Balkan-Handball.com

KOLUMNA Aleksandra Brkovića: Nedelja je svanula

Kad jutro svane, ja brojim dane, kada će doći nedelja…Tako se pevalo prethodnih dana u iščekivanju vrhunca takmičenja i evo nedelja je svanula, a desilo se ono što sam najmanje priželjkivao, desilo se Skandi finale. Nadao sam se Hrvatskoj, a iskreno plašio se finala Norveška-Danska. Na Švedsku niko “normalan” nije računao. Možda ni Glen Solberg, ali u tome je sva čar rukometa, da ne bude projektovano finale, nego da se pojave neki kao Švedi i da na jedan, ubedljivo prelep ili prelepo ubedljiv način udju u finale. Sve ono što su oni pokazali i prikazali za sve ovo vreme bilo je uživanje za gledati i više nego zasluženo su tu gde jesu i imaju posle 20 godina šanse za zlato koje su poslednji put na svetskim prvenstvima osvojili baš u Egiptu davne 1999.godine. Kada pročitamo imena švedskih igrača koji nisu u Egiptu, a velikog su kvaliteta i onda vidimo da je ovaj sastav u finalu čovek se zapita da li su bili oslabljeni, da li im oni fale i kako se ponašati dalje ako ova selekcija švedskih rukometaša osvoji svetsko zlato. Nova velika iskušenja su vrlo brzo i sa kojim sastavom napadati olimpijske igre. Nekada tzv.slatke muke mogu zaista da namuče trenere koga izabrati i staviti u tim pa čak, koliko god to paradoksalno zvučalo neki treneri bolje reaguju u iznudjenim situacijama pri manjoj rotaciji nego u onim idealnim sa više igrača.

Da ne ostanem nedorečen, plašio sam se skandinavskog finala, jer ne mislim da je to dobro za rukomet. Niti za rukomet u ovim krajevima, niti za rukomet na globalnom nivou, ne samo zato što je isti stil igre i ne simpatišem ih, već smatram da za veću i širu popularnost rukometa kao i za bolju reklamu, lepše je u finalu videti reprezentacije koje igraju različit rukomet. Zato su četvrtfinala nadmašila sva očekivanja. Obožavam vaterpolo i drago mi je što je tako (malo kontradiktornosti samom sebi), ali kapiram da je dosadno onim “neopredeljenim biračima” sveta sporta kada vide Srbiju, Hrvatsku i Crnu Goru u prve 4 na bilo kom takmičenju pa kažu da se to igra samo u tim krajevima sveta. Sa tim u vezi, da dodam, povećanje broja učesnika na prvenstvu od strane IHF mi je skroz u redu, samo da se malo izniveliše odnos po kontinentima zbog povećanja kvaliteta.

U nedostatku Nikole Karabatića, koji nije u Egiptu nažalost, jedina prava top zvezda i personifikacija ovog svetskog prvenstva je Mikel Hansen. Genshajmer neprimetan, Duvnjak zbog svega ispod svog nivoa, Francuzi sa puno vodja, a ustvari bez ijednog, Sagosen i Norveška tanko, Aleks Dušebajev raste, ali nije još Talant pa se za mene knjiga svede samo na Miku. Sećam ga se još kao nadu Barselone i prelaska u onaj veliki projekat Kopenhagena, sa kojim smo vojevali u Ligi šampiona, a izmedju toga ono naše tužno EP 2010.u Austriji koje je tada bila “katastrofa”, a danas već uobičajenost. Na utakmici u grupi sa nama, eto gledao sam je sa naše klupe, sećam se, neki deveterac, faul, Danci u napadu, dugačka pasiva kao ova moja rečenica, možda ima vremena još samo za šut i Vilbek ga uvodi sa klupe da šutne i on onako pravo sa klupe dotrčava, dobija loptu, skače, daje nam gol i vraća se na klupu. Nije zastao ni ka golu ni od gola. Bože, kako rukomet može biti prost. Pa evo, gledamo finaliste, nema 17 levo, 30 desno, znaju gde idu i kako. Znaju kuda se trči. Inače čini mi se da na ovom prvenstvu se mnogo manje igra akcija sa pivotom okolo ili DHB kako ga zovu Nemci (igra sa pivotom da, ali pivot okolo manje), koja je jedna vreme bila glavni napad, a da dominiraju povratne lopte. Kao početak napada viškovi pa kao nastavak povratni viškovi, za mene najlepša akcija ili mini akcija, kako god, u napadu.

Reprezentacije kao što su Švedska, Egipat, Madjarska, Argentina, Angola, Brazil, Poljska, Portugal, Švajcarska pa i Alžir su svojim nastupima obogatile i osvežile rukometnu scenu sveta  u ovom momentu. Biće zanimljivo videti kako će se odnositi snage nakon Tokia i šta će biti sa nekim selekcijama, pre svega Španije i kako će ući u tranziciju novog olimpijskog ciklusa, koji bi inače već počeo da nije bilo odlaganja OI.

Zahvaljujem se u svoje ime, još jednom, TV Areni sport što je nama u Srbiji, uz veoma stručan komentar, omogućila da ispratimo veliki broj utakmica ovog sjajnog dogadjaja. Hvala im što nisam morao da jurim šifre i linkove kao prethodnih godina. Hvala im što su prenosili takmičenje na kome nije učestvovala Srbija. Hvala im što nisam morao da utišavam televizor tokom utakmica. Hvala im što će i naredna, barem 4, prvenstva, prenositi na svojim kanalima. Ohrabrujem ih da prenose i domaću ligu, kakvog god kvaliteta da je, jer će to značiti daljem razvoju i popularnosti rukometa u Srbiji. Balkan-handball-u nema šta da se zahvaljujem, da ga nema trebalo bi ga izmisliti i da ga nema verovatno ne bismo ni postojali.

Za mene je 27.Svetsko prvenstvo u rukometu za muškarce i više nego opravdalo očekivanja. Kao prvo IGRALO SE. Uz probleme, uz muke, uz napore, a bez publike. Ona satisfakcija koju treba da nadješ u huku sa tribina nije je bilo. O finansijskom momentu neću da govorim, to nije ono što me pokreće, ali je minus garant ogroman i zato svaka čast rukometnim savezima Danske i Egipta što su uopšte prihvatili, a onda i uspeli da organizuju prvenstva u ovo ludo vreme u kome živimo. Ne zaboravite da smo jedini kolektivni sport koji je odigrao i odigrava svoja velika seniorska takmičenja u predvidjenim terminima i na to bi trebalo svi da budemo ponosni.

Ima jedan, trenutno vrlo popularan crtani film Blejz i velike mašine (znaće oni sa malom decom i viškom slobodnog vremena kao ja) u kome glavni junak Blejz pred finalnu trku traži podršku od publike pokličem Let’s blaze iliti zažarimo pa vam sada svima poručujem pred ovu fantastičnu, svetsku finalnu trku najboljih rukometaša da rukometno ZAŽARIMO!

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *