Rukometni svet u
Srbiji je pre dvadesetak dana imao priliku da gleda elitu u Blacu. Mi imamo tu
sreću da je član jednog od elitnih evropskih klubova i Rastko Stojković (27),
pivotmen osvajača Kupa EHF, Nordhorna. Nekadašnji kružni napadač nekoliko beogradskih klubova,
posle osvajanja titule sa Crvenom zvezdom, otisnuo se put Nemačke. Posle tri
godine u najjačoj ligi na svetu, može se reći da je izgradio ime i uspeo da se
izbori sa aždajama svetskog rukometa. O tome, o stvarima van terena, kao i o
razlazu sa selektorom Srbije Jovicom Cvetkovićem i mogućnošću da zaigra za
Srbiju u budućnosti, čitajte u našem „Intervju nedelje".
Zdravo, Rastko. Evo na kraju boravka u našoj zemlji želimo
odgovor na pitanje – Šta se Nemcima najviše svidelo u Srbiji?
– Gostoprimstvo je bilo na nivou, ali su oni
oduševljeni hranom. Danas su ih vodili na prase. Slistili su ga, kao da ga u
životu nisu videli (smeh).
Čujemo da Nordhorn ima velikih finansijskih problema, da
niste primili tri plate? Nagrada iz Doboja je podeljena između igrača kao kratkotrajna pomoć?
– Pošteno smo je osvojili, što da se ne podeli.
Ima problema sa finansijama, ali ipak, to je veliki klub sa evropskim renomeom.
Ubeđen sam, klub može imati probleme, trzavice, ali ne može da dođe u velike
probleme, koji bi ga doveli do bankrota. Sve je to trenutna situacija, koja se
premošćava. Do sada je sve bilo u redu. Na kraju krajeva, da je toliko loše,
otišao bih odavde. Imam vere da će se stvari promeniti.
Prošle sezone ste za dlaku ostali bez plasmana u Ligu
šampiona. Nekar Loven je ipak na kraju bio četvrti, a vi peti?
– Tako je, za malo. Mislim da je ovo bolje za
klub, jer Liga šampilona nosi troškove koje oni ne bi mogli da istrpe. Postoje
najave sponzora koji bi trebali doći. Završiće se i hala od 10000 kapaciteta u susednom gradu u naredne dve godine, tako da
bi sve to trebalo da procveta I bude još bolje. Sve će to doći na svoje.
Kakvi su tvoji planovi,
a šta ambicije kluba. Jel se poklapate?
– U ovom trenutku, Nordhorn mi je pružio odskočnu
dasku, da osvojim prvi trofej u Evropi,
da donekle izgradim svoje ime u Bundesligi, gde sada ljudi znaju za mene. Nisam
sporedna uloga u ekipi, već igram. To mi je Nordhorn omogućio. On je daleko od
osvajanja nemačke lige, ali eto, videćemo šta će biti u budućnosti.
Kako si se snašao privatno. Da li ti odgovara grad kao grad?
– Privatno, ne znam da li bih mogao da nađem bolje
mesto za sebe I svoju porodicu. Mesto je na granici sa Holandijom. Svi voze
bicikle, izuzetno je mirno za porodicu, sve je ravno. Vojvodina je smešna. Mir, tišina. Svi igrači su dobili od kluba
kuće I automobile. Toyota nam je sponzor. Prve godine, pošto sam ja dete iz
Beograda, a šta zna dete šta je selo, uzeo sam stan. Toliko su mi se smejali da
sam posle godinu dana i ja uzeo kuću. Bio sam primoran, što zbog njih, što zbog
moje žene koja je odrasla u kući. Imam kuću sa dvorištem i garažom. Posle osam
sati uveče na ulici nema nikoga. Pravo mesto za porodični život. Za momka je
katastrofa.
Kako izdržavaš napore Bundeslige? Budući da
igraš na specifičnoj poziciji, pitaćemo te, od koga si dobio najveće batine?
– Teško. Najveće batine koje ja pamtim, nisu bile
od jednog igrača, već od ekipe Lemga kada sam igrao u Fulingenu prve godine.
Znači, ljudi su me prebili, bukvalno! Tukli su me I rukama I nogama. Te batine
nikada neću zaboraviti. Slomili su mi ruku. Ne znam ni kada se to desilo, samo
je počela da otiče u drugom poluvremenu. Prebili su me kao mačku. Odigrao sam
do kraja, jer sam bio lud, jer je bila debitantska sezona, dokazivanje. U toj
ekipi su bili Zerbe, Švarcer, Jiha. To nikada neću zaboraviti, iako, ove kreće
četvrta sezona od te utakmice.
Ko je najbolji pivotmen?
– Sigurno je da tu ima puno dobrih igrača I da su
tu nijanse, ali ako bih morao da biram, izabrao bih Žila. Skandinavsk rukomet
nije po mom ukusu, Žil liči više na naš rukomet, pivotmena koji bije I razbija,
nosi na leđima. Naravno, to su nijanse. Tu su i Alm, i Knudsen, ima puno
sjajnih pivotmena.
Kako se čovek navikne na pune hale?
– To je prelep doživljaj. Svaku utakmicu koju igramo
u Nordhornu dođe 4200 gledalaca, ful kapacitet.
