KOLUMNA: Osmeh na lice, Nemci dolaze…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Kil i Flensburg, poslednje su stepenice do ostvarenja svih snova makedonskog rukometa. Ne samo makedonskog, jer od kako je EHF 2010. godine ustanovio F4 turnir u jednoj od najprestižnijih hala u Evropi – „Lanxess Areni“ u Kelnu, odlazak u grad na Rajni postala je stvar prestiža među TOP evropskim timovima. I ne samo timova, jer je događaj u Kelnu nešto što smo već nazvali “rukometnom Mekom”, nečim što bi svaki igrač, trener, navijač, novinar, bilo ko, ko voli rukomet, trebalo da vidi i oseti u svom životu. Rukometno hodočašće. Tamo se stvarno osećaš kao deo jedne velike rukometne familije, onako, baš ponosan što voliš i što se baviš ovim sportom.

Kil je najveći rukometni klub na svetu. Većeg nema. Nije najtrofejniji, ima slavnijih, ali je mašinerija kojoj nema ravne. Postoje rukometni projekti, oni traju, drže se, gase, ustaju, ali Kil je velikan koji je uvek tu. Samo još jedan klub na svetu se može pohvaliti definicijom u svom „kodu“ – da je „neuspeh ako ne osvojiš sve“. To je Barselona. Razlika između Kila i Barse je upravo u tome što se rukomet rodio u Kilu, a što je Barselona, ipak, deo jedne velike fudbalske priče – jednog naroda, pokreta, filozofije života. Kil je „pure handball“. Zato i izaziva poštovanje svih kojima je rukomet u srcu.

Druga velika istina je da F4 u Kelnu, sa ili bez Kila – nije isti event. Verujte na reč. „Zebre“ se na F4 nisu pojavile samo 2012. godine i to je bio jedan sasvim drugi događaj. Bez boje i ukusa. Znate li ko se pojavio? Njihovi navijači, njih 10-12.000! U crnom-belim dresovima na najboljim sedištima u dvorani, mlako su navijali za timove koji su učestvovali (špansko finale), a najviše za rukomet i dobre poteze. Kao i klub koji ima definiciju da je „neuspeh ne osvojiti sve“, tako i navijači istog tog Kila znaju da treba biti tamo gde se trofeji dele. Ti ljudi obožavaju rukomet i svoj klub. Karte za F4 se kupuju godinu dana unapred.

Ima jedna odlična pivnica u Kelnu kod te čuvene katedrale – simbola grada „Dom-a“, koja se nalazi odmah pored železničke stanice – „Gaffel Am Dom“ na tri nivoa. Šta god da se desi u četvrtfinalu, ona će i ove godine biti puna navijača Kila. Ispijaće pivo iz teških krigli, onako rumeni, i stari i mladi, penzioneri i klinci, u belim i crnim dresovima, ali koliko će popiti i kome će se nazdravljati, to već nije više samo pitanje za njihove ljubimce. Pitaće će se i personal Line Červara.

To, koga bi više „rukometni oci“ želeli da vide na ulicama Kelna, to je efemerno pitanje, na koje svi znamo odgovor. Ko će potrošiti više para na pivo, „bratwurst“ i razne dzidza-bidze, zna se, ali svaka teorija zavere oduzima i vreme i energiju.

Energiju treba čuvati i mirno sanjati jutro 1. juna…

Da li verujete u slučajnosti? Pa, evo nečega na šta možete da se nadovežete. “Zebre” su poslednja dva meča izgubili od Melsungena i Magdeburga. Znate li još neki tim na M sa kojim bi Kil trebalo da igra uskoro? Ja znam jedan.

Kil je u „tranziciji“. Odlaskom velike četvorke, Alma, Narsisa, Ilića i Omejera, završena je jedna era. Gislasona jedino ne izdaju Jiha i Vujin, dok su svi ostali ispod nivoa potrebnog da bi se pobeđivalo non-stop. Lauge je aut do kraja sezone, Cajc “ni na nebu ni na zemlji” malo u Kilu, malo u Vespremu, Palmarson često povređen, dok se afrička atrakcija, Žaluz, već bori sa udenutim nadimkom “promašene investicije”. Zaštitni znak, bekovska linija, sada je u fronclama. Nema golmanske aždaje, nema dominantne figure na crti. Mnogo toga nedostaje za oreol nepobedivosti. Trenerski majstor Alfred Gislason izvlači maksimum iz ovoga što ima, a ima slabije od nekih drugih i nije prvi favorit za osvajanje pehara.

I dok Aron Kristijanson još skuplja pusule posle lekcije Metalurga, novi islandski skalp će biti mnogo teži zadatak za Linu Červara. Gislason je veliki trener, dokazao je to više puta. Osvojio je EHF Ligu šampiona sa dva tima.

I dalje je eliminisati Kil naučna fantastika. I dalje je nerealno. I dalje je mnogo daleko, ali…

Flensburg, iako 50 km kilometara dalje od Skoplja, deluje malo bliže, ali o tome nekom drugom prilikom.

Ono što mora da se zna i shvati da je ovo već rezultat za istorijsku čitanku. I da se na ovom koraku stane, osmeh ne treba skidati sa lica. Znate li koji je put Vesprem u četvrtfinalu? Trinaesti! Flensburg? Osmi! Još uvek čekaju titule, još uvek se nadaju, taj dan mora jednom da dođe. Metalurg i Vardar su tek na početku. Imajte strpljenja.