Mnogi ga smatraju najuticajnijim i najsposobnijim čovekom u ženskom rukometu regiona. Posle par rečenica sa njim, postaje vam jasno i zašto. U Metkoviću je naš sagovornik bio i predsednik RSCG i prvi čovek Budućnosti, Mr Predrag Bošković, koga smo prvo pitali kako ocenjuje igre Budućnosti u pripremnom periodu:
– Imamo još mesec dana do početka Lige šampiona, što nam je glavni cilj ove sezone. Devojke su još uvek dosta teške i tek sada počinje pravo privikavanje na loptu, ali evidentno je da se javljaju neke nove ekipe u regionu koje stasavaju na neki nivo, koji može doprineti popularizaciji i podizanju kvaliteta srpskog i makedonskog rukometa. To je možda i najveći dobitak ovog turnira. Do početka LŠ, imaćemo još jedne bazične pripreme početkom septembra. Imaćemo tri utakmice Regionalne lige, prijateljsku sa Podravkom i to će biti to do prvog kola LŠ sa nemačkim prvakom Turingenom. Nadam se da ćemo krenuti na najbolji mogući način.
Prošle godine ste sjajno odradili prvi deo sezone, sve do polufinala, kada je došlo i do problema u ekipi, pa je Larvik, čini se, lako završio posao i izborio plasman u finale?
– Pored toga što morate da imate dobru ekipu, moraju mnoge druge stvari da se skockaju da bi se bilo na vrhunskom nivou. Očigledno je da kod nas nisu bile. Desilo se to u najgorem momentu. Izašli smo iz toga jači i spremniji da ovu sezonu odradimo na najbolji način. Desile su se velike promene u ekipi. Sedam igračica i osma, koja je na pozajmici u Metalurgu je došlo, pet je napustilo klub. Treba to ukomponovati. Vidite i sami da ne ide glatko, ima dosta još da se uigravamo i nadam se da će do prvog oktobra sve biti kako treba.
Budućnost već petnaest godina pokušava da se domogne finala Lige šampiona. Verovatno je to cilj i u narednoj sezoni…
– Budućnost ni jednom nije osvojila Ligu šampiona da bi bilo kome mogla da preti, onima, koji su to osvajali više puta. Videli ste šta nas je prošle godine poremetilo, a šta nas može ove godine poremetiti, to ćemo videti. Nadam se da ćemo biti dovoljno jaki. Favorit broj 1 je Đer. I njima će trebati dosta vremena da se ukomponuju sa svim igračicama, koje su doveli. Tu je i Olćim, bez Neagu, ali sa mnogo boljim trenerom nego prošle godine. Tu je Larvik, šampion, koji je malo oslabljen, pa Krim sa Tiseljom, koji će sigurno biti konkurentna ekipa ove sezone. Moram spomenuti i Ićako sa stilom rukometa koji nama ovde, možda najmanje odgovara. Iskreno se nadam da će u Ligi šampiona biti još ekipa sa prostora bivše Jugoslavije i želim im svu sreću u kvalifikacijama, kako bi pokazali da se na ovim prostorima i dalje igra vrhunski rukomet.
WHRL nastavlja svoj život bez Hipa, Podravke i Krima. Samim tim, takmičenje nije previše interesantno za Budućnost. Kako izgurati ovu „tranzitnu“ sezonu i kakvi su planovi za budućnost?
– Mi ćemo ovu sezonu izgurati. Možda ona neće biti interesantna za Budućnost, ali će to svakako biti za Zaječar, Metalurg, Prilep, Jagodinu, itd. Ono što je sigurno, nema budućnosti Budućnosti bez jakih ekipa u regionu. Ne možemo imati toliku bazu da iznedrimo toliko kvalitetnih igračica. Zato je popularizaciju rukometa potrebno raditi u Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj, svuda, kako bi sa ovih prostora imali što veći broj vrhunskih igračica. Mislim da će Liga imati koristi, jer će iznedriti interesovanje za rukomet u nekim centrima, koji su nekada imali dobar rukomet, ali su se vremenom ugasili. Nadam se da će Knjaz Miloš, Radnički i ostali biti ono što su nekada bili. Svaki početak je težak, ali verujem u to.
Ono što zbunjuje ljude je što je sedište lige i dalje u Ljubljani, što su glavni administrativci Slovenci. To je paradoksalno, na neki način, neverovatno…
– Kada smo kretali u ovaj projekat, bilo je i ostalih klubova, pa je moja ideja bila da Slovenci to vode, jer su najbliži Beču – EHF-u, posle HIPA, koga to nije interesovalo. Leopold Kalin je u TK EHF-a, on vodi čitav projekat i ne vidim ništa sporno u tome. Dobro je što smo Dragana Načevskog izabrali za komesara sa suđenje, jer on radi i sa muškom regionalnom ligom, tako da neće doći do preklapanja sudijskih parova. Kalin je do sada to radio sjajno…
Nedavno ste postali i predsednik RSCG. Šta su ciljevi u vašem mandatu?
– Kratkoročni cilj je plasman na Olimpijske Igre u Londonu. Da li ćemo u tome uspeti, videćemo u Brazilu ili nakon njega. Imamo određen kvalitet, koji nam daje za pravo da se nadamo i da sanjamo o Londonu. Lopta je okrugla, ne idemo sa belom zastavom, daćemo sve od sebe.
Ono što je bila vruća tema godinama je i prelazak Srpkinja u reprezentaciju Crne Gore, za šta se navodi vaše ime, kao inicijatora svega ili "glavnog krivca"…
– Ako ćemo iskreno, više sam imao pomoć drugih, nego što je to moj neki iskorak bio. Imali smo sreću da su se srpski treneri i reprezentacija odrekli jedne Ane Đokić. Pitali smo je da li želi da igra za nas, s obzirom da je bila u Budućnosti. Bojana Popović je druga priča jer se udala u Crnoj Gori i muž joj je Crnogorac. Katarina Bulatović je izrazila želju da igra za Crnu Goru nakon jednog perioda. Ana Radović je od 2005. godine u Podgorici, posle raspada državne zajednice, vezala je svoju budućnost za Crnu Goru, pretpostavljam da će ovde os
tati da živi. Ne vidim ništa sporno tu. Nije mi samo jasno zašto se samo potenciraju devojke koje su prešle da igraju za Crnu Goru, a ne potenciraju se momci, koji su poreklom iz Crne Gore, a igraju za Srbiju, Stanić i Nikčević? Mislim da je to manje važno pitanje od toga, kako da unapredimo rukomet u Srbiji i Crnoj Gori. Moji prijatelji u RSS-u, uvek će imati iskrenost i korektnost. Nikada ni jednu igračicu neću oteti, niti ucenjivati da igra za Crnu Goru. Samo ona koja pokaže želju i volju u tom momentu, može biti predmet interesovanja.
Posle poleta u muškoj reprezentaciji i plasmana u TOP 12 na EURO 2008, nastao je haos, koga su pratili otkazi, loša atmosfera i nedostatak rezultata…
– Odnosi moraju da budu kvalitetniji od onoga čistača u Savezu do selektora. Ako nešto ne štima, onda nema rezultata. Deset zdravnih jabuka ne ozdravljuje ono trulu, nego ona grdi sve njih. Sada sređujemo odnose. Postavljamo ljude koji mogu da pomire nepomirljivo i naprave onu atmosferu, koja u ovom momentu krasi žensku reprezentaciju. Ima budućnosti za muški rukomet. Mora da se intezivira rad sa mlađim kategorijama, a bez proizvodnje igrača, teško možemo održati kvalitet na reprezentativnom nivou. Dobra je stvar regionalna liga, koja će povećati kvalitet i klubova, a i igrača, s obzirom da su gotovo celokupni timovi sastavljeni od Crnogoraca.
Vidite li mušku reprezentaciju na nekom velikom takmičenju u skorijoj budućnosti?
– Mislim da ima potencijala. U grupi pretkvalifikacija za SP 2013 smo sa Belgijom i Letonijom. Mislim da smo favoriti, a posle sve zavisi od žreba. Nisam toliki pesimista kada je u pitanju muški rukomet, ali ono što mora biti fokus, to je rad sa mlađim kategorijama.
Za najbliže saradnike, potpredsednike UO, izabrali ste Snežanu Damnjanac i Blaža Lisičića.
– Lisičić je poznato rukometno ime. Igrao je za reprezentaciju Jugoslavije, SCG i Crne Gore, imao vrhunsku klupsku karijeru i zna kako se osvajaju medalje na velikim takmičenjima. Ubeđen sam da će znati da sastavi dobar tim. Sa druge strane, Nena Damnjanac je bila kapiten Budućnosti, 11 godina je u Podgorici i smatram da ima kvalitetan odnos i sa strukom, i sa devojkama, sa kojima je igrala dugo godina. Nena je neko ko je osvajao medalje. Ona je pozitivan lik i doprineće da podignemo atmosferu pred Brazil.
Problem u svim državama EX-Yu je konkurencija drugih sportova. U Crnoj Gori je rukomet svoje mesto utvrdio i teško ga je maći sa vrha popularnosti i prioriteta…
– Jeste, ali ne možete zaboraviti činjenicu da smo mala zemlja po veličini i broju stanovnika. Imali smo sreću da od 27 registrovanih igračica godišta 90-91, napravimo par njih koje trenutno igra Ligu šampiona. Uzele su medalju na juniorskom SP i to je nešto što nam je podiglo rejting. Budućnost je tu godinama i tu zaslugu nose mnogi pre mene. Skoro 27, 28 godina traje održanje evropskog nivoa kluba. Nadam se da će se to nastaviti i da će ići i u buduće, s tim što je sve teže nalaziti sredstva da bi se pariralo Đeru, Larviku, Olčimu. Ipak, slaganjem kockica pokušavamo da pariramo. Ima uspeha i kod drugih, tu je vaterpolo, košarka, tako da sa njima moramo da delimo taj finansijski kolač, koji je u Crnoj Gori manji nego u bilo kojoj zemlji u regionu…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
