Ima takvih utakmica za vreme kojih iz grudi može da ti se otme krik zadovoljstva što im svedočiš. Jednu takvu smo gledali večeras sa režiserom i glavnim glumcem Andijem Volfom. Na kraju 22 odbrane, i to kakve. Šta je čovek branio, na koji način, u kojim trenucima, poezija i proza. Komedija i tragedija. Opet smo čekali Norvežane da nam se vrate posle toliko godina. Delovalo je da su spremni. Grondal je postao ozbiljan igrač, Bergerud je ponovo na mapi, čekali smo Sagosena da kaže „nisam bivši, samo vam se čini“, ali sve je upropastio vuk iz Ojskirhena. Kada je video da njegovima baš ne ide, zaključao je vrata i progutao ključ kao svaki domaćin koji brani svoju kuću. Onih par zicera Norvežana i vezanih odbrana Volfa oko četrdesetog minuta dok se još lomilo, pa urlik ka napadu „ajde više i vi malo“ ostaje za istoriju rukometa. Jedini ga je ozbiljno shvatio Marko Grgić. Počeo je da šalje dalekometne i tako ugasio Skandinavce i ove zime. Ko nije verovao u Mošine reči o Grgiću, izrečene u podcastu pre neko veče, iz prve, sada će ih ozbiljnije shvatiti.
A u vrhunskom sportu nema slučajnosti. Kada se setim da taj isti Andi Volf samo par dana nakon poraza na sedmerce u finalu Lige šampiona u Kelnu, kada većina liže rane od naporne sezone, obilazi prijatelje i kupuje termine na jahtama željno bežeći iz rukometa koliko se može do nove prozivke, provodi sate sa decom u dvorani na 30 stepeni u Omišu, a posle toga ide u teretanu pa nastavlja sa radom do iznemoglosti, onda me ništa i ne čudi. Radujem se kada vidim šta radi na golu i podsetim kako pomalo iznervirano objašnjava u tim nekim večernjim trenucima opuštenosti da „moraju igrači više da treniraju preko leta, da nema stajanja, da u tome rukomet zaostaje za američkim sportom“.
Mašina. Neće noga da stoji na dva i po metra pet sekundi pored ruke tek tako…
Ostaju samo najjači, ono što se i očekivalo pre starta, trijumvirat Danaca, Nemaca i Francuza. Portugalaca je malo za ovaj maraton na svaka dva dana koji vadi sve iz čoveka, a nemaju ni golmana – aždaju. Norvežani i Španci nisu ipak ta liga.
Kako se desila tolika nesrazmera u kvalitetu grupa u Herningu i Malmeu? Da se niko ne uvredi, jer će svakako neko igrati za medalju u Herningu i trljati nos kritičarima, razlika je očigledna. No, to ne mora da brine ni Hrvate, ni Slovence. To je sport. Ako se gleda sreća, Slovenci su sada već šampioni Evrope s obzirom na probleme pre turnira i sastav u kome su došli. Drugo poluvreme protiv Šveđana je pokazalo to gubljenje daha i nemogućnost da se drži nivo kada sa druge strane imate majstore – i ofanzivne, i defanzivne. Švedska je jedan dobro očuvani Volvo, iz vremena ABBE, onaj koji vas nikada neće izdati. Ne preterano brz, ali stabilan.
Mađari nisu Švedska.
Sa Martinovićem ili bez, Hrvatska ima zicer protiv Švajcarske. Maraš je protiv Islanda pokazao rukomet „as it once was“, jer će ako se ovako nastavi, golovi van devet metara stvarno biti nagrađivani sa dva gola po predlogu Veselina Vujovića. Dok čekamo da se pivotmenu podigne dres ili da srednji bek ponudi vrat odbrambenom divu na seciranje, ovo Maraševo mu dođe kao „uh, pa ovo je i dalje dozvoljeno u rukometu?“. Srebrni vajb i dalje postoji, videlo se protiv Islanda, kao i želja da se pokaže rukometnom svetu da Zagreb nije bila slučajnost. Imamo još najmanje 180 minuta da donesemo zaključke, ali nazire se. Balkan-Handball bi mogao da ima predstavnika u polufinalu.
