Zagazili smo u drugi mesec nove godine, u kojoj hrvatskog šampiona, C.O Zagreb, očekuju novi izazovi na međunarodnoj, a nadamo se i uskoro, regionalnoj sceni. Zbog toga, a i radi prisećanja na igračku karijeru, po kojoj ga mnogi pamte, razgovarali smo sa trenerom "Zagrebaša", Senjaninom Maglajljom.
Nalazimo se, evo u Beču, na završnom vikendu Evropskog prvenstva. Šta smo videli i kako ste vi sve ovo doživeli?
– Nikad prvenstvo nije bilo jače. Teza da u evropskom rukometu ima šest, sedam ekipa, gde svako svakog može da pobedi je istinita. Inspiracija, sreća, dan kada vam ide ili ne ide, dovoljan je da prelomi, ovamo ili tamo. Takvih je bilo dosta rezultata. Još nešto po čemu se razlikuje od prethodnih je što je ranije padao intenzitet, kako se prvenstvo bližilo kraju, dok se sada forma diže, poput Francuske i Hrvatske, finalista. Zadovoljan sam kako se igra, kakva je motivacija i želja ekipa.
Igrači Zagreba, po pravilu predstavljaju okosnicu reprezentacije Hrvatske, a ona je došla do srebra…
– Izuzetno sam zadovoljan. Hrvatska je napravila i više od očekivanog, došla do medalje. Forma je išla uzlaznom putanjom, taman do finala sa Francuzima. Francuzi dominiraju snagom i znanjem, i to je već tako niz takmičenja.
Da li ima nekih iznenađenja iz vaše vizure, da li vam se svideo neki igrač ili neka selekcija…
– U prvoj fazi su to bili Slovenci, pa Mađari, koji su odigrali prvi meč, imali Francuze, ali onda katastrofalno pali i na kraju, ispali. Kako se išlo do kraja, mislim da su četiri reprezentacije, koje su izborile plasman u polufinale, to i zaslužile po kvalitetu i svemu viđenom. Danci su taman, peti, Španci šesti. Meni je žao što Srbija nije bila na nivou. Vujin se povredio, bila je oslabljena, ali ekipa je bila u euforiji, sa igračima koji igraju u dobrim klubovima, sa dobrim trenerom. Sve je to mirisalo na dobro, a završilo se loše. Trebaju se mobilizovati, napraviti iskorak, dočepati jedne medalje. A kada se osvoji medalja, ide lakše, jer svi vide da je to moguće. Onda je objektivno da se sa jednom generacijom drži par godina u vrhu. Šteta…
Kada je o pivotima reč, koji je po vašoj meri?
– Voleo bih da je Vori ostao u Zagrebu. On je zadnjih par godina najbolji pivotmen na svetu. On je neka mešavina igrača. Ima 202 cm, a ima stil igre kao ja od 187! Igra "dva na dva", staru našu balkansku školu, "blok – deblok". Jako je težak za čuvanje. U odbrani je veliki, igra i 5:1, i 3:2:1 formaciju, pokriva dosta toga. Mi smo dobili Lokea, koji je dobar napadač, klasično skandinavskog stila, gde bekovi moraju mnogo da rade za njega. On je odličan igrač, ali se taman na proleće očekivalo da će se uklopiti potpuno sa ekipom, navići na bekove i oni na njega. Ipak, desilo se to što jeste, i sada smo uzeli Đulu Gala. Mislim da za naše bekove, paše više Gal. On je bliži ovoj našoj školi i filozofiji. Loke odlazi. Aktuelni su neki razgovori, preskup je da bi igrao domaću ligu. Ići će negde na pozajmicu…
Početak seniorske trenerske karijere, nakon odlaska Červara u jednom delikatnom trenutku prošlog februara, bio je "vruć krompir" za vas i Mirka Bašića?
