Gotova je priča oko olimpijskih viza. U odnosu na Tokio pre tri godine umesto Portugala, Brazila i Bahreina gledaćemo Mađarsku, Sloveniju i Hrvatsku. Ostalih devet reprezentacija je tu, evropske super sile uz dodatak Japana, Argentine i Egipta. Još jednom se pokazalo da je ciklus maraton, a ne trka na 100 metara. Ponovo je dokazano da je ulaganje odnelo pobedu nad neulaganjem. Zakukao je Paulo Pereira na konferenciji nakon što su ga Mađari osujetili u planu da Portugalce odvede drugi put zaredom na Igre. Zavapio je prema domaćoj javnosti kada se još jednom susreo sa infrastrukturom i budžetima koji se za rukomet izdvajaju u Mađarskoj. I zato Mađari zaslužuju da budu tamo gde jesu, a stigli su im i Fazekaš, Bence i ostali mladi produkt njihovog sistema, novca i vremena.
A i Hrvatska je zaradila na odluci da dovede svetsko ime. Malo toga me je u rukometu iznenadilo za ovih 20 godina kao što je dolazak Dagura Sigurdsona u Hrvatsku. Kada sam dobio informaciju da je sleteo na zagrebački aerodrom, morao sam još jednom da pitam svog sagovornika da ponovi ime, misleći da je nešto sigurno pogrešio!? Dagur je svakako bio „most wanted guy“ u svetskom rukometu, koji je sa žurke otišao kada je najslađe, kada se očekivalo posle 2016. godine da će preuzeti Kil, Barselonu, Vesprem, raditi šta želi i gde želi na način koji želi. Izabrao je egzotiku, da se vrati tamo gde je bio i kao igrač, da smanji pritisak, da kvalitet života ne trpi, sa unapred obezbeđenom pričom oko Tokija 2020 i 45.000 u džepu. Stavio je takmičarsku priču „on hold“ i tako još više pojačao znatiželju onih predsednika klubova i Federacija koji su u njemu videli definitivno čoveka koji vodi od tačke A u tačku B. Svuda je bilo tako. U Berlinu, Austriji, Nemačkoj, na kraju i u Japanu koji je zavladao Azijom. Zato je ovaj korak HRS-a, korak od sedam milja, neočekivan obrt i nešto što je iskočilo iz šablona svih prethodnih odluka.
Postoji ta teza da nije samo do kvaliteta trenera, već do toga kome se veruje, i ja nju često zastupam. Ako ti neko kaže udari glavom u zid pogledaćeš ga kao budalu, dok ćeš kod drugog proći kroz taj isti red cigli i reći „Jel bilo dobro šefe?“. Tako ti je to u životu i poslu. Uvek ima i do te „početničke sreće“, ali ova Hrvatska je dovoljno kvalitetna, a konačno ima selektora koji je IMENOM klasa Duvnjaka i Cindrića. Nema tu sreće, tu ima klase. Na kratko smo videli drugačiji govor tela, energiju i učinak mnogih. Ipak, ono što treba reći da je Hrvatska bila uz Nemačku favorit na ovom turniru bez obzira ko joj sedeo na klupi.
Dagur može da napravi velike stvari sa ovom generacijom u Parizu. Imaće duge letnje pripreme, efekat „prvog proleća“ može samo da mu bude forte. Ukoliko se zadrži pun mandat, rukomet na ovim prostorima više neće biti isti, odnosno, gledanje na transfer znanja i konačna smrt mita i žalopojke o tome da smo najbolji i da smo nekoga mi učili. Bilo, pa prošlo. Na ovu žurku je Dagur stigao na vreme, svež, nasmejan, spreman za prvi ples. Dečaci još veruju u ljubav. Potencijal Hrvatske je veliki.
Veliku stvar uradio je i Uroš Zorman. Nije da bi trebalo da se hvalim, ali rekao sam mu da će izgubiti od Srbije u baražu za SP 2023. Bio je tek na selektorskom početku, a Srbija na vrhuncu mandata Tonija Đerone. Trebalo mu je vremena i uspeo je. Dobili su Slovenci wild-card za Poljsku, odigrali dva dobra turnira, pobedili koga moraju, izgubili od boljih od sebe. Doveo je ovu generaciju do nekog optimuma i to je bilo dovoljno za povratak na olimpijsku pozornicu posle Rija. Meč sa Španijom je pokazao šta je realnost kada se povede priča o podijumu, a objasnio i rukometnoj Srbiji da je priča o „matorim Špancima koji su umrli u Nemačkoj u januaru“, neviđena glupost i senzacionalizam. Španija je i dalje svetska sila i to će i ostati zbog svog sistema, rada Đordija Ribere i TOP klase na mnogim pozicijama. Neće niko gumicom izbrisati ni Dušebaeve, ni Cikuše, Tarafetu i ostale…
No, vidimo se svakako u maju.