Ako budem ikada otišao iz Nemačke, to će mi najviše nedostajati. Uvek ti
skandiraju ime. Ljudi obožavaju rukomet,
žive za to. To nije fraza. Njima to toliko znači. Imate ljudi kojima je
dolazak na utakmicu glavna preokupacija. Njegov statusni simbol je da je on bio
pored klupe, da se druži sa igračima, da uđe u VIP. To je ono što odvaja
Nemačku. To nema nigde drugde. Igrali smo finale Kupa EHF, gde je u Kopenhagenu
na tribinama bilo 1200 ljudi, od toga 600 navijača Nordhorna. Sjajna stvar…
Da li je manje mesto šansa da se profesionalci zbliže i
privatno?
– Nema druženja, drugačiji je mentalitet. Kad
pozovem nekog na kafu on mi kaže – Pa gde ću na kafu, kad mogu da je popijem
kući. Majstore, u tome je problem, neću da pijem sam, ko duh. Hoću da čujem
graju, da vidim nekog. Nažalost, ne dešava se ni u kafiću ništa. Tako ja I Šprem
(Goran Šprem), dok nam nisu žene tu provodimo dane sami. Sad malo sa klincima,
ženama, funkcionišemo. Nema toga, kao kod nas, gde se družimo posle treninga,
popijemo kaficu, pričamo.
Nije namera BH-a da od ovog intervjua pravi žute strane, ali
eto, bilo bi interesantno čuti tvoju stranu priče o odstranjivanju iz
reprezentacije posle utakmice kvalifikacija na Farskim Ostrvima.
– Svako snosi odgovornost za svoje postupke. Svako
ima prava na svoj izbor, ali nema prava na omalovažavanje drugih. Selektor i ja
imamo totalno drugačiji pogled na rukomet. To selektoru ne odgovara. Razišli
smo se, kako smo se razišli. Želim svu sreću našoj reprezentaciji I našem
rukometu, pre svega zbog podizanja sporta u našoj zemlji, da bi neki klinci na
lakši način mogli da odu preko, da naprave karijere, ostvare se. Žao mi je što ne mogu da pomognem, ali eto,
tako je.
Da li ti nedostaje reprezentacija? Nisi izgradio ime preko
nje i nije ti pomogla da se prodaš. Koliko
ti fali igranje za Srbiju?
– Nisam se prodao preko reprezentacije. Ne fali mi
reprezentacija sa te strane. Ja sam svoj dečački san ispunio, meni je himna
svirala I ja sam stajao mirno. Zbog nekih ličnih stavova, ja nisam tu.
Imaš 27 godina. Da li ćeš u budućnosti biti tu?
– To je malo škakljivo pitanje.
Dobro, da li ćeš igrati za reprezentaciju dok je selektor
Jovica Cvetković?
– Ne, sigurno. Sve I da me pozove, što je opet,
ravno nemogućem, i tako, ne bih se odazvao. Suviše su različiti životni
stavovi, razmišljanja, tako da ne bih to ponovo sebi da radim.
Video si grupu za Svetsko prvenstvo. Danska, Norveška iEgipat jesu premostive prepreke?
– Moje mišljenje je da će biti jako teško. Ne znam
koliko znamo o kvalitetima norveške selekcije. Igram sa dva sjajna Norvežanina
u klubu. Oni su fizički neverovatno potkovani. Nadam se da ćemo taktički uspeti
da ih nadmudrimo.
Da li pratiš srpski rukomet?
– Po malo. Internet u srpskom rukometu je jako
slab. Na Balkan-Handballu je sve što možeš da pročitaš o rukometu, a on je više
orijentisan na Evropu. Svi moji prijatelji igraju u inostranstvu, a teško je
doći do novina u tako malom mestu.
Sa kim se najviše družiš iz rukometnog sveta?
– Boris Stanković, Nikola Manojlović, Damjan
Blečić, Goran Cvetković, to su moji prijatelji iz detinjstva, sa kojima sam
krenuo da igram, a kasnije smo igrali u Zvezdi i ostali bliski. Ne bih voleo
nekoga da zaboravim. Naravno, tu su I momci iz PKB-a. Sad se vratio i naš bivši
trener, Nele. Naravno, tu je Uške Radosavljević I mnogi drugi ljudi koje volim
da vidim kada sam u Beogradu.
Ovog septembra se navršavaju četiri godine od sjajne pobede
Crvene zvezde nad Celjem u Ligi šampiona, tada zvaničnim šampionom Evrope. Kako
gledaš na taj period? Nije bilo tako davno. To je poslednja velika pobeda nekog
srpskog kluba u Evropi.
– Gledam kao na jedan od najlepših perioda u mom
životu. Kada smo pušili pobedničke tompuse ja I Nikola Manojlović. Gledam na to
kao poslednju godinu gde smo igrali iz ljubavi. Sve ovo što sada igramo,
trčimo, ginemo, to radimo zbog obezb eđenja budućnosti, ali to što se odvijalo
te dve godine u Zvezdi, to druženje, kada smo preživljavali mesečno sa 100
eura, gde po godinu dana nismo primali novac, pa smo ipak dolazili na treninge i družili se, to je jedan sjajan period, koga se rado sećam.
I na kraju nećemo propustiti šansu da te pitamo – Kako ti se
sviđa Balkan-Handball.com. Da li nas pratiš?
– Vi ste jedna pozitivna stvar za rukomet. Jedina
mogućnost praćenja rukometa u Srbiji i ostalim EX-yu zemljama. Toliko su klubovi lenji po tom pitanju, da ste
nam vi jedina šansa da saznamo nešto više.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
