O njemu se puno pričalo u poslednjih godinu dana. Iz drugog plana, neočekivano, debitovao je na
Evropskom prvenstvu u Norveškoj, i pokazao Hrvatskoj i ostalom svetu, od kakvog
je materijala sačinjen. I kada je živeo
u snovima, pakujući kofere za Olimpijske Igre u Pekingu, zadesila ga je
nesvakidašnja, bizarna povreda, koja nam je svima porućila da je rukomet samo
sport. Iako bez prsta, vratio se na teren, jači i efikasniji nego ranije. Dok
su se svetlo i tama smenjivali u njegovom životu, publika ga je zavolela, što
pokazuje status najčitanijeg intervjua (Intervju nedelje – Ivan Čupić) u istoriji
našeg sajta…
Zdravo, Ivane! Demontiran je Lovćen 35:16 u prvom meču Kupa
EHF, ali da se našalimo – ti si izgubio, budući da si postigao 15 golova
(15:16)?
– Nismo znali puno o Lovćenu. Znali smo da su neugodni na
svom terenu. Bila je želja pobediti, kako bi olakšali posao u revanšu. Dobro
smo odigrali i na kraju zasluženo pobedili velikom razlikom. Stvarno, mislim da
smo prošli (smeh).
Gorenju ide dobro u domaćem šampionatu. Posle uvodnog poraza
protiv Kopera kod kuće, stigla je serija pobeda, među kojima je i ona protiv
komšija iz Celja. Kakve su vam šanse u borbi za titulu?
– Liga je izjednačena i stvarno zanimljiva. Svako gostovanje
je frka, ako ne uđeš 100%, možeš lako izgubiti bodove. Slovenački rukomet je
malo pao, što se tiče evropske scene. Od sledeće godine će imati samo jednog
predstavnika u Ligi šampiona, tako da će borba biti veća za titulu. Gorenje
nikada nije bilo prvak. Imamo 11 pobeda u nizu, prvi smo na tabeli. Koper i
Celje na papiru imaju jače ekipe. Ipak, mi smo pokazali da smo borbena,
radnička ekipa, koja ima više vremena od njih, da se posveti domaćem
takmičenju. Posle Lovćena, Evropu igramo tek na proleće. Možemo se
skoncentrisati na prvenstvo. Da ponovim, treći smo po snazi, predali smo palicu
njima, a mi ćemo tražiti šansu sa strane.
Koliko si zadovoljan klubom, sredinom, saigračima i koliko
to zadovoljava tvoje ambicije?
– Za razliku od Viga prošle godine, klub je sređen i ima ambicije
u Evropi i domaćem prvenstvu. To je stepenica više u mojoj karijeri. Razlikuje
se od Pilotesa, gde sam se borio za opstanak. Dobro mi ide i ekipa je super. U
svlačionici vlada odlična atmosfera. Sad, da ću ostati tu pet, deset godina, neću,
jer imam veće ambicije, ali sada sam skoncentrisan na ovo ovde i ide nam
dobro. Stvarno se dobro držimo.
Četvrti si strelac lige. Stalno u zapisniku 10, 11, pa sada
protiv Lovćena 15…
– Pa, da. Pre sa deset prstiju nisam nikad zabio 15 golova,
a vidi sad (smeh). Nakon te bizarne nesreće, brzo sam se vratio u život i
povratio svoje igračke sposobnosti. Bilo je puno sumnje. Mnogi su govorili, da li
ćeš moći, kako ćeš, bilo je puno sumnji. Ipak, svi oni koji su sumnjali i sve
te priče su mi dale dodatni motiv. Posle ovoga, šta da kažem, ako neko još
sumnja da mogu dobro da igram, nema problema.
Tvom Pilotesu ide dobro u Španiji. Bore se za Evropu, nalaze
se na sedmom mestu…
– Baš sam se pre neki dan čuo sa Prcom (Nikola Prce). Šalili
smo se, da su baš sad našli, kada sam ja otišao, da jure Evropu. Vigo je jedan
prosečan klub, koji ima trenera ludog za rukometom. Sada, kada su četvrti-peti, ploča o opstanku
je promenjena i sada pričaju u Evropi. Drago mi je zbog tih momaka i nadam se
da će se dobrim igrama prodati negde u veće klubove. Taj klub će uvek ostati
meni drag, jer me je izbacio i afirmisao.
Dosta se pričalo o tom prstu i povredi. U redu, učinak na terenu kazuje da si isti
igrač, pre i posle povrede. A kakav si čovek, drugačiji?
– Pa, nisam. Ništa se
nije na tom pitanju promenilo. Što se tiče prsta, bilo mi je krivo zbog
Olimpijade i to što sam dva meseca bio van parketa. Znaš kako je kada si zdrav,
a povređen. Uželeo sam se rukometa, i počeo igrati kako treba. Što se tiče
privatnog života, ništa se nije promenilo. Više se smejem sada onome što mi se
dogodilo. Možda malo ružno izgleda, možda nije za modni žiri (smeh), ali dobro,
šta ćemo. Nisam maneken (smeh).
Jasno, ne moraš da učestvuješ u kulinarskim emisijama ili
reklamiraš prstenje (smeh). Reci mi, mlad si igrač.
– Baš tako (smeh).
