Katarina Bulatović(25) nije prva, a ni poslednja rukometašica koja je pre dve godine donela odluku da prestaje da igra za reprezentaciju Srbije. Ljudi teško prihvataju takve odluke, navijači još teže, naročito ako se zna da po nepisanom pravilu uvek odlaze najbolji. A svako zašto ima svoje zato, čak i onda kada se o tome ne govori. Rođena Kragujevčanka je posle osvajanja Lige šampiona sa Slagelsom(2006/07) prešla u Budućnost gde je u predhodne dve sezone izgradila status jednog od najefikasnijih desnih bekova Evrope, a na Evropskom prvenstvu krajem godine upisaće prve zvanične nastupe za reprezentaciju Crne Gore.
Zdravo Kaća! Ušla si u treću godinu boravka u Podgorici, imaš li nameru da ideš negde?
-Dve i po godine sam ovde i sve dok mi je lepo biću tu. Prošle godne sam potpisala novi ugovor na tri godine, jedna je prošla, znači još dve. Imala sam nekoliko ponuda kada sam odlazila iz Danske i velika prednost ponude Budućnosti bila je blizina kuće. Super sam se uklopila i sada znam da sam izabrala pravu sredinu.
Budućnost je na početku sezone najavljivala polufinale Lige šampiona. Imali ste tim za respekt, ali kockice se nisu složile, šta se desilo?
-Sigurno je da smo na osnovu rezultata iz predhodne godine mislili da možemo jako, jako puno. Spremali smo se za to polufinale, ali ne znam šta nam se desilo, ni onda, ni sada na kraju sezone. Imali smo velike ambicije, ali nismo prošli u drugi krug. Na neki način zadovoljili smo se osvajanjem Kupa pobednika kupova i ne kažem da je to mala stvar ni da je taj trofej lako osvojiti, ali u odnosu na očekivanja koja smo imali…
Prvo kolo ste možda i dočekali u euforiji zbog remija reprezentacije sa Rusijom u Morači, misliš li da ste možda previše samouvereno ušli u tu utakmicu?
– Ne mislim da smo ušli tako i ne mislim da je imalo veze sa reprezentacijom. Bili smo sigurno pod velikim pritiskom koji smo sami stvorili. Prva utakmica kući i prva utakmica koja treba da se dobije i mislim da smo sami sebi napravili taj pritisak da moramo da dobijemo tu utakmicu. Na kraju nam se to obilo o glavu.
Nije neki izgovor, ali ni grupa vam nije bila lagana(FCK, Larvik, Dinamo).
– Sigurno da je grupa bila teška, ali mislim da smo mogli mnogo više. Ekipa je igrala nekoliko baš jakih turnira u Mađarskoj spremajući se za Ligu šampiona i lagano smo dobijali sve. Po meni je to na neki način bila pogrešna slika koliko možemo. I onda je došao taj Larvik koji nas je bukvalno spustio na zemlju. Onda nam je Dinamo u Rusiji lupio još jedan strašno veliki šamar, pa i Larvik ponovo tamo, tako da nam je definitivno srušena ta po meni, lažna slika koju smo imali.
Pokazali ste se u mnogo boljem svetlu u Kupu pobednika kupova i srušili ste sve prepreke do trofeja. Kada je bilo najteže?
– Ekipa u februaru i ekipa u prvom delu sezone – to su dve različite ekipe. Nešto nam je fali
lo u prvom delu što smo nadoknadili i pronašli u ovom drugom i nadam se da ćemo tako ući i u narednu sezonu. Utakmica koja me najviše brinula je bio revanš sa Mecom. Bilo je puno neizvesnosti, kako ćemo proći tamo, one su igrale jako dobro, imaju super ekipu, a i čekali smo kaznu zbog incidenta u prvoj utakmici. Do poslednjeg minuta smo želeli samo pobedu iako smo već imali rezultat za prolaz u finale. Želele smo da dokažemo, nama prvo, pa onda i čitavoj Evropi da smo zaslužile da prođemo dalje. Incident koji se desio poslao je ružnu sliku koju nismo zaslužili jer Podgorica ima sigurno najbolju publiku u Evropi što se ženskog rukometa tiče.
Ispostavilo se da vam je promena trenera prodrmala redove jer ste sa odlaskom Žige pružali mnogo bolje partije. Ima li neki konkretan razlog?
-Ne mogu da kažem ništa konkretno na tu temu. Možda nismo našli zajednički jezik sa Đulom upravo zbog jezičke barijere. Jesmo imali prevodioca, ali to nije bilo to. Nije isto kada se recimo trener "razdere", a prevodilac to prevede nekim normalnim tonom. Ne znam, ne mogu da kažem da smo imali više motiva sa dolaskom novog trenera Adžića, ali možda nam je on vratio to nešto da se borimo i da se ne predajemo već da ginemo za svaku loptu. To nije bila naša karakteristika u prvom delu sezone jer ako bi poveli na početku sve bi bilo super, ali ako smo morali da jurimo rezultat, bilo je sve gore i gore.
Ako pogledamo individualan učinak, tvoja nešto slabija sezona u Ligi šampiona ove sezone, ali je zato prošla bila sjajna, možeš li još bolje?
-Mislim da nemam puno godina i da moje najbolje partije tek treba da dođu. Imam 25. godina i mislim da dolaze godine kada je većina igrača u punoj snazi. To je moje mišljenje i sigurno da tek treba da dođu moje najbolje partije.
Otišla si jako mlada iz Laste u Slagels, kakva iskustva si donela iz Danske?
