Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Gudmundure, oprosti…

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Važno je u rukometu zvati se Gudmundur…ili Dagur, ovaj, onaj, neka se samo preziva na SON. Sećam se nekog jula 2012. godine, kada je još rukometna euforija pičila Srbiju posle EURO 2012 (Bože moj, kao je da je bilo u prošlom životu), a pred London, da sam u emisiji „Sa terena“ institucije zvane Radio B92, od koga je ostao samo bezimeni džuboks par godina kasnije, kod velikog ljubitelja sporta i „danskofila“, Vladimira Novakovića, rekao ovako:

– Danska je prvi favorit za zlato u Londonu, a jedina sila koja će moći da parira Francuskoj u narednom olimpijskom ciklusu. Njihove su godine do Rija.

Bio sam, donekle, u pravu. Londona se svi sećate, kako su ih Šveđani poslali kući i nabili im taj kompleks „starijeg brata“. Kraj Danaca smo videli u četvrtfinalu. Promašio sam, duboko impresioniran, završnicom i igrom pod pritiskom mlade ekipe koja je osvojila evropsko zlato u Beogradu. Bio sam mišljenja da će reprezentacija koja će u Riju imati Hansena i Landina sa po 28 godina, Laugea sa 25, Markusena nešto starijeg, preiskusnog Egerta i „dosadnu, ali učinkovitu“ braću Toft Hansen, tek imati šta da kaže.

Od tada su igrali zlato protiv „nabrijanih“ Riverinim Španaca u finalu SP 2013 u Barseloni, kada je mogao „San Đordi“ da se sruši, ali ne i da domaćin izgubi. Igrali su strašan rukomet i na svom terenu, u Herningu godinu dana kasnije, sve do finala, kada su im Francuzi uzeli meru. Jednostavno, nepobedivi u finalima od 1993. godine, još od vremena kada su se komšije ovde gledale preko nišana, Eksperti su pokazali ko je najbolji.

A, onda je došao i kraj ere Ulrika Vilbeka, majstora, koji je samo u periodu od 2011. do tog januara 2014, odigrao četiri finala na pet velikih takmičenja. Povukao se i lično instalirao za svog naslednika antipatičnog Islanđanina Gudmundura Gudmundsona, o kome oni sa kojima je radio i živeo, nemaju baš reči hvale, pre svega, za utisak koji ostavlja van 40×20 (setite se Talanta Dušebajeva), ali mu ne mogu osporiti uspehe sa Islandom (olimpijsko srebro) i Rajn Nekar Levenom (dogurao ih do F4 EHF Lige šampiona).

Nacionalni tim je često i stvar atmosfere, motivacije, to očigledno nije leglo na startu njegove ere na čelu danskog nacionalnog tima. Prosečno odigrano Svetsko prvenstvu u Kataru, gde su stali u četvrtfinalu, pa eliminacija sa EURO 2016 pre polufinala, uzbudila je i poslovično hladne danske novinare, koji su krenuli da oštre pera na Islanđaninu. To nije bila ta Danska. Ugasio je onu lakoću sa kojim su Hansen i društvo mleli protivnike, pretrčavali ih, nadigravali, gazili kao laka, pa teška konjica.

Reprezentacija je na put u Brazil ispraćena mlako, a očekivanja su bila da će Rio biti i kraj Gudmundsona na danskoj klupi. Gotovo da su bili pomireni sa još jednim neuspehom. Doslovno, čekali su kraj „more“ i novi početak u novom OI ciklusu.

Ni balkanska perspektiva danskog tima nije bila svetlija. Jedini pravi „čekić“ šuter pored Mikela Hansena, dvometraš Nikolaj Markusen, izgubio se u godinama iza nas. Najbolji igrač DKB Bundeslige prošle sezone, Rasmus Lauge, otpao je zbog povrede kolena, kao i čudo od levog krila, Anders Egert. Hans Lindberg je izgubio mesto posle nebrojenih mečeva ispred Svan Hansena. Sa „li-la“ Mortenom Olsenom iz Hanovera, kao čovekom koji treba da bude neko ko donosi prvu istorijsku medalju za Dansku na Olimpijskim Igrama, retko ko je mogao da kaže „da, to su oni“.

A postali su. Prvo su Danci digli „dževu“ da će rukomet sa novim pravilom koje baca fokus na igru 7 na 6, biti značajno izmenjen. U takvom rukometu, oni su postali prvi olimpijski šampioni.

I u novom i u starom formatu, više nije ni čudno da dva od tri osvajača medalja na OI vode Islanđani. Ljudi očigledno znaju što mi ne znamo. Ne busaju se da su izmislili i osvojilio ovo ili ono, nego samo pobeđuju iz dana u dan, iz godine u godinu.

Gudmundure, oprosti, u ime svih onih koji nisu verovali…

PHOTO: IHF, Stephane Pillaud

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *