Jedan od najboljih slovenačkih igrača, momak koji je odlazeći iz senke Eduarda Kokšarova iz rodnog Celja, osvojio Ligu šampiona sa Barselonom 2005. godine, sada u redovima Pik Segeda, Luka Žvižej (29), bio je naš sagovornik u "Intervju nedelje". O njegovoj karijeri, odlasku iz Celja, Španiji i danima u Pik Segedu, razgovarali smo u jednoj segedinskoj poslastičarnici, gde često dokolicu troši kolonija Balkanaca koja igra u mađarskom rukometnom centru …
Zdravo, Luka. Znači, ovako se troši slobodno vreme u Segedinu?
– Pa, ne radimo ništa posebno. Družimo se, ubijamo vreme, odmaramo.
Provodiš drugu sezonu u Segedinu. Da li si zadovoljan?
– Jako sam zadovoljan. Ranije sam bio u Španiji i kada sam dobio ponudu odavde, malo sam bio skeptičan. Kada sam stigao i upoznao ljude, od prvog trenutka sam bio zadovoljan. Imamo dobre uslove, dobro radimo, što je najbitnije. Dobro sam se uklopio sa Srbima. Non-stop su neka zezanja na nivou Slovenija – Srbija, o bivšoj Jugi, itd. Stalno sam sa njima, jer je lakše zbog jezika. Mađari su uglavnom sa porodicama, dok mi solo ovde imamo više vremena za druženje.
Uzeo si Ligu šampiona sa Barselonom 2005. godine. Budući da imaš 28 godina, što su relativno "mlade godine", da li je dolazak u PIk Seged korak nazad u karijeri?
– Ovo je bio novi izazov. Mislim da je bio korak napred, jer je to pravi izazov, igrati u ovakvoj ekipi. Napredovao sam i igrački, a imam i drugaciji status u ovoj ekipi nego u Barsi. Ne gledam unazad. Dalje radiš na sebi, imaš nove borbe, izazove.
I dalje u Mađarskoj ista priča. Samo dva kluba – Vesprem i Segedin. Tragedija, koja se desila pre mesec dana, ujedinila vas je u bolu nad onim što se dogodilo. Da li misliš da susreti mađarskih rivala do kraja sezone, baš zbog toga, neće biti toliko "krvavi", kao prošle sezone, kada je svaka utakmica bila mali rat, sa razbijenim nosevima i sevanjem očima?
– Sa igracima Vesprema smo u dobrim odnosima. Ja se družim sa dvojicom, koje znam od ranije. Ovo što se desilo je strašno, velika tragedija. Ipak, na terenu nema prijatelja. To što je bilo prošle godine je bilo razumljivo. Svako želi da pobedi. To su prave evropske utakmice.
Pa, ako svako želi da pobedi, što se to ne dešava u susretima Celja i Gorenja, na primer?
– Pa dobro, bilo je toga ranije, kada je Prule imao jaku ekipu. To je bila ista situacija. Znamo se iz reprezentacije, drugari smo, ali kada se igralo međusobno, bio je haos. Jednom smo se čak i pobili. To je rukomet.
Trenutno ste u podredenom položaju u odnosu na Vesprem. Osim toga što imaju veci budžet, novu halu, oni su vas dobili u prvom ovogodišnjem meču na vašem terenu. Kakve su vam šanse za titulu?
– Verujem da možemo do titule, jer u suprotnom, ne bih imao za šta igrati i trenirati. Spremamo se za te susrete. Do zadnjeg trenutka mislim da ih možemo dobiti. Oni su favoriti, i po tabeli, i po ekipi. Ako se iznenađenje desilo pre dve godine, kada smo uzeli titulu, može se to ponoviti. Prošle godine smo uzeli Kup. Odlučivaće sitnice, trenutna forma i veći broj zdravih igrača.
Reprezentativne selekcije Slovenije su totalno podbacile prošle godine. Žene su praktično nestale sa rukometne mape Evrope, dok ste vi u kvalifikacijama za SP u Hrvatskoj ispali od, posle se ispostavilo, ne tako slabe Slovačke?
– Izgubili smo, a trebali smo dobiti lagano. Ako pogledamo, mi smo izgubili od njih za gol. To nije trebalo da se desi. Ako pogledaš ekipe na papiru, mnogo smo jači po imenima.
Kažu da su ta imena i problem, da glumite zvezde, itd…
– Šta ja znam, pričali smo posle o svemu. Meni se ne čini da mi glumimo zvezde. Neke stvari se nisu poklopile u igri i nije došlo do rezultata. Mi smo sedam minuta pre kraja meča imali gol prednosti, ali smo na kraju ispali. Šta smo izgubili, videli smo gledajući SP od kuće na TV-u. Znamo da smo dobra ekipa. Malo se promenila generacija, neki igrači imaju malo veću ulogu. Radimo da promenimo stvari.
Imate relativno laku grupu sa Nemcima i Belorusima u borbi za dva mesta koja vode na EP?
– To je težak zadatak. Jedini kiks je poraz od Nemaca kući. Falilo nam je nekoliko igrača. Ima vremena da ispravimo to. Realno je da budemo drugi i da odemo na Evropsko prvenstvo. Prvo zbog sebe, a onda zbog naše publike. Rukomet u Sloveniji je bio jako popularan 2004. godine, kada smo uzeli srebro na EP, a od tada je popularnost počela da pada.
