Intervju nedelje - Nenad Vučković!

Šta god da smo čuli o njemu, bilo je pozitivno. Krenuo je sa dresom Topličanina iz Prokuplja u komšijskoj hali u Žitorađi i stigao do Bundeslige. Levi bek srpske reprezentacije i nemačkog Melsungena, Nenad Vučković (28), afirmaciju je stekao u Crvenoj zvezdi, a evropsko ime izgradio u francuskom Šamberiju. U potrazi klinaca za rukometnim idolima u Srbiji, gde mnogi misle da ih nema, Vučkova pojava pruža nadu i daje primer. Nadamo se da će se srpska reprezentacija plasirati na Svetsko prvenstvo u Hrvatskoj, a da će tada sportska javnost imati priliku da bolje upozna likove poput njega.

Zdravo, Vučko! Reprezentacija se okupila sa namerom da se plasira na Svetsko prvenstvo. Krenimo sa onim starim, dobrim - Kakva je atmosfera?

- Svaki put kada se okupimo je sve bolje i bolje. Orni smo za rad, srećni kada se vidimo posle dugih sezona u inostranstvu. Lepo je biti kod kuće.

Čeka nas Češka. Da li si veći optimista sada u odnosu na trenutak kada si čuo da su nam Česi protivnici u baražu?

- Ne mogu da ti odgovorim na to. Oni nisu jedan od protivnika u rangu Islanda, sa kojim smo igrali prošle godine ili recimo, Španije. Ipak, ne treba ih potceniti, ni u kom slučaju, pogotovo sada, kada sam ih upoznao, jer mnogo njihovih igrača igra u Bundes ligi. Sve zavisi od nas, sve je na nama. Imamo revanš kod kuće u „Čairu". Kako mi odigramo, tako će nam biti.

Čeka vas pun „Čair" sa pet-šest hiljada navijača. Prošle godine ste, čini se, bolje odigrali u gostima protiv Islanda. Da li misliš da vam, kao timu odgovara taj vid pritiska sa tribina i moranje da se pobedi?

- Meni lično odgovara. Ne znam za ostale igrače. Pritisak je sigurno veliki. Ovo bi bila treća godina bez velikih takmičenja. Smanjujemo ga tako što gledamo da se izolujemo od priče da je ovo šansa generacije, koju svi podvlače. Maksimalno smo skoncentrisani na treninge, na zadatke koji su nam postavljeni i to želimo da prenesemo na teren. Dovoljno smo zreli kao igrači, da se nosimo sa svim što nas prati u ovom trenutku, koji je veoma bitan za naš rukomet.

Kako ocenjuješ potencijal srpske reprezentacije? U timu imamo četvrtog strelca Bundeslige, najboljeg strelca Francuske, igrače koji su rešili slovenački i mađarski šampionat, jednog od najboljih pivotmena na svetu, puno igrača iz Španije i Nemačke. Da li smo te individualne kvalitete uspeli da pretočimo u tim? Već skoro dve godine ste na okupu.

- Uvek može bolje. Imali smo u ranijim generacijama pojedince koji su igrali u još boljim klubovima, ali je uvek nešto falilo. Pošto smo približno istih godina, imamo kvalitet više, a to je kolektiv. U ovim prethodnim utakmicama, statistika pokazuje da su nosioci igre uvek bili različiti. Uvek neko drugi iskoči. To je plod kolektivne igre.

Srpski rukomet ima problem tranzicije među generacijama. Mnogo je primera da su sjajne kadetske i juniorske selekcije nestale u seniorskoj konkurenciji. Ti si član jedne takve generacije (1980. godište), koja je mnogo obećavala?

- Ni iz jedne mlađe selekcije ne mogu svi da ispadnu kvalitetni igrači i pređu u seniorsku reprezentaciju. Bilo je jako dobrih igrača u mojoj generaciji, poput Ljube Pavlovića ili Vladice Stojanovića, mog saigrača u Melsungena, koji igra u vrhunskoj formi. Sada dolaze Petar Nenadić, Šešum, Vujin. Iz svake generacije treba uzeti par igrača i prilključiti ih seniorima da stiču neophodno iskustvo. Moje prvo iskustvo sa reprezentacijom je bilo 2003. godine na Antverpen Kupu u Belgiji, ali nisam nikada učestvovao na velikom takmičenju. Zato, pogotovo ja, imam veliku želju da preskočimo Čehe i plasiramo se u Hrvatsku.

Promenio si i državu i klub na polusezoni. Iz Šamberija u Melsungen. Ne dešava se to tako često. Već šest meseci si u Nemačkoj. O kakvom se klubu radi?

- Klub je prosečan za nemačke uslove, ali ima veoma jake sponzore. Imaju plan da budu u vrhu nemačkog rukometa za par godina, i meni se to svidelo. Ovu sezonu smo završili na desetom mestu, iako je bilo planirano jedanaesto, tako da smo napravili već sada, mali pomak. Sledeće godine će cilj biti Evropa. Što se mene lično tiče, namerno sam promenio sredinu 6 meseci pre predviđenog roka, da se priviknem na ligu, jezik, život. Došlo je do nekog malog nesporazuma u Šamberiju, Nemci su izrazili želju da odmah dođe tamo, uplatili neko obeštećenje i to je to. Mislim da je to bio pravi potez, jer sada znam šta me čeka u narednoj sezoni.

Imao si nezgodnu povredu zbog koje si odsustvovao četiri nedelje. Da li je to ta glavna razlika između Bundes lige i ostalih liga?

- Ne mogu da kažem da sam je zbog lige zaradio. Šutnuo sam na treningu i istegao mišić. Mislio sam da ću početi da treniram posle 3-4 dana, ali se ispostavilo da je pauza bila mnogo duža. Lično, mislim da je lakše da se igra u Nemačkoj, nego u Francuskoj. Možda je malo napornije, mnogo se trči, drugačiji je stil igre, ali u Francuskoj svaka ekipa igra 3:2:1, mnogo je igre jedan na jedan, moraš uvek da budeš maksimalan. To je neko moje prvo zapažanje. Nije Bundes, kao što mnogi pričaju i misle, da se igra ne znam kako, da ti skraćuje karijeru. Ne znam kako je sa Španijom, ali u odnosu na Francuze je lakše igrati.

Kako ti je prijala promena zemlje? Dve različite kulture „Sa vina na pivo i viršle"?

- U jednu ruku sam profesionalac, tako da moram da se adaptiram na svaku sredinu. Jedini mogući problem je bila adaptacija supruge, dok mali ima 7 meseci i nema na šta da se adaptira. Međutim, imam sreće da se ljudi u klubi, igrači i njihove žene međusobno puno druže, da provode ceo dan zajedno. Nama je lako, jer smo na treninzima i nama prođe dan nekako. One su našle zanimaciju sa decom, druže se i stvarno nema nikakvih problema. Dosta su mi pomogli Vladica i Mario Kelentrić na početku. Sada sam potpuno miran.

Kako gledaš na period proveden u Crvenoj zvezdi (1999-2004)?

- Najlepši period moje igračke karijere. Bez obzira što sam sada u inostranstvu i imam stabilniji i bolji život, nema ništa lepše nego igrati u svojoj zemlji sa svojim drugovima. U inostranstvu si osuđen samo na sebe, nema takvog odnosa sa kolegama. To je bilo drugačije vreme. Imali smo puno problema, ali smo na treningu uvek davali 100%, trudili se maksimalno. Sve se to danas isplaćuje. Bilo mi je jako teško da igram sa Šamberijem protiv Zvezde u Ligi šampiona. Dao sam im 13 golova na Banjici. Bilo je i prozivka tipa, „bilo ti je jako teško a dao si 13 golova"(smeh). Profesionalac sam, plaćen sam da dajem golove. Bila je takva stiuacija na meču, preuzeo sam odgovornost i doneo dva bitna boda svojoj ekipi. U početku sam bio zbunjen. Gledam sebe na Banjici, tu su navijači, ja igram protiv Zvezde? To mi je totalno bilo strano, jer sam na Banjici igrao samo i isključivo protiv Partizana. Pamtiću taj period u Zvezdi, pogotovo kada smo osvojili duplu krunu 2004. godine. To neću zaboraviti do kraja života.

