Kolumna: Danas iz svih oružja

Čujem juče neki žagor na naškijem jeziku u press centru Al Sada, prijatno iznenađen, s obzirom da sam osuđen na gledanje Čeha i Egipćana, odnosno, na igru „daj mi gol ako smeš“ Šveđana i Alžiraca, što nikoga živog ne zanima, čak i kada je day off za Balkan boyse. Krenem u drugu prostoriju, kad tamo Zlatko Saračević i Ljuba Vranješ. Zlaja pomaže RTL-u da se orukometi, s obzirom da je pobedio HRT u kupovini prava, a Ljuba, u šorcu i majici, znojav, došao da uzme statistiku pred meč sa Alžircima.

Volonter mu daje onu običnu, kad je ko zabio i to, ali se Ljuba ne da, traži onu opširnu, na osam strana, gde je ko šutirao, itd. Gostuje u studiju švedskog CBC-a, kaže, dok briše znoj sa lice.

Pitam ga, da li je to išao da trči, a on kaže:

– Ma ne, imamo mi tu školicu rukometa. Učimo ove koji nikad nisu čuli za rukomet – i smeška se. Izvinjava se, jer mora da ide, obaveze zovu.

I tako, ode Ljuba Šveđanin da uči neku arapsku decu rukometu, koja nemaju pojma, ni ko je on, ni o čemu se to zapravo radi.

Nije trebalo pune da mi sine paralela sa nekim stručnjakom sa naših prostora, koji bi, pre majice i šorca, prvo verovatno zatražio prijem kod Emira, posle onoga što je Ljuba napravio prošle godine, osvojio Ligu šampiona sa osmim timom u Evropi. Često ovdašnji mentalitet jedino što želi da promeni posle penjanja na krov sveta je da trenerku zameni košuljom. O transferu znanja, i ne razmišlja se…

Nešto kasnije, došlo mi je da pojedem zapisnik sa meča Egipta i Češke, kao što sam bio već zagrizao onaj od pre dva dana, kada su Čehe na mesto postavili Šveđani, Ljudi moji, od koga smo mi to izgubili?? Od tima sa sa tri i po igrača, bezkarakternog, dosadnog, bezidejnog, prosečnog, lošijeg u pola noći od srpskog u svako doba godine. Rana ne zarasta ni posle sedam meseci. Kazna je gledati ih umesto Srbije u Kataru. Mazohizam.

Zato je nekako Ljuba Vranješ postao mit u Srba, a globalno, čovek – institucija. Verovatno bi i on dobio rogove, i to one skandinavske posle izvesnog vremena, ali ovako, doleteo je i odleteo, dovoljno brzo, da nam objasni neke stvari i zagolica maštu.

Dosta o muci onih koji nisu tu. Ajmo Bosno, ajmo Hercegovino. Kada sam pre jedno desetak godina rešio da batalim započet rad sa rukometnim klincima u Crvenoj zvezdi, znao sam i zašto. Potvrdu dobijam stalno. Ljudi, to je najteži posao na svetu. Kada sam video kako tuniški novinari čereče Seada Hasanefendića posle remija sa Austrijom, još jednom sam se uverio da nisam pogrešio. Kakva je to paljba bila, ljudi moji. Od Seada sam razumeo samo j…ga, posle svake rečenice na francuskom. Nije mu bilo lako. Drao se on, drali su se i oni. Neki od novinara su i braća igrača, pa to dobija i novu dimenziju. Trajalo je sat vremena. Posle svega sam mogao samo da kažem da su srpski novinari „male mace“ za ove Arape.

Verovatno je pucalo i u svlačionici, i po hotelu. To je šansa Marke i njegovih momaka. Hladna glava, pritisak sa tribina je ništa prema onome što Tunišane čeka ako puknu. Ta psihološka rasterećenost se mora videti na terenu.

Priča za malu decu u kojoj Rivera u suzama slavi ogroman uspeh – plasman u osminu finala, završena je pobedom nad Slovenijom. Šta se desilo Deniću i njegovim momcima, voleo bih da znam, ali poraz im ne menja puno, ako danas pobede Brazil. Važno je pobeći od Hrvatske u osmini finala.

A onda, za kraj, poslastica. Hrvati na Makedonce ili Makedonci na Hrvate. Hrvatska je apsolutni favorit. Hrvatska je i zagonetka. Makedonija nema šta da izgubi, mada je pitanje i šta će Hrvatska da dobije, ako bude prva u grupi, s obzirom da se Francuzima ljulja prvo mesto u D, što bi moglo da ih odvede na prvog iz balkanske grupe u četvrtfinalu.

Živeo rukomet.