Završismo sa ovom našom balkanskom mukom, iako smo tu negde gde smo i očekivali da ćemo biti. Iznad očekivanja odigrali su Slovenci i Makedonci, Hrvati u rangu onoga što je predviđano, može se reći i Crnogorci, dok su Srbi i Bosanci razočarali svoje navijače. Daleko smo, iako se možda junačimo da se blizu, u nekim retorikama iz regiona prepoznajem nekadašnje ovdašnje, „tu smo, samo što nismo, fali nam nešto“, a nismo i teško da ćemo biti u skorije vreme, jer od drveta ne vidimo šumu. U tom smislu pobeda Hrvatske nad Nemačkom nije isceljujuća, a osim toga da je ceo svet video još jednom maestralnog Dominika Kuzmanovića koji je sada u glavama svih direktora Bundeslige, neće puno pomoći u analizi i realnom shvatanju problema koji postoji.
Naboj kada igra Hrvatska, onaj koji je postojao decenijama unazad, više ne postoji, i to se oseti kada ste na tribini, u miks zoni, bilo gde u hali. Smenile su se generacije, izgubio se taj pobednički nerv…
Svako ima, čini mi se, u regionu svoje zaluđivanje, „zašto nije i zašto će biti sledeći put“, a obično taj sledeći put odlažemo do u nedogled. Nekakav deja vu, dok drugi prave akademije i projekte oročene na olimpijske cikluse, mi se i dalje nadamo da će neki čudotvorac sa po pet treninga u aprilu i oktobru napraviti čudo i spasti nam rukomet od propasti.
Ko će biti selektor reprezentacije Srbije? Kuloari znaju, znam i ja, ali kada bi bilo samo do selektora. Nije i ne može da bude. Samo se nadam da neće doći sa tom energijom „osvojiću svet“ i da će menjati shvatanje o reprezentaciji kao organizmu koji diše 365 dana u godini.
Sad sve što je bilo ostavljamo po strani, uzimamo vazduh i gledamo najbolje.
Ovih desetak dana gledam tu mašineriju u Lanxess Areni, te penzionere sa smeškom mi pokazuju dnevne karte plaćene 180 evra, s obzirom da su nas stavili na šesti sprat dvorane, pa kad hoćeš po izjave u miks-zonu moraš liftom do prizemlja zajedno sa navijačima koji žure na tribinu ili sa nje. I dok ima tako nekog para sedamdesetogodišnjaka koji će izvući 360 evra za neka prosečna mesta u Lanxess Areni kako bi gledala Austrija – Island, nema zime za Nemačku i njen rukomet. Bolje vam obrazloženje zašto Keln i zašto Lanxess Arena i ne treba.
Na početku sam pisao da Nemci nisu tim za polufinale, a da će polufinale dobiti uz pomoć publike i sve ono što ide, ponekad, dozirano, kad se mora. Postava Kester, Knor i Hefner je jedna od najlošijih bekovskih trojki ikada viđenih u borbama za medalje na velikim takmičenjima, ali navikavali smo se na to ovih dana. Verovatno su krivi Španci, po malo i Hrvati, onaj Island koji samo što nije, a nikada neće.
Zato sada svi očekujemo rapsodiju Danaca. Da ih rasture ako može i pokažu da nisu u istom društvu. To je tako navijački, ali i realno. Iako svako može imati loš dan, Danaca na TOP nivou je toliko da ih Jakobsen može menjati dok ne nađe te kojima se igra. A ovamo, glavni adut Volf, ali ni Andi ne može kao Kuzma 25 odbrana da ima…
Prvo polufinale, e to je već sudar titana. Francuska – Švedska. I odbrane i napad. Četvrto polufinale ova dva tima od Kaira 2021. godine. Šveđani u prednosti na golu, Francuzi u „last dance“ momentu Nikole Karabatića.
Uživajte…
