Momak od kojeg srpski rukomet mnogo očekuje, Nemanja Mladenović, boravio je prošle nedelje sa francuskm prvoligašem Sesonom na 43. međunarodnom turniru u Strugi. Njegov tim je dosta lako osvojio prvo mesto u solidnoj konkurenciji, a Nemanja je dao značajan doprinos igrom u odbrani, gde ima jednu od najodgovornijih uloga. Novopečeni A reprezentativac još uvek oseća gorak ukus kraha juniorske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Brazilu (17. mesto), i, kako kaže, ulaže velike napore da zaboravi takmičenje koje je u novinarskim kuloarima nazvano „Poslednjim plesom generacije ’94“, jedne od najtalentovanijih poslednjh godina…
– Imali smo sve što treba za dobar rezultat – odlične igrače, vrhunsku atmosferu, snažnu želju, dobar sistem. Generacija je jako kvalitetna i perspektivna, par igrača već igra u inostranstvu – započinje priču dvadesetjednogodšnji Šiđanin
– Ne znam zašto smo podbacili. Jedino logično objašnjenje je da nas je ugušio pritisak, jer su svi govorili o medalji, čak i o zlatnoj. Od trenutka kada smo shvatili da do nje nećemo doći, razbijali smo protivnike sa po 15 razlike. Opustili smo se i počeli da igramo kako znamo, ali bilo je kasno.
Taj neuspeh još više boli jer je u pitanju poslednje takmičenje ove generacije u mlađim kategorijama. Uz nju sam bio od samog početka, na svm prvenstvima, i ovo je najlošiji rezultat, baš na kraju kada smo najviše mogli i kada su očekivanja bila najviša.
Po individualnom kvalietu sigurno pripadamo među pet najboljih selekcija. Tu Francusku koja je postala šampion, mi smo nedavno pobeđivali i sa 10 razlike. Nemaju oni bolje pojedince od nas, ali, pamtiće se konačan plasman.
Svi igrači su teško podneli 17. mesto. Želimo što pre da zaboravimo to gorko iskustvo. Vratili smo se u klubove i počeli da treniramo, nadam se da će nam predstojeće obaveze pomoći da zalečimo brazilsku ranu.
NELJUDSKI TRETMAN U ROŠTOKU PA FRANCUSKA IDILA
Zimus si postao član Sesona, prešao si iz Nemačke u Francusku. Da li si uspeo da se adaptiraš, kolika je razlika u načinu rada?
– Ogromna je razlika. Nije lako adaptirati se nakon četiri godine u Bundesligi. Ovde se radi potpuno drugačije. Mora da prođe malo više vremena, ja se još uvek nisam u potpunosti prilagodio promenama. Međutim, imam tu sreću da su treneri zaista puni razumevanja, pre svega prema mojim godinama.
Za razliku od Roštoka, ovde se o igračima ozbiljno vodi računa. Zamisli, tamo mi je deset meseci zdravlje bilo izloženo riziku a da nisam ni znao. Imao sam problema sa ramenom, a klupski doktori su to shvatili olako i nisu primetili koliki je rizik što uopšte igram. Nakon pregleda po dolasku u Seson, ovdašnji doktori nisu mogli da se načude kako mišići nisu pukli, pošto su bili jako iscrpljeni od nedostatka pauze. Imao sam sreću, jer bi u suprotnom morao na operaciju zbog neodgovornosti klupskih lekara u Roštoku. Eto, to lepo oslikava razliku u ozbiljnosti između dva kluba.
Način terninga se mnogo razlikuje. Ovde postoji specifičan program kroz koji stručni štab želi da ostvari clj. Nema tolko suve fizikalije, mnogo više se radi sa loptom. Svaka vežba ima bar mali deo rukometa u sebi. U Nemačkoj se sve svodilo na trčanje, teretanu i jako malo rukometa. U Sesonu je lopta svetinja (smeh).
