Balkan-Handball.com

KOLUMNA: MIR. STABILNOST. ĐERONA

PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ

Da li ste zadovoljni? Da li ste ovakav ishod očekivali kada je kuglica 28. januara rekla – Slovenija? Hajmo ispred ogledala pa da se pošteno prebrojimo. Poznajući srpski mentalitet znam da su Slovenci od „babaroga koje igraju u Barsi, Segedu i Vespremu“ za dva i po meseca postali ili ostali samo „ma koji bre Slovenci…“, i tu se ne može ništa. Narodu se teško ugađa, a rukometnom narodu pogotovo.

Doduše, tribine „Jezera“ bile su pune dece, naše rukometne dece, koja čisto, jasno i glasno vole tim, vole igrače i Srbiju, bez digitrona u džepu koji će na brzinu da izračuna gde bi oni bili u novom rukometnom poretku ako se desi kataklizma. Besplatan savet, i ne tako originalan – navijajte za svoju zemlju. Navijajte za svoje momke kojima pucaju mišići i lome zube dok igraju u crvenim dresovima, bez obzira ko je u Savezu, ko je na klupi, ko je pored terena.

Zato je veče u Kragujevcu bilo veličanstveno i nadahnjujuće. Šumadija je položila ispit. Ništa više nam ne treba od one slike kada stotinak klinaca stoji na ogradi 20 minuta posle utakmice i čeka selfi, majicu, loptu, lepak, bilo šta što ima veze sa magijom zvanom sport. To je pelcer. To je koren iz koga će nešto da nikne. Bez toga ne postojimo, umiremo. Tako i danas kao mator čovek pamtim trenutak kada sam dobio duks Mladena Bojinovića, majicu Nebojše Golića ili kada sam jednom rukom u šumu drugih sa 20 metara uhvatio „Najk“ crnu znojnicu Igora Rađenovića.

Zato sam zamolio Jureta Doleneca na kraju da skine i čarape koje su dva klinca neumorno tražila na engleskom. „Daj im Jure. One će kod tebe završiti u kanti, a kod njih, možda i na zidu.“

Jure je shvatio, nasmejao se i otišao bos u svlačionicu.

A ako ćemo još nešto o magiji, red je da kažem ovo. Kratko ću.

Dejan Milosavljev. Rodila ga majka. Prvi ugovor je potpisao lično s Bogom, a onda ga je sudbina sudarila sa Dejanom Perićem. Sve ostalo jeste i biće istorija.

Srbija je na dobrom putu. Srbija je na jasnom putu. Srbija zna šta radi. Grupa je oformljena, kompaktna, ali i otvorena. Stižu i mladi igrači. Ako vam je sve uspeh osim medalje već u januaru, onda „promenite kanal“ što bi se reklo. Najbolji rezultat srpskog rukometa u poslednjih 10 godina na velikim takmičenjima je 12. mesto. Dvanaesto mesto. 12th place. Hajmo za početak da pobedimo sami sebe, da budem za korak, dva, tri bolji nego što smo bili u čitavoj deceniji iza nas, i to sa nekim igračima koji su bili plaćeniji i cenjeniji u evropskim okvirima. Hajde da budemo realni. Olimpijske kvalifikacije? Ogroman uspeh i nešto što bi moglo da bude realan domet ako budemo zdravi i pravi. A to je baš plasman o kome pričam.

A za sve danas i sutra, treba prelomiti i dati Toniju Đeroni maksimalnu podršku. Jasnu i glasnu. Otvorenu. Bez gledanja u kalendar i čekanja na prvi februar 2023 i vikanja „aha, tu sam te čekao“, bez iznova i iznova procenjivanja od EHF nedelje do EHF nedelje. Zar je posle Francuza i Slovenaca bitno ko ga je doveo u srpski rukomet ili čiji pasoš ima? Da li mogu takve stvari da se prenebregnu, da se stave ad-akta, da nas vodi zdrav razum i jedini interes – kvalitet rada i uspeh reprezentacije? Samo tako ćemo napraviti nešto. Ako ćemo selektora imati