Ti nisi bio na tom prvenstvu, gde su leva krila bila Jovičić i Kastelic. Zašto je došlo do pada rezultata, ako znamo da je i Celje Pivovarna Laško te godine bilo evropski šampion?
– Došli smo do neke tačke, gde smo mogli biti na samom vrhu, a onda smo pali. Svi radimo na tome da se opet dignemo, kao recimo Srbija, koja nije bila na velikim takmičenjima više godina, pa se vratila i napravila dobar rezultat, mada je mogla više sa igračima koje ima. Mislio sam da će Hrvati dobiti u finalu, ali im se desilo isto što i kada su bili organizatori EP-A 2000. godine, da izgube u glavnoj utakmici. Tada je to bila borba za peto mesto, kada je Slovenija izborila plasman na OI u Sidneju.
Ti si dete iz Celja, prošao si njihovu školu i tamo ostao do 23 godine? Da pogađamo, morao si da odeš, jer je tamo jedno krilo neprikosnoveno – Eduard Kokšarov?
– Edi je tamo i teško je bilo igrati pored njega. On je, i u to vreme, a i sada je, number 1. Bilo je i drugih stvari koje mi se tamo nisu svidale. Nismo našli zajednički jezik, pa sam odlučio da napustim Celje, jer se nisam dobro osećao tamo i nisam video da mogu da napredujem. Posle isteka prvog ugovora, napustio sam klub. Tog leta sam bio bez ekipe, tek je našao u septembru. Pricao sam sa Celjem i opet nisam dogovorio. Onda sam odlučio da napustim klub definitivno i da se tako reći, snađem u životu. Bio sam razočaran, jer sam odrastao u Celju i mislio sam da nije fer da sa nama, domaćim igračima hoće da sarađuju na nekoj neprihvatljivoj oceni. Ja znam da je to bio jedan od najboljih evropskih klubova u tom trenutku, ali to nije bio status za mene. Znao sam da mogu da igram na visokom nivou. Ko zna. Moguće je da bi i danas sedeo na klupi, da sam ostao. Posle je te godine Celje uzelo Ligu šampiona.
Pitali smo i Pungartnika, koji je veći deo karijere proveo u Celju. Da li ti je žao što nisi dočekao tu 2004. godinu u klubu i titulu evropskog šampiona?
– Nije mi žao. Posle svega toga, razočarao sam se mnogo. Našao sam sebe u nekoj drugoj priči i te godine, kada su oni osvojili Ligu šampiona, ja sam dobio svoju Ligu šampiona, time što sam dobio ugovor sa Barselonom. Posle svega toga, prvo bez kluba, pa problema u Teki, bez novca, sa odlaskom trenera sa kojim sam tamo saradivao, stiglo je sunce.
Da li je poziv Barselone bio iznenađenje za tebe?
– Kako nije. To mi je bio san. Još kada je Patrik Čavar otišao u Barselonu, koji mi je bio idol, sanjao sam o tome, da samo jedan dan, jedan trening budem igrač Barselone, da vidim kako to izgleda. Posle godinu dana u Teki, nisam razmišljao uopšte kada je stigao poziv. Barselona je veliki klub, najveći. Sećam se kakva je bila prezentacija, mene i Perića na fudbalskom stadionu. Nisam do tada navikao da se na sve utakmice ide avionom, pa svi ostali uslovi, počev od toga da ti ništa ne treba za trening, jer sve te čeka u hali. U je
dnoj godini se dogodilo toliko stvari. Kada se javila Barsa, rekao sam da nema razmišljanja. Te prve sezone smo osvojili Ligu šampiona, sa Škrbićem, Perićem i Dominikovićem. Naredne godine je stigao Vori. Sa Perićem sam bukvalno odrastao, jer je on bio i u Celju, legenda.
Čuli sam ovde u nekom razgovoru da si prošle godine imao protiv Perića 12/13 u Vespremu u plej ofu. Izgleda da ga baš dobro poznaješ (smeh)?
– Pa dobro, zna i on mene (smeh). Dobro mi je išlo tu utakmicu. Desi se tako. Ja se sećam da protiv njega na treningu nekada ne možeš da postigneš gol. On je veliki golman. Ipak, nekada ti krene na utakmici. Da bacaš frižidere, ulazili bi u gol.
Kako je živeti u Segedinu posle Barselone?
– Drugačije je. Bliže je kuća, društvo. Za ove dve godine sam bio više u Srbiji, nego u Sloveniji. Nije bilo toliko vremena da se ode kući, ali zato do Beograda i Novog Sada, stalno se išlo (smeh).
Jel ti se sviđa Srbija?
– Mnogo, super je. Dobro pričam i srpski. Madarski jako loše ide. Znamo neke reči, ali ne ide, jer ga ne koristimo. Stalno smo zajedno, Srbi i ja ovde, družimo se i teško ga je tako učiti.
Gde Luka vidi sebe za pet godina?
– Još ovu i još dve ću biti sigurno u Segedinu. Posle ne znam. Daleko je pet godina. Videćemo. Jedina je želja da budem u klubu gde ću se dobro osećati. Segedin je sada to mesto.
