PIŠE: Žika Bogdanović
Ne prođe dan, a da me neko ne pita „kakve su nam šanse?“, misleći pri tom na reprezentaciju Srbije na Evropskom prvenstvu 2022. „Biće dobra“, odgovaram, iako prirodno i normalno izbegavam spekulaciju na pitanje da li će se plasirati u drugu fazu takmičenja. To ni Nikolaj Jakobsen, ni Žordi Ribera ne bi mogli da izjave kada za prepreke imaju Francusku i Hrvatsku.
Dakle, niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da je Srbija spremna da napravi ogroman rezultatski iskorak u odnosu na svu prošlost od 2012. godine, kao i pre nje sa izuzetkom junačkog Svetskog prvenstva 2009 u Hrvatskoj, ali miran sam jer vidim da je ogroman korak napred napravljen, pa drugi i treći, u poslednjih 16 meseci sa Tonijem Đeronom.
U bližoj istoriji reprezentacije pamtim samo jedan momenat kada je debitant napravio MVP učinak u nacionalnom dresu. Bio je to supertalentovani Milan Jovanović na EURO 2018 u Splitu, kada se Jovica Cvetković nije libio da ga pusti u igru kada je gorelo, a vunderkind iz Kruščića vratio tako što je Island poslao kući, a Srbiju za Zagreba u glavnu fazu.
Slično nešto dobili smo sa Dačom Radovićem u pobedi nad Slovačkom u Bratislavi. Dok jednom ne smrkne, drugom ne svane, pa je tako dečko čiji su nesumnjivi potencijal prepoznali u Pančevu, izvlačeći ga iz stagniranja u Vinkovcima, iskoristio šansu u potpunosti kada na mestu levog beka nije bilo ni Petra Đorđića, ni Uroša Borzaša. Isprangijao je momak iz generacije 2000 slovačkog golmana i stavio se na spisak onih koji mogu da igraju ozbiljan rukomet i tek će ga igrati. Posle strašne serije sa Ilićem, Manojlovićem, Vučkovićem, Šešumom, Rnićem, zaključno sa Đorđićem, problem levog beka je postao gorući u srpskom dresu što je bilo nezamislivo. Čudo jedno. Borzaš i Radović bi mogli da nastave tu tradiciju.
Miran sam, Srbija je sada pokrivena na svim pozicijama sa igračima koji još uvek nisu u zenitu. O golmanima nemam šta da pišem, sve znate. Dodatak Pešmalbeka Marseniću je epohalna stvar, to ćemo tek videti. Serija desnih bekova „milenijalsa“ koju verovatno nema niko u Evropi, krila u pravim godinama…
Atmosfera, ta najkvarljivija roba, jeste odlična i nadam se da je ništa neće pokvariti. Reprezentacija je konačno na pravom putu. Nadam se da su i ovi što su Đeronu gledali ispod oka od početka, jer su ga izabrali neki drugi a ne oni, odustali od svog revolucionarnog zanosa u kome su i šoljice za kafu u RSS trebalo da budu zamenjene. Shvatili su, valjda, da bi to bio pucanj u sopstvenu nogu.
Đerona je čovek koji može da promeni istoriju srpskog rukometa, AKO mu se to dozvoli. Već je mnogo toga promenio.
Srbija 2022, teško je proceniti, ali Srbija 2024, e to bi već mogla da bude izuzetno ozbiljna priča.
Na nekom novom početku je i Hrvatska. Utakmica sa Slovenijom je realno bio početak te Horvatove Hrvatske. Hrvatske Jaganjca i Martinovića. Selektora koji nije u grču. Hrvatske koja će, pored iskustva i samopouzdanja, u odnosu na Srbiju u Segedinu imati i navijače. Poučeni ranijim iskustvima, veliko bi iznenađenje bilo videti više od skromne podrške „orlovima“, pa iako se sve igra na 20 kilometara od Subotice. S druge strane, što napisa neko, i „Osijek je na dva sata“, a tradicija praćenja državnog tima je neuporediva.
Razloga za optimizam ima i u drugim državama Ex-YU prostora. Pobeđivalo se ili gubilo u prethodnoj EHF nedelji, svi selektori su imali neku svoju ideju sa kojom će dočekati decembarske pripreme za nastupe u Mađarskoj i Slovačkoj. Svest o podmlađivanju u prvoj fazi novog olimpijskog ciklusa i izbacivanju nekih novih imena preovlađuje.
Grupa Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca će biti posebno interesantna. Svi će se truditi da pocepaju taj papir na kome piše da je Slovenija apsolutni favorit. Siguran sam da Lazarov i Roganović neće spavati u nameri da skinu taj skalp.
Nama pripada ta privilegija da možemo da uživamo.