Za sada igraš samo u odbrani…
– Kada sam došao u klub, plan je bio da igram u oba pravca. Nažalost, stigao sam sa povređenim šuterskm ramenom, nastali su nešto ozbiljniji problemi koje sam malo pre opisao. Nisam bio sposoban da doprinesem u napadu, tako da me trener za sada upotrebljava samo u odbrani.
Razgovarao sam sa njim o tome, rekao mi je da se ne opterećujem i da će vremenom sve doći na svoje. Siguno da je neigranje u ofanzivi uticalo na moje samopouzdanje, tako je kod svakog igrača u sličnoj situaciji. Treba malo vremena da sve dođe na svoje posle povrede.
Za razliku od Nemačke, ovde se mnogo više vodi računa o tom međuljudskom odnosu, a ne samo profesionalnom. Zbog toga sam jako zadovoljan, puno me cene i čuvaju me kao malo vode na dlanu. Kada sam pregovarao sa njima, svidele su mi se njihove ideje i ambicije. Govorili su vrlo konkretno šta, i na koji način žele da postignu. Imam i tu sreću da sarađujem sa sjajnim menadžerima, dugujem veliku zahvalnost Filipu Boseru i Volkeru Hageu, koji mi pomažu u svakom segmentu života u Francuskoj, kako bih mogao da se fokusiram isključivo na teren.
LNH SUSTIŽE BUNDESLIGU
Koji je cilj kluba u narednoj sezoni?
– Peto mesto u prvenstvu. Neki kažu da je to preambiciozno, pošto imamo drugi najmanji budžet u ligi, ali nije bilo realno ni da prošle sezone budemo sedmi, pa smo uspeli. Francusko prvenstvo je jako nepredvidivo, svako svakog može da dobije. I mi smo imali šarene rezultate, uzimali bodove protiv favorita pa gubili od „autsajdera“.
Na turniru u Strugi ste delovali kao da ste već spremni za sezonu…
– Ekipa je ostala ista, doveli smo samo jedno pojačanje. Tri igrača nam trenutno fale, ali kažu da će biti spremni na vreme. Najvažnije je da svi zdravi izađemo iz pripremnog perioda.
Momci su krenuli sa treninzima još 27. jula. Ja sam preskočio taj deo zbog reprezentativnih obaveza, ali su u klubu zaključili da ništa nisam propustio jer sam došao spreman, zbog priprema koje sam prošao sa nacionalnim timom. U Strugu sam došao iz Srbije, rekli su mi da nema potrebe da se odmah priključim ekipi.
Kakva je atmosfera na utakmicama Sesona?
– Imamo grupu navijača koji na svakoj utakmici napune halu. Ona doduše nije velika, prima oko 2 000 ljudi, ali čuo sam da ljudi iz kluba traže neki veći prostor jer je i interesovanje sve veće.
U principu, nastoji se da se u svakom segmentu funkcionisanja ide na bolje. Ljudi u Francuskoj zaista vole rukomet, gde god da igramo, koliko god da ima mesta na tribinama, one su pune.
Da li osećaš da će Francuska liga uskoro dostići Nemačku, po kvalitetu i šou programu?
– Sve što sam do sada iskusio u Francuskoj mi govori da će tako biti. U Nemačkoj imaš Kil, Leven i Flensburg protiv kojih slabiji nemaju šta da traže. U Francuskoj pak, ne postoji utakmica koju si unapred dobio ili izgubio, što je velika stvar za atraktivnost takmičenja. Drugo, mislim da timovi iz donjeg dela tabele Bundeslige po kvalitetu ne odskaču od donjeg dela tabele LNH. Takođe, činjenica je da interesovanje za rukomet kod Francuza raste iz sezone u sezonu, dok je u Nemačkoj, čini mi se, dostiglo limit. Mislim da će za nekih, ‘ajde recimo pet godina, francuska liga biti na nivou najjače lige na svetu.
BRZO SAM SAZREO KAO IGRAČ
Iz ove perspektive, da li misliš da si preprano otišao u inostranstvo?