Posle tvog odlaska u Francusku, u medijima su osvanule izjave o dugovanjima kluba prema tebi. Bio si jako oštar. Da li si ljut na svoj klub?

- Ne mogu da budem ljut na klub, nikako. Mogu samo da budem ljut na ljude koji su tada bili u klubu. Zvezda ostaje, mi svi prolazimo. Jako mi je žao, jer smo te godine imali ekipu, koja je mogla da napravi veliki rezultat u Evropi. Bilo je priča da će se snaći za sponzore, međutim, živimo u takvoj zemilji u kojoj ništa nije sigurno. Ispalo je da smo svi otišli, svako na svoju stranu. Morali smo. Evo sada, imam još pet godina igranja da obezbedim budućnost za svoju porodicu. Tako je to. Ne znam šta ću raditi posle karijere.

Da li znaš da je tvoja slika i dalje u „hederu" sajta Crvene zvezde?

- Znam. Meni je lično jako drago zbog toga. Očekivao sam sada, kada je Perun došao da će biti njegova slika, jer to svakako zaslužuje. Opet, to me jako raduje.

Igrao si sa Džeksonom Ričardsonom u Šamberiju, jednim od najutentičnijih likova u rukometnom sportu. O kakvom se čoveku radi?

- Sa njim treba igrati da bi se pričalo. Kada sam ga video na prvom treningu, to je za mene bilo nešto neverovatno. Bio sam malo rezervisan, gledao sam ga kao zvezdu, međutim, on je neverovatan lik. Čovek je prvo meni prišao. Svestan svega što je osvojio, on se prilagođava nama u igri, a ne mi njemu. Igrali smo kvalitetno zajedno. Uvek je za diskusiju, priču, za dogovor. Ne možeš da osetiš da je on „Ričardson". Sjajan je kao čovek. Sve najbolje mogu reći o njemu.

Kada si prelazio u Melsungen, u nemačkim medijima je objavljeno da si „hrvatski rukometaš"?

- Rođen sam u Hrvatskoj, pošto su moji u staroj Jugi bili zaposleni tamo. Tamo mi je rođena i sestra. Dve, tri godine kasnije smo prešli u Srbiju, ne pred rat ili nešto slično. Počeo sam da igram rukomet u Prokuplju, pa posle bio godinu dana u Kruševcu, gde sam imao sjajnu sezonu, bio prvi strelac te Srpske lige. Tada je Dragan Đukić bio trener ženske ekipe Napretka. On je želeo da me odvede u subotički Sever, ali je na kraju otišao u Zvezdu. Tada mi je rekao, „zvaće te direktor Zvezde". To je za mene u tim godinama zvučalo kao san. U Zvezdi sam proveo pet godina. O periodu posle, sve se zna. Tri i po godine u Francuskoj, i sada Nemačka.

I naše ustaljeno pitanje za kraj, kao klasika u „Intervju nedelje". Da li posećuješ Balkan-Handball.com?

- Redovno, redovno (smeh). Nema dana da se probudim, a da ne pogledam šta ima na sajtu. U „favoritima" mi je. Stvarno si super sa informacijama, trudiš se. Bitno je da te informacije nisu falš, već i kada za nešto nisi siguran, staviš „kako nezvanično saznajemo". Samo napred. Želim ti puno uspeha.

ŽIKA BOGDANOVIĆ