„Bravo crno-beli“ (PHOTO)

Možda iz perspektive nekog internacionalca koji ovo čita u Nemačkoj, Francuskoj, Španiji ili opet, vizure slovenačkih klubova, Zagreba i Metalurga, veliko slavlje rukometaša Partizana nakon prve pobede u Ligi šampiona nad Ademar Leonom izgleda preterano ili prenaglašeno, ali za njegovo pravo razumevanje, potrebno je bilo provesti poslednjih par godina na „Banjici“ ili biti upućen u dešavanja u srpskom klupskom rukometu.

Kada se Partizan resetovao kao klub 2007. godine i krenuo u nove pohode sa generacijom Abutovića, Malenčića, Marjanca i Kladarina, pobede u evropskoj eliti (čak i srpskoj), ravnopravno igranje sa kremom evropskog rukometa i pune dvorane, bile su mnogo dalje od ovih – pet godina. Srpski klubovi, stalno u besparici i na listi čekanja za mrvice posle ko zna kakvih fudbalskih i košarkaških projekata, nisu imali šta da traže u Evropi. Gubio je i Partizan, ponekad katastrofalno. Nije se dobro provodio ni na domaćem terenu, pogotovo te sezone 2007/2008, ali je čini se, uzorao filozofiju normalnosti, „protezanja po guberu“, u kojoj nije bilo mesta za „laku lovu“ i „tripovanje“ o nečemu što nismo i ne možemo biti.

U skladu sa onim što su imali, crno-beli su napravili sistem – klub. Nikada se nisu libili da kažu da novca nema, ali je snaga uvek pronalažena u kolektivu, imenu velikog kluba i jasno postavljenoj slici da je igranje u crno-belom dresu odskočna daska za svakog golobradog mladića, koju ima priliku da iskoristi. Ukinita je podela na starije i mlađe igrače. Stvorena je jasna veza između prvog tima i škole rukometa, iz koje su svi koji to zaslužuju, imali bezbolan i siguran korak ka prvim minutima na velikoj sceni.

Iz te škole, stigao je i trener, Aleksandar Brković. Dobio je šansu praktično u izgubljenoj sezoni 2009/2010, posle gubitka titule i pehara Kupa, spremno istrpeo par šamara sa ekipom, koja je već glavom bila na odmoru. Za neke je to predstavljalo i ludost vodećeg dvojca Marjanović – Blagojević, ali je vreme pokazalo da je to bio sjajan potez.

Brković je postao najmlađi trener u Ligi šampiona. Nije mu dugo trebalo da postane i najmlađi, koji je ostvario pobedu. Ispraćajući generaciju igrača sa kojom je i došao do prvog tima, dobro se postavio prema starijima, a znajući „muke“ najmlađih, napravio tranziciju koja je formirala sastav na nivou Lige šampiona. Partizan je sa Brkovićem dobio i pravu medijsku ličnost, elokventnog momka, uvek raspoloženog za razgovor o rukometu, ali i drugim temama. Uljudnost i odmerenost prema svojoj ekipi i rivalima, donela je dosta toga dobrog srpskom rukometnom prostoru od ovog mladog stručnjaka.

Ekonomska kriza je pomogla Partizanu, okrenula internacionalnce i Srbiji, a u velikom rezervoaru igrača, poteklih u crno-belom dresu, našlo se i mesta za Mitrovića, Žujovića, kao i nekolicinu drugih. Partizan je već godinama „dodavao“ ruku iskusnih svojoj mlađariji, a ove godine, čini se da je napravljen pravi spoj. Videlo se to protiv Leona. Videlo se to i više u Čehovu ili protiv Flensburga. Zato, bravo crno-beli. I neka ne bude poslednja…

FOTO IZ ČAIRA – MARJAN NIKOLOVSKI