Porodični smo prijatelji sa Balićima, njegovim ocem, i tako je sve krenulo. Ostavio sam svoju prvu ljubav – fudbal. Leva ruka, visina, to je u neku ruku bilo i normalno.
Konkretnu afirmaciju stekao je osvajanjem srebra na EP juniora u Turskoj…
– Bila je to odskočna daska. Posle dobro odrađene sezone u Splitu, koju smo završili kao četvrti, odlučio sam se za inostranstvo. Prvo u Katar tri meseca, koji već tada nije bio nepoznanica. Drugačija kultura, zemlja, dosta se razlikuje od Evrope, ali ulažu stvarno mnogo. Jedna od zemalja koja ima budućnost u sportu.
Zatim je usledio put u Francusku…
– Nastavak je usledio u Dižonu. Proveo sam tamo godinu dana. Očekivanja su bila velika, nismo uspeli da ostanemo u prvoj ligi kao novajlije, ali smo se borili, bili blizu svakog rivala na gol-dva razlike. Imao sam dobru minutažu, 20-30 minuta po meču, nisam se bojao velikih imena, što je bilo najvažnije.
Usledio je prelazak u bukureštanski Dinamo, koji je imao sasvim druge ambicije prošle sezone, šampionske.
– Bili smo u borbi za titulu. Izgubili smo od Baja Mare u polufinalu plej-ofa. Odigrali smo dve utakmice u gostima, dok smo ih kući pobedili. U prvom meču u gostima smo imali kontru za pobedu, koju nismo iskoristili i onda smo primili gol u poslednjoj sekundi. U majstorici smo izgubili na penale. Da smo se plasirali u finale, 90% da bismo ga i osvojili. Ova sezona je revanš.
Razlike između Rumunije i Francuske su evidentne…
U Rumuniji se duže trenira, manje je bazirano na teretani i igra se sporije. Francuska je modernija, marketing je jači, više se bazira na fizičkoj pripremi. Meni je Francuska u tom smislu više odgovarala zbog te fizičke spreme. Zato sam fizički dominantniji u Rumuniji.
Šta su mane, a šta tvoja najjača oružja?
– U svim segmentima moram napredovati. Ne vidim krupne nedostatke, jer sve stvari u svojoj igri mogu da popravljam. Kilaža bi se mogla dići za 3-4 kile, ali ona kvaltitena, u mišićima. Što se tiče dobrih stvari, to je igra u oba pravca. Mogu igrati u odbrani, imam osećaj za polukontru. Puno radim, verujem u sebe i sve će se to vratiti.
BAJA MARE I DINAMO „NA PAPIRU“
Ko će ove godine odlučivati o tituli u Rumuniji?
– Na papiru smo najjači mi i Baja Mare. Odorhei je napravio dobru ekipu, ima puno Makedonaca. U ČSM-u ima puno Srba, dobra su ekipa.
Dinamo (Mirko Milašević i Muhamed Zulfić su takođe igrači ovog kluba) je veliko ime, bivši šampion Evrope iz 1965. godine. Kako je igrati u njemu?
– Organizacija kluba je odlična, deo smo sportskog društva, dosta se ulaže. Digli smo gledanost. Imamo 1000-2000 navijača prosek na utakmici, u plej-ofu je sve puno. Dolaze nam i fudbalski navijači. U manjim gradovima, Sučava, Vasliu, ljudi žive za rukomet. To je sport broj 1. Digisport stalno prenosi mečeve, mediji poklanjaju dovoljno pažnje. Rumuni ulažu u rukomet. Liga je dosta jača, Rumunija se vraća kao velesila. Biće jača i jača.
Mnogim mladim vedetama u Hrvatskoj Zagreb je bio nezaobilazna stanica. Ti si otišao u drugom pravcu.
– Odabrao sam drugi put i ne kajem se.
Šta je „next step“ u karijeri?
– Ne znam, treba odraditi sezonu, biti zdrav. Želja mi da je igram u EHF Ligi šampiona, videćemo gde i kada.
MARKO MARJANOVIĆ & ŽIKA BOGDANOVIĆ
