Mnogi se slažu da je ženski rukomet dobio novu dimenziju, kada je u krem najboljih rukometašica planete, direktno iz zemlje grofa Drakule stigla Kristina Neagu (1988.). I lepotica i zver, ili ako vam je lakše „rumunska princeza“, posle titule za najboljeg mladog igrača planete, ponela je i onu najveću – za najbolju igračicu sveta u 2010. godini od strane IHF-a. Za to su zaslužne njene igre u reprezentaciji Rumunije, sa kojom je osvojila bronzu na prošlogodišnjem EURO 2010 u Skandinaviji, odnosno, Olčimu, sa kojim je došla do finala Lige šampiona. Da je reč o devojci, koja pleni, kako na terenu, tako i van njega, uverio se i novinar Balkan-Handball.com u Malmeu, gde je Kristina dosta neprimećeno sedela u društvu novinara „muškog rukometa“, čekajući da primi skromni sertifikat, nedoličan jedne ovakve titule…
– Ovo je najveći momenat u mojoj karijeri. Osećam se odlično, fantastično. Nadam se da ću i u budućnosti igrati dobro, da ću rasti kao igrač i da neću stati na ovome.
Na terenu izgledaš kao lavica i princeza u isto vreme. To nije lako…
– Pa, tako je (smeh). Kada sam na terenu, ne razmišljam o povredama, da li ću polomiti nokat ili vrat. Igram samo 60 minuta i tada moram da budem najbolja. Interesuje me samo pobeda. Znam da sam kao lav. Volim to. Moj život je rukomet.
Pre dva meseca u Skandinaviji na EURO 2010, osvojili ste bronzu posle pobede nad Danskom. Opšti je utisak da je Rumunija mogla možda i više, ali teško je igrati sa Skandinavkama na njihovom terenu…
– Teško je bilo protiv tri skandinavske selekcije u završnjci u Skandinaviji. Igrali smo sa Danskom pred 12 hiljada njihovih navijača. Nisu bili baš gostoljubivi prema nama. Pobedili smo ih u meču za bronzu, posle poraza u glavnoj rundi, kada nismo baš najbolje prošle . Vratilo se poslednjeg dana. Bila je to teška utakmica, o čemu i rezultat 16:15, najbolje govori. To je moja prva medalja i ne želim da se zaustavim na njoj. Nadam se da je ovo samo početak.
Napravili ste veliki korak u promociji rukometa u Rumuniji…
– Rukomet jeste popularan, ali nije kao fudbal. Moramo da radimo još više. I ova moja nagrada je odraz te popularnosti. Ona je, naravno, porasla posle osvajanja medalje. Nadam se da će popularnost rukometa u mojoj zemlji još više rasti. Igrali smo jako dobro. Ljudi su bili uz nas pored televizora i pratili sve što se događa. Ipak, i dalje ne razumem, zašto je fudbal apsolutno najpopularniji, kada nema rezultate…
To je globalni problem. Bilo je priče o tvom odlasku iz Olčima? Pominjao se Viborg…
– Ostajem u klubu. Potpisala sam ugovor na još dve godine, tako da, za sada, ostajem u Rumuniji.
Verovatno je najveći cilj osvajanje Lige šampiona? Prošle sezone ste stale u finalu…
– To je moja najveća želja u 2011. godini. Imam sjajne individualne nagrade i trofeje, ali želim onaj najveći u klupskom rukometu. Isto tako i sa reprezentacijom. Ipak je ovo bronza, nije zlato. Nadam se da ću uspeti. Na početku sam. Imam samo 22 godine. Imam svo vreme ovog sveta da osvajam te trofeje. Nadam se da će Bog biti milostiv prema nama…
Stiže generacija sjajnih mladih rukometašica predvođena tobom. Možeš li sastaviti “drim tim” od igračica, sa kojima bi volela da igraš? Bez Rumunki, ako ti je lakše…
– Uh, to je veoma teško uraditi. Ako bih sastavljala svoj tim, volela bih neke mlade igrače u njemu. Ja bih bila na levom beku (smeh). Stavila bih Andreu Lekić na srednjeg beka. Na desnom beku bih volela da vidim Dankinju, Kamilu Dalbi (1988.). Desno krilo, Norvežanka Nora Mork (1990.), a na levo krilo, opet Danska – Mie Augustesen. Izvini, ali ne mogu svih da se setim u ovom trenutku. Neki mladi golman? U stvari, ne znam mlade golmanke. Znaš li ti?
Ne znam…
– Sve golmanke su stare i iskusne. Isto tako i pivotmenke, starije od 25. Ne znam. Teško je pitanje. Tek sam počela karijeru i čekam druge da sastavljaju timove (smeh). Kada budem jednog dana postala trener, reći ću ti…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
