Iako su ljubitelji rukometa u Hrvatskoj i Srbiji, očekivali zanimljiv okršaj dve ženske reprezentacije u baražu za SP u Varaždinu, nisu ga videli. Kolika je tenzija bila, najbolje smo videli na selektorskim licima posle meča na konferenciji za medije. Sa jedne strane, Canjuga, koji je u ovaj duel ušao kao favorit, znajući da ga „čistka“ čeka, ako njegove igračice uđu u „minus fazu“, kakve često nije mogao da iskontroliše na EURO 2010. Tresao se promukao i kad je sve bilo gotovo, ubedljivo na njegovu vodenicu. Sa druge, Milić se držao za glavu, na kraju svog mandata, jer je bezuspešno gajio nadu da može da napravi čudo i tako produži, za svakog trenera, najslađi selektorski život.
Ne, nije to čudo, pobediti neku ozbiljnu evropsku selekciju. Koliko su nam pali kriterijumi u pogledu ženske reprezentacije, čudo bi bilo da se nagledamo nekih bekovskih golova sa deset metara, par vezanih kontranapada (ili uopšte jedne obične, najobičnije kontre), nekog izblokiranog šuta u odbrani ili da nam golmani sakupe dvocifreni broj odbrana na jednoj utakmici. Očigledno je da Milić više ne vlada situacijom i da ne može da pokrene devojke, koje je izabrao. Neko bi rekao, bilo je očigledno još od Smedereva i Turske, pa Danske, ali za prosutim mlekom, ne vredi žaliti…
Sve se videlo na terenu, ponovo, po ko zna koji put. Kako je lociran problem sa EURO 2010, loš napad, na njemu se radilo od decembra, na prethodne, dve, tri akcije reprezentacije. Rezultat akcenta na napad je takav da nije bilo odbrane. Onda je suvišno i reći da je bila sramotna. Prvi korak svake finte bekova Hrvatske, pravio je višak za krila, za pivotmena. Kao protiv nekih juniorki, a ne protiv linije u kojoj su stajale Damnjanović, Cvijić i Lekić, „domaćice“, Franić, Penezić i Horvat su radile šta su htele.
Ostaje pitanje, zašto Milić nešto nije promenio, kada je bilo jasno da je „flaster“ na Penezić, samo razigrao Kristinu Franić, koja je radila šta je htela u igri „jedan na jedan“ i mogla da nastavi da postiže golove do prekosutra? Koja se odbrambena formacija igra, ako imate u napadu tri ozbiljna beka-šutera, više je nego logično (a šest meseci unazad smo znali protivnika), a često na njoj diplomiraju akademci na višim trenerskim školama. Ono pitanje o tri levoruka desna beka, od kojih barem jedan i po služi da popuni klupu, i dalje ostaje na snazi. Ako već neko godinama, po mišljenju selektora (raznih), nije za reprezentaciju, onda ga treba osloboditi te stege, karantina i treninga, pustiti ga da ode na letovanje, a na klupu pozvati nekog, ko je budućnost, ko je 2013. godina. Da nam na klupi i tribinama sede devojke od 27 ili 30 godina, boljka je za koju će nas pitati budućnost. To naravno nije presudilo ovaj meč, ali dosta govori o pogledima za dalje…
Iznad svega, najveći paradoks srpskog ženskog rukometa je taj što je projekat Zaječara, omogućio da 80% ekipe živi zajedno, trenira zajedno, diše zajedno. To je privilegija, koja ne da nije iskorišćena, nego potpuno neshvatljivo počinje da predstavlja problem. Devojke koje svaki dan treniraju po dva puta zajedno, u reprezentativnom dresu izgledaju kao potpuni stranci…
Nisu sva pitanja usmerena ka Miliću, jer i pored dve godine rada, ne samo u reprezentaciji, neke od igračica nazaduju. Da, nazaduju. Da li im domaće okruženje malih sredina, u kojima predstavljaju „marke“ i „zvezde“ smeta? Očigledno. Hteli ili ne hteli da priznamo, jedino je Zapad, pravo merilo uspeha i profesionalne vrednosti.
Ostaje druga utakmica. Kragujevac bi „goreo“ da su Hrvatice donele plus od četiri, pet golova. Ovako, teško je bilo šta očekivati, i na tribinama, i na terenu. Nikad ne reci nikad, pogotovo u ženskom sportu, ali je jedno neosporno. Hrvatska je kvalitetnija i bolja. Nisu Srbiju pobedile Penezić i Grubišić, kao što ni Hrvatsku ne mogu Lekić i Cvijić. Hrvatice su „teže“ i zato su jednom nogom u Brazilu. Ostaje još pet četiri dana nade ili agonije. Kako za koga…
ŽIKA BOGDANOVIĆ
