Kako "konac delo krasi", tako smo i ovu reprezentativnu sezonu odjavili sa osmehom u Plzenu, a trauma iz Linca, promene selektora, pa i žreb za kvalifikacije Lige šampiona bez srpskog šampiona, ostaje nekako u drugom planu, podsećajući da moramo živeti u sadašnjem trenutku, ako želimo biti srećni, po receptu modernih psiho-gurua. Početak slavlja u hotelu u Plzenu, bio je pravi trenutak da porazgovaramo sa kapitenom, Mladenom Bojinovićem (33), momkom koji je u prethodnoj sezoni , po ne prvi put, prošao put od "trnja do zvezda", i u klubu, i u reprezentaciji.
Mlađo, Čehe smo lakše dobili u baražu nego pre dve godine, iako je razlika praktično identična?
– Jeste, bili smo bolji u obe utakmice. U svom žargonu ću reći da "nam nisu bili ni blizu". S obzirom da je bilo osam razlike u jednom trenutku u Nišu i da smo mogli da završimo sa deset, ovde bi sve bilo stvar formalnosti. Međutim, odigrali smo i ovde muški i organizovano, što su mi moji prijatelji iz kluba, Juriček i Sobol, i rekli posle utakmice. To nisu očekivali zbog nekih videa, koje su gledali iz Austrije. Česi su imali dva puta po četiri razlike, a nisu prelomili. Vratili smo se, a to se nije nikada desilo, od kada sam ja u reprezentaciji.
Čini se da je pre dve godine bilo mnogo više tenzije u mečevima sa Češkom?
– U Hrvatsku je moralo da se ode. Posle debakla sa Islanđanima, opet pretkvalifikacije prolaziti, bilo bi pogubno. Tada je bilo "sada ili nikada". Zato je bilo tenzije. Posle dve godine, neki kontinuitet je napravljen, s tim što smo morali da vraćamo ugled, koji smo izgubili u Austriji. Poluprazna hala u Nišu je odraz neuspeha u Austriji.
Propustio si EURO 2010 u Austriji odlukom tadašnjeg selektora, Hasanefendića. Takođe, ni u klubu nisi puno igrao u prvom delu sezone, pre svega zbog dolaska Nikole Karabatića. Kako gledaš na tih par meseci karijere? Sa renomeom koji imaš, to sigurno nije bilo lako…
– Iskreno, teško mi je bilo, ali verovao sam u sebe i trenirao. Zahvaljujem Bogu što mi je dao zdravlje, da budem spreman i dočekam svojih pet minuta, koji su stigli. Nisam želeo da komentarišem Hasanefendića, a to ne želim ni sada. Bilo, pa prošlo. Ponovo smo na nekom novom početku, plasirali se na SP i nastavili kontinuitet. To je bila želja ove reprezentacije od prvog dana, kada smo se okupili, 2006. godine, da bi veliki rezultat ostvarili u Beogradu 2012. godine. Za budućnost srpskog rukometa, za neke sadašnje juniore i kadete to bi bila velika stvar.
Igranje na Olimpijskim Igrama često potenciraš, kao pravi sportista. Osvojio si Ligu šampiona sa Monpeljeom, medalju na Svetskom prvenstvu sa Jugoslavijom i bio jako blizu odlaska u Sidnej 2000. godine na OI. Ipak, to je do danas ostao neostvareni san…
– San, definitivno san. Bližimo se tom snu.
Koliko misliš da je realno?
– Zašto ne bi bilo realno? Ispunili smo uslov da se plasiramo na SP, a prvih sedam iz Švedske će biti u Londonu. Mislim da imamo kvalitet za to. Nadam se da ću se oprostiti, kako sam poželeo, a to je na EURO 2012 u Beogradu ili na OI u Londonu.
