EHF EURO 2026 KOLUMNA Mladen Miletića: Pismo čitaoca

Izašao sam iz ove igre, prekomanda što bi se reklo, pa me poziv urednika institucije Balkan Handballa, valjda vo imja starih vremena, malo i zatekao. A slabo i pratim, što mi je krivo, i zvučaće čudno vama koji ste decenijama u tome, i nakon toliko godina sve vam već liči na Beskrajni dan, ali… malo šta mi izazove takvu nostalgiju kao rukomet. Manje u januaru, više kad prođem tako kraj neke stare hale, sretnem nekog iz tih dana kad smo vikend prvoligaške mečeve pratili kao da su Liga šampiona, slali hitno izveštaje u daktilobiro i znali sve o svakom beznadežnom ligaškom igraču, čak im i familiju na tribini poznavali. Ili kad nazove neko od trenera koji još čuva broj da se malo požali ili nešto prokomentariše. Verujte mi, i pored svega, lep je to posao i pomalo zavidim, mada ima dana, znam… Zato sve ovo više shvatite kao pismo čitaoca.

Nego, lagali su oni što su se kleli i ubeđivali da su portali budućnost, jer „ko još čita novine“, pa smo dočekali ovo šta sada imamo kad je većina sadržaja iz crnog pakla poslana. Najmanje im je uloga da informišu. Uz dužno poštovanje Balkan Handballu i još ponekom mediju ili oficijelnim stranicama, nije lako rukometu da se probije i da se sazna nešto više od neke priče na razini bizarnosti.

Uvodne dane takmičenja odgledao sam na MRT-u i moram da pohvalim predanost i profesionalnost, zapravo mi je nakon svih onih zagrebačkih januara kad je morao šou po svaku cenu, šok bila serioznost kojom pristupaju temi rukometa. Gde su polevanje vodom u studiju, igre pantomime, košara sa voćem veličine benzinske stanice? Mada je vrh ipak bio čas nemačkog za rukometaše koji i tako uglavnom igraju u Bundesligi. Sve sa tablom i predavačem…

Ozbiljan razgovor u Skoplju i uravnotežena analiza kakvu je recimo dao Goran Gjorgonoski nakon one drame sa Portugalcima vredni su jer šire znanje publike o rukometu, umesto da joj pune uši glupostima. Za drugo su se, bar u slučaju utakmice drugog kola, pobrinuli igrači na terenu, i taj nastup selekcije Makedonije jedna je od glavnih impresija iz prvih dana. Energetski i na mnogo drugih načina, nisu ličili na sebe. Od selekcije koja je nekad imala veće zvijezde, ali bi nakon početnih juriša i bacanja na glavu u 40. minutu često izgledala kao da bi najradije iz više razloga kolektivno sela na klupu, gledali smo tim koji ne posustaje ni fizički ni moralom punih 60 minuta. Zasluga je to svakako selektora Lazarova koji vešto rotira igrače među kojima se golovima izdvojio Kuzmanovski, ali teško da bi zabio toliko da mu prostor nisu otvarali i Gjorgiev i drugi bekovi. Velik izazov za budućnost biće im kontinuitet, ali temelji itekako postoje…

Jedna od najlepših stvari u rukometu je kad možeš da vidiš kako iz pepela neke stare generacije nastaje nešto novo, i upravo to je zasluga Lazarova. I kroz rad u klubu, odnosno domaćem šampionatu. Taj makedonski spisak sa slovom i brojkom jednim igračem iz inostranstva bode u oči uz rumunski na celom prvenstvu, pa i sa te strane pohvale jer rukomet živi celu godinu. A zašto na njemu nema nijednog igrača Vardara tema je za bolje poznavaoce prilika u makedonskom rukometu.

Kroz maglu mi je neka diskusija o pre nekoliko godina stari ili mladi igrači, zašto su neki tako rano penzionisani. Svako ima svoje vreme i, na stranu emocije, godine čine svoje, a primeri drugih selekcija često nam kažu da baš na Balkanu predugo čekamo da damo novim licima poverenje. Na stranu emocije, svaki igrač, ma kolika je klasa, kad-tad dođe u godine kad više ne ide i na kraju, kad ostanu predugo, dođe na ono što je Crnjanski priznao na povratku u Jugoslaviju, kad mu je sekretarica u nekoj izdavačkoj kući rekla „evo druže Crnjanski, tu je i naš mladi pesnik, pa dok čekamo druga direktora možete malo sa njim da razmenite poglede“…

„Sa mladim pesnikom sad mogu samo da razmenim kurac…“

Danci su na putu ka još jednom zlatu, ali i da pošalju u istoriju još trofejnije rukometne generacije. Ne sećam se da sam gledao nešto slično bekovskom tandemu Pitlik – Gidsel koji ne prestaje da oduševljava (a provlačilo se „videćemo ih nakon Hansena“), dok su mi razočarenje neki treneri koji nemaju ni grama ideje šta kad ne ide sve kako su zamislili ili kad kola krenu nizbrdo. Gledali smo tako u par navrata rasplete koje se nekad vezivalo uz ženski rukomet, gde jedan tim vodi devet razlike i na kraju izgubi utakmicu. Setio sam se Červara kojem se to ni u ludilu ne bi desilo, i jednom mi je, gledajući nešto slično rekao: „Pa ja bi se bacio na teren i lupao glavom o pod, incident bi izazvao, samo da to zaustavim“.

Slovenački fliper rukomet proradio je nakon što je Mirko Skoko zamenio na klupi Uroša Zormana koji je opet kao u Zagrebu bespotrebno ludovao, i na njegovom mestu bi se zamislio. No, Zorman baš kao i Lazarov brani čast nekad slavne škole balkanskih trenera. Mada je i ta diskusija domaći ili strani trener danas promašena. Svakome treba da sudi rezultat, ali – ne preko kolena i preko noći.

Ipak, Hrvate je svakako Bog pogledao kad je savez prekinuo sa tvrdoglavim „samo domaće“, jer mirnoća i klasa Dagura Sigurdsona penicilin su za balkanske mušice tog mentaliteta i selekcije koja je često imala problem da drži fokus na terenu umesto na budalaštinama. Za skidanje holandskog uroka svaka čast, a za ono što nema veze sa zdravim razumom, mogu samo da kažem da nisam pozvan da komentarišem stvari koje nemaju veze sa sportom. Ili što je davnih dana rekla legendarna Živadinka iz Boljeg života…

„Nisam ovlašćena da istupam individualno!“.

Uživajte u nastavku takmičenja…