Imao si fantastičan debi u reprezentaciji na Evropskom
prvenstvu u Norveškoj. Sad, ima puno mladih igrača izuzetnog kvaliteta, ali
samo neki, poput tebe i Štrleka, na primer, imaju takve debije, i mogu se odmah
nazvati pravim reprezentativcima. U čemu je razlika?
– To je malo delikatno pitanje. Nisam star i ne mogu
pametovati. Ja sam znao samo jedan način. Kad igraš u novom klubu ili
reprezentaciji, moraš zaboraviti na sve, pa i na strah, i samo se
skoncentrisati na igru, bacati na glavu i dati maksimum. Po tome možeš videti,
jesi li ili nisi, gde je tvoj domet, i čemu se možeš nadati u budućnosti.
Pomenuo si Štrleka. On je pravi primer kako treba igrati, kako se boriti i
verovati u svoje mogućnosti. Jedino tako možeš isplivati.
Prošli put smo pričali o konkurenciji na desnom krilu u
hrvatskoj reprezentaciji, koja je strašna (Zrnić, Džomba, Horvat i ti), ali
pričali smo iz pozicije momka, koji je bio juniorski reprezentativac i koji je
tek stigao u Španiju, u osrednji klub da gradi karijeru. Tada se nisi mnogo čemu nadao. Za godinu dana
se mnogo toga promenilo, imao si odličnu sezonu u Španiji, igrao odlično
Evropsko prvenstvo kao starter. Verovatno drugačije razmišljaš godinu dana
kasnije.
– Pre godinu dana sam bio četvrto krilo. Pa sam nakon šest
meseci na Evropskom prvenstvu u Norveškoj bio prvo krilo. Na kvalifikacijama u
Zadru sam takođe bio prvo krilo, pa je došla ta pauza. Sada na ove dve
kvalifikacione utakmice za EP, selektor me nije pozvao. To je sport. Sport je
surov. Povrede te mogu izbaciti i ubaciti. Pet dana pred Norvešku, nisam bio na
spisku, pa sam se pojavio i igrao. Ja imam tu jednostavan pristup. Kad god bude trebalo, uvek sam tu, to je moja
zemlja. Kad god im budem trebao, spreman sa krenuti na trening, utakmicu i
bacati se na glavu. Jednostavno, ne želim se zamarati sa tim, šta sada Lino
misli, da li sam prvo krilo, drugo, četvrto? Sve pokazujem svojim pristupom i
zalaganjem, kada me selektor pozove, i ne želim da pričam na taj način o tome,
da li sam bolji ili lošiji od nekoga.
Svako od nas četvorice ima svoje kvalitete. Za koju god dvojicu da se
odluči, neće pogrešiti. A da se nadam da ću biti u ta prva dva i da ću igrati
za reprezentaciju, to nikada nije bilo sporno.
Vaša trofejna generacija se dosta istrošila. Trošile su je i
godine, povrede, problemi, a sada sve češće i "kratki" spojevi na relaciji
selektor-igrač-funkcioner. Šta ti misliš, koliko Hrvatska može na domaćem
parketu na najvećoj smotri rukometa?
– To je za Hrvatsku, koja je mala zemlja, veliki podsticaj i
spektakl. Navijači će biti, kao i do sada, naš osmi igrač. Puno novaca se
uložilo i biće sigurno velikog pritiska na igrače i stručni štab. Ne samo mi,
nego ni jedna Danska ili Francuska, ne može reći, mi ćemo osvojiti zlatnu
medalju. Ono što možemo je da se dobro spremimo, i da na svakom meču, u svakom
trenutku damo sve od sebe. Uz naše navijače, na domaćem parketu, možemo puno
toga. Ipak, niko ne može govoriti o medaljama.
Da li znaš da je intervju sa tobom, najčitaniji tekst od
kako postoji Balkan-Handball? Podaci govore da je intervju prešao granicu od
5000 čitanja!
– Stvarno nisam znao do pre neki dan, kada je supruga
svratila na sajt i videla to. Stvarno
(smeh), ne znam kako, ne znam zašto. Drago mi je i čast da me ljudi podržavaju.
To je motiv više, jer sada znam da postoje ljudi koji prate moj rukomet, koji
me vole i cene, i ja ću se truditi da opravdam njihova očekivanja.
Sada si već duže u braku, nisi više novopečeni mladoženja.
Reci mi, jel ostaje ona izjava "Volim ženu, više nego rukomet", na snazi?
– Pa, naravno (smeh). Kad mi se to dogodilo sa prstom, prvo
što sam uradio, nakon što sam malo odspavao, jeste da sam pozvao ženu i pitao :
"Hoćeš li me voleti, i ako prestanem da igram rukomet?" Ona je rekla da hoće naravno, pa tako i ja
razmišljam. Rukomet je nešto prolazno, moj posao., a porodica je uvek tu. U
jednom danu, ispunjavali su mi se svi snovi. Trebalo je da idem na Olimpijadu,
a sutradan sam bio čovek bez prsta, i bilo je pitanje, da li ću igrati.
Porodica je uvek bila uz mene, i kada je bilo sreće, i kada je bilo tuge, a to
ne može niko platiti.
ŽIKA BOGDANOVIĆ
photo:sportal.siol