– Ja sam već 12 godina u klubu, šest godina sam proveo kao igrač i uvek sam bio na raspolaganju da odradim koji posao, gde škripi i slično. Tako je bilo i sada. Zaškripalo je malo, Lino je otišao i mi smo došli. Bio sam već dugo sa ekipom, pomagao Lini dve godine. Ostalo nam je kada smo došli da moramo dobiti tri utakmice kako bi opstali u Ligi šampiona. Bez ikakvog pritiska, mobilizovali smo, odradili to i ispalo je super, napravili smo rezultat. Tada smo dobili novu ponudu. Klub je bio zadovoljan radom i time kako je ekipa reagovala na nas. Sada je to pravi rad. Moje ambicije nisu bile da budem trener, jer je moja vizija tog posla "kofer spreman, danas ovamo, sutra tamo, žene i dece nigde, ništa". Međutim, mic po mic, ljudi su me nagovorili. Smešno je bilo reći da ne želim da budem trener Zagreba. Sada sam se zagrejao pravo za posao trenera(smeh)! Ima puno posla, ali nije bitno. Radim u najboljem klubu, na visokom nivou sa odličnim igračima. To je velika šansa za mene, koju respektujem. Pokušaću to sve da vratim. Delujemo kao institucija, radimo na visokom nivou. Baško ima veliko iskustvo, radi sa golmanima, podelili smo posao. Guramo, za sada je dobro…
Mnogi kažu da Zagreb ne može da napravi veći rezultat u Evropi, dok igra ovakvu – slabu domaću ligu. Da li ste i vi zagovornik teze da je Regionalna liga, spas?
– Mi smo to probali pre šest, sedam godina, upravo iz tog razloga (Srednjoevropska liga). Slaba liga jeste razlog ograničenih rezultata, a naročito u periodu dok nije promenjen sistem takmičenja u Evropi, pa si mogao da ispadneš već u decembru, u osmini finala, ako izvučeš nekog nepobedivog. Tada na proleće nisi imao nikakve utakmice jake, pa si morao da čekaš tek sledeću sezonu. Dok nije krenula ovogodišnja Liga šampiona, ja sam zakazao 15 evropskih utakmica, da uđemo u ritam takvih utakmica, iz nedelje u nedelju. Tako smo radili ove sezone. Liga nam je katastrofa. Igrači odmaraju. Činjenica da je manjak kvalitetnih utakmica i naboja, odlučuje u velikim utakmicama. Podržavam ideju i pregovaramo zajedno. To bi stvarno bilo najbolje…
Koliki ste trag ostavili i u srpskom rukometu, najbolje govore snimci iz čuvenih utakmica Partizana i Crvene zvezde 1993. godine i titule osvojene sa Partizanom. Tada su klinci za vas mislili da ste "najjači čovek na svetu". Kakva su vaša sećanja…
– Emocije su i dalje prisutne. I dan, danas mi ljudi dolaze, pitaju, te šrauba u "Pioniru, te ovo, te ono, gledali su na "Jutjubu". Imam kontakte sa prijateljima sa kojima sa igrao, sa Perunom, Neđom. U Borcu sam sazreo i te dve godine u Beogradu si bile prave godine za dokazivanje. Uzeli smo tu titulu. Još uvek čuvam neke isečke iz novina. Zvali su me "Blek stena". Ja sam i sada jak. To je priroda (smeh). Jači sam od svih mojih igrača na "bendžu". U najbolje vreme sam dizao 130 kg, a sada samo dižem kako bih se utegao. Opet, dignem više od njih uvek, da vide mene kao penzionera, kako probijamo limite, da ih motivišem, i na taj način. U Beogradu su tada bila teška vremena, ali su mene ljudi iz Partizana zbog toga još držali posebno. Ljudi sa kojima sam proveo to vreme, bili su odlični. Svuda ima dobrih ljudi i svuda ima budala. I u Zagrebu, trudim se da budem okružen ljudima iz sporta, i njihovo mišljenje mi jedino znači…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
