Dugo sam u ovom „poslu“, video sam sve i svašta, ali je iskustvo BOXEN-a 2026 dodalo jedan novi segment celoj priči. Fan zona u Areni koja se prostire na dve sajamske hale sa milion aktivacija za sve od 2 do 77 uz neverovatan brending nikada viđen u svetu rukometa osim možda u Kataru pre 11 godina kada to na pustinjskim soliterima nije imalo nikakvu vrednost, toliko je spektakularna da vam je teško da se prebacite na tribine i gledate ono zbog čega ste zapravo i došli u Dansku.
Danska kultura je rukomet. Rukomet je deo danske kulture, piše na ulasku u instalirani muzej u kome je instalirana postavka koja ostavlja bez daha.
Napisao sam namerno od dve do 77, jer smo u povratku iz Silkeborga gde je smeštena reprezentacija Srbije svratili do mog nekadašnjeg saigrača iz Ćuprije, drugara Livca koga je karijera dovela u Dansku pre skoro 20 godina i gledali njegove snimke animacije dece za rukomet još u vrtićkom uzrastu, a onda i videli njegovog šestogodišnjeg sina kako perfektno radi fintu u jaču stranu i zakucava loptu u zid dnevnog boravka kao da ništa drugo na ovom svetu ne postoji.
Staro, mlado, sve obučeno u dresove reprezentacije koji koštaju 120 EUR, sve tako određeno prema rukometu kao nečemu što se voli i kada se dobija, i kada se gubi.
A dugo je trebalo Dancima da dođu na vrh na kome se nalaze. Nalaze se, i ne znam ko će i kako ih skinuti, jer su na očiglednu pasiju nakalemili takav sistem da ih je gotovo nemoguće pratiti, ni novcem, ni masovnošću.
Zato je boravak ovde privilegija. Osetiti ovo Gidselovo vreme, uživati u euforiji juriša na šesto zlato Nikolaja Jakobsena, koji bi tako stigao Bengta Johansona, a došao na samo dva kolajne od Kloda Oneste. Treba uvek biti svestan i zahvalan na svemu što vam se otvorilo na životnom i karijernom putu. Kada živite u zemlji gde se suštinski ne voli sport, već samo da pobeđuje, a gde je rukomet „voljeni autsajder“ koga i takvog gleda skoro pa 1.2 miliona ljudi u 18 sati četvrtkom na nacionalnoj TV, onda vam treba ova doza sveže energije.
Srbija će protiv Nemačke igrati za opstanak na turniru. Nije da to nije bio jedan od scenarija koje nismo priželjkivali, ali koji su bili realni. Više od igre i nekih nesvakidašnjih grešaka koje se „samo nama dešavaju“, opterećuje ta neka mentalna barijera sa kojom se ušlo u utakmicu sa Španijom. Govor tela je govorio 5:0 za Špance već posle dva napada. I cela utakmica je prošla u tom nekom ehu traženja prave frekvencije. Došlo se donekle, stabilizovala se igra u drugom poluvremenu, ali to nije bilo dovoljno. Neke stvari bih mogao samo da prebacim na polje psihologije, jer drugačije ne bih mogao da ih definišem i objasnim.
Preduslov svih preduslova je da momci veruju u sebe. Ukoliko čovek ne veruje u svoje kvalitete, onda ni drugi neće verovati u njega. Prosto je. Ova Srbija nije nikakav treći ešalon svetskog rukometa. Može da bude ravnopravna, mora da pokaže zube, moraju neke individualne role da se pamte dugo, moraju najiskusniji da povuku najviše i mora na nekom da se prelomi i kada vas gleda cela nacija. Padali su i Francuzi, i Norvežani, i Španci, i Slovenci u prethodnih pet godina i hajde više da padne i taj naziv koji prati Srbe „svetske šampione kvalifikacija“.
Nema se više šta čekati. Sve priče su ispričane. Nemci poseduju medaljni kvalitet, Austrijanci su odlična reprezentacija, ali vreme je i da Srbija to bude. Odbrana, golmani, realizacija. Mora sve. Nema prostora za parče po parče. I nema popravnog, nego zgrabi sudbinu u svoje ruke.
Na satu je 3:22, četvrtak 17.1. Srećom pa danske zore dolaze kasnije…