-Otišla sam dosta mlada, ali osvojila sam Ligu šampiona što mnogim igračima ostane neostvarena želja i po završetku karijere. Nisam se pokajala. Kada je došlo do tog nekog zasićenja i kada mi već nešto nije odgovaralo ja sam pronašla novu sredinu gde sam se savršeno uklopila i ustalila. Mislim na zasićenje i što se tiče života i rukometa, ali rukometa u smislu kada se žrtvuješ toliko, odeš tako daleko od kuće i recimo ne igraš. Onda je to najgora kazna za igrača. Čemu onda bilo šta? Otišla sam tamo isključivo zbog rukometa i ako ne igram, onda sve gubi smisao i naravno da ne želim da trpim bilo šta drugo.
Poznato je da je sistem rada tamo dosta drugačiji nego kod nas, šta tebi više odgovara?
-Imala sam dva treninga dnevno ovde i otišla sam tamo gde je ekpa imala tri ili četiri puta nedeljno trening u sali što je za mene prvo bio šok. Kada sam došla ovde iz Danske ponovo mi je bilo teško da se vratim na stari režim rada sa dva treninga dnevno. Meni lično odgovara kada više treniram, jedan ili dva lakša treninga dnevno je ono što meni sigurno više prija.
A ima li istine u pričama da voliš da igraš protiv danskih ekipa, naročito ako ih vodi Anja Andersen?
-To se neko našalio tako. Možda neko tako razmišlja zbog načina na koji sam otišla iz Danske, ali što se mene tiče, to nije tako. Za mene je svaka utakmica novo dokazivanje bez obzira ko je protivnik i stvarno ne razmišljam o tome ko vodi protivničku ekipu.
Ovih dana si posle pauze konačno stekla pravo igranja za reprezentaciju Crne Gore. Neće biti perioda prilagođavanja jer si i do sada bila prisutna na okupljanjima?
-To je za mene bilo možda i teže nego da nisam bila sa njima. Puno mi je značilo sa te strane, treniramo i zajedno smo, ali kada dođe utakmica, ja ne mogu da igram. To je bilo najgore, ali prošlo je brzo. Sada se radujem što ću ići na Evropsko prvenstvo i za mene je to nešto najlepše što jednom sportisti može da se desi.
Da li su ti nedostajale utakmice sa reprezentacijom, ipak je to drugačiji osećaj?
-Kada su se igrale kvalifikacije prve godine samo ja znam kako mi je bilo. Niti su mi se gledale te utakmice niti sam mogla da ih gledam, bila sam "ni na nebu ni na zemlji". Sada kada znam da ću već u decembru igrati sa Crnom Gorom na Evropskom prvenstvu – sada mi je sve lakše. Crnu Goru smatram svojim novim domom, moji roditelji su odavde i mogu da kažem da se super osećam.
Ne moraš da odgovoriš, ali svejedno moram da pitam – da li ti je žao što si napustila reprezentaciju Srbije?
– Koliko god neki to kritikovali sigurno da je meni bilo najteže. I koliko god to ljudi krivo shvatili i tumačili, to je moja odluka. Trenutak u kome sam donela tu odluku bio mi je jedan od najtežih u životu i sigurno najteža odluka koju sam ikada donela. Bilo mi je jako teško u početku, ali eto završilo se i to, ne želim da se vraćam u prošlost. Teško je naći krivca, ali sigurno da nije bilo razloga, verovatno mi ne bi ni palo na pamet da odem. Procenila da je to najbolje za mene. Sada više nikakve priče nemaju smisla. Razloga je bilo više nego dovoljno i ne bih o njima pričala jer je to ružnija strana koju se nadam da ću zaboraviti već učešćem na ovom Evropskom prvenstvu.
Izvučene su grupe u Odenzeu za evropsko prvenstvo, komentar?
-Prva i četvrta grupa su najteže, onda naša i da kažem da je treća najlakša. Neće biti lako ni nama, a ni Srbiji, posebno Srbiji, ali nadam se da ćemo svi proći u drugi krug. Pa onda da vidimo koliko možemo i jedni i drugi. Volela bih da prođemo svi, zbog našeg sporta i zbog svih devojaka koje to zaslužuju.
Kakve će biti ambicije reprezentacije Crne Gore u Danskoj i Norveškoj?
-to će biti prvo veliko učešće reprezentacije na nekom velikom takmičenju i ne mislim da treba obećavati kule i gradove. Želim da budemo zdrave i da vidim koliko možemo protiv najjačih ekipa u Evropi. Sigurno da bih bila srećna da prođemo dalje, o medalji ne želim ni da kakav bi to osećaj bio, ali imamo dobre pouke iz kluba koje smo izvukli iz ove sezone kada smo obećavali polufinale Lige šampiona i ništa. Možemo jako puno, to je sigurno, samo da budemo zdrave.
Šta bi bile tvoje neostvarene želje na profesionalnom planu?
-Učešće sa reprezentacijom na Olimpijskim igrama mi je životna želja. Imam Ligu šampiona, Kup Kupova i naravno da želim još puno takvih trofeja, ali moje neostvarene želje su vezane za osvajanje medalja na
Evropskom i Svetskom prvenstvu sa reprezentacijom. To bi bio vrhunac moje karijere.
I kako živi jedna popularna rukometašica u Podgorici?
-Ne žalim se(smeh). Navikla sam se i skroz uklopila. Dan mi ne izgleda ništa specijalno, ali sada kada je lepo vreme, sada je sve fenomenalno. More je na 40. minuta i mogu samo da kažem da mi je jako, jako lepo.