– Ne. Problem je u tome što većina naših mladih rukometaša, kada odu u inostranstvo, igraju za jedan klub polusezonu, sezonu, i odu u drugi. Ja jesam već sa 17 godina debitovao za Gumersbah, ali sam imao minutažu. Doduše isto u odbrani, kao i sada, ali sam osetio o čemu se radi. To mi je mnogo pomoglo. Naučio sam više stilova rukometa i zaista ne osećam da mi nedostaju godne u srpskom rukometu.
Bilo je jako teško kada sam otišao u Nemačku. Mlad igrač, stranac, niko pojma nema ko sam, šta sam i gde sam igrao. Čak nisu ni znali odakle dolazim, nije ih zanimalo. Veruj mi da neki ljudi tamo ne znaju ni gde je Srbija. Forsiraju domaće igrače a strance guraju u stranu, moraš biti mnogo bolji od konkurencije da bi dobio priliku. Prvu godinu sam presedeo na klupi u prvom timu, ali sam igrao odlično u kategoriji ’93 i ’94. Zatm je u prvom tmu nastao manjak odbrambenih igrača, i ja sam tu stupio na scenu. Prepoznali sa da, iako mlad, mogu da odgovorim traženim zadacima. I igrao sam dobro.
REPREZENTACIJA JE PORODICA
Selektor Perić te je uvrstio u sastav tokom prethodnih kvalifikacija za EP. Kakve utiske nosiš iz seniorske reprezentacije?
– Ponosan sam što sam uz Đukića najmlađi član A selekcje trenutno. Svakom igraču bi to trebalo da bude najvažnije u karjeri. Braniti grb svoje zemlje, pa sa tim se ništa ne može porediti. Ne postoji ništa veće od toga. Možeš za bilo koji klub da igraš, ali reprezentacija je nešto posebno i po igrama u njoj će te tvoj narod pamtiti.
Kako su te prihvatile starije kolege?
– Ja ne mogu to rečma da objasnim, zaista. Odrastao sam gledajući Ilića, Stanića i ostale, a sada sam član te reprezntacije. Način na koji su mene oni prhvatili ne može biti bolji i ljudskiji. Imam osećaj da se znam sa njima 20 godina, gledaju me kao sebi ravnom, tretiraju kao da sam i ja prošao sve ono kroz šta su oni prošli sa reprezentacijom, a opet me čuvaju kao svoje dete. Nisam mogao da pretpostavim kakvi su to odnosi. Neovisno od rezultata i situacije u kojoj se nacionalni tim nalazi, atmosfera je uvek najpozitivnija moguća i nikada me niko nije mrko pogledao. Čak i kada smo na Islandu izgubili 16 razlike, sutra ujutru smo se svi šalili i brzo zaboravili debakl. Razgovarali smo u pozitivnoj atmosferi kako treba dalje.
Ne postoje klanovi. Ja nikada nisam video da petorica sede u jednom, dvojica u drugom ćošku itd. Svi članovi reprezntacije sede zajedno, koliko god da nas ima. Zajedno pijemo kafu, zajedno se dogovaramo, niko se ne izdvaja iz grupe. Na tome se insistira i na sastancima, tako se od tima stvara porodica. Iako ima evidente generacijske razlike i razlike u iskustvu između igrača, svi dišemo kao jedan.
Evo jednog primera: Kada imamo slobodno vreme u toku reprezentativnih akcija, šta god da radimo, radimo svi zajedno. Ako se dogovaramo da idemo na piće, šalje se poruka celom kolektivu, a ne samo jednom ili nekolicini kolega. Ma, momci su fenomenalni. Ne znam kako je bilo pre, za vreme drugih selektora, ali je Perić od ovog skupa igrača napravio porodicu.
Da li očekuješ poziv za Poljsku?
– Nadam se i sanjam. Naravno, zavisi od planova selektora i od toga da li ću uspeti da se nametnem. Ne biram ulogu u reprezentaciji, bitno mi je da budem u njoj i doprinesem na koji god način mogu, šta god da se od mene traži – završava Mladenović razgovor za Balkan – Handball.com
Marko Marjanović