Mnogo uspona i padova vezano je za tvoju reprezentativnu karijeru. Prekobrojan za Sidnej, pa jedan od najzaslužnijih za osvojenu bronzu u Francuskoj 2001. godine. Onda te nije bilo kod Vujovića, pa si se vratio kod Cvetkovića. Nisi bio u planu kod Hasanefendića, a sada opet, jedan od vođa ekipe. Uvek si se vraćao sa istim entuzijazmom, za razliku od mnogih igrača, koji su jednostavno, stavljali "tačku"…
– Sa osmehom na licu (osmeh). Sve je to tačno. Sidnej je velika boljka moje karijere. Žal veliki i to sam rekao u javnosti da je to prvi i poslednji put da sam plakao zbog rukometa. Od hotela M u Beogradu, pa čitavim putem do Banja Luke. Preplakao sam. To je život. Nisam se predavao. Verujem u sebe i svoje kvalitete, i to mi daje status u Evropi i Monpeljeu. Dok god sam takav, biću na raspolaganju trenerima i svima. Bilo kako. Nikada nisam uslovljavao da treba da igram 60 minuta, niti je bilo šta drugo uslov bio. Jednostavno, po onome što pružam i dajem, zaslužujem mesto među 16 igrača koji igraju za reprezentaciju Srbije. Kapiten sam reprezentacije, što mi je velika čast. Bio sam prvi kapiten Srbije, kada je Cvetković došao na Svetskom Kupu u Nemačkoj 2006. godine. To mi je velika životna satisfakcija. Presrećan sam sobom i svojom karijerom i mislim da još uvek mogu bolje.
Gotovo čitavu sezonu si proveo na klupi Monpeljea, a onda u završnici, kada se povredio Nikola Karabatić, u nekoliko mečeva bio najbolji igrač i strelac ekipe. Pravo je pitanje, "ko je tu lud"?
– To bih voleo i ja da postavim, pre svega, treneru mom u Monpeljeu (smeh). Ni javnost u Francuskoj nije shvatala cele godine, punih sedam meseci u kojima nisam igrao. Igrao sam, po pet, deset minuta, ali to nije bilo to. Jednostavno, velika ulaganja u Karabatića i Kavtičnika su iscedili budžet kluba. Možda im je to bio pokušaj da isprovociraju Mladena Bojinovića da pokupi svoje stvari i da ode. To nisam dozvolio. Verovao sam u sebe i svoje kvalitete. Stalno sam to dokazivao na treninzima. Jedan dobar trening u klubu je bolji od igranja u bilo kojoj ekipi. Trenirati sa Karabatićem, Težom, Hmamom, Kavtičnikom, Giguom je jedna dobra provera tvog pravog stanja. Mogu reći da sam možda samo jednu ili dve utakmice izgubio tokom čitave sezone, kada sredom igra prva postava protiv druge. To mi je davalo snagu da istrajem do kraja. Istrajao sam. Igrao četvrtfinale, Kolding u osmini, i završna dva meseca u prvenstvu i Kupu Francuske su ostala u mojim igrama. Na radost publike u Monpeljeu, koja me obožava. I pored dolaska Karabatića, još uvek su neke simpatije ostale prema meni. Na kraju se i trener javno izvinio i rekao je da je pogrešio, ali to meni ne znači ništa. Ja sam profesionalac, ispunjavam sve obaveze i neću dozvoliti nikom da me zgazi. Nisam dozvoljavao ni kada sam klinac bio, a pogotovo sada, kada sam u zrelim godinama.
Verovatno se nećeš složiti samnom da Monpelje već dugo nije na nivou najboljih – Kila i Siudad Reala (a tu možemo dodati HSV i Barselonu). Da li misliš da je razlog tome što u Francuskoj nemate ozbiljnu konkurenciju, što se dešava i Zagrebu, Vespremu, itd…
– Moguće je i to. Neću se složiti da nismo u vrhu. Voleo bih videti duel Kila, Sudad Reala, Barselone i Monpeljea, 14 na 14, zdravih! U jednom normalnom ambijentu da se nadigravamo. Kada bih to video, onda bih ti potvrdio, da li nismo ili jesmo. Od Rusa smo ispali našom krivicom. Od Konstance smo izgubili u Rumuniji, ali to su dve utakmice koje smo izgubili u čitavoj sezoni u Evropi. Zato ne mogu da priznam ovu tvoju konstataciju. Monpelje ima najviše ciljeve.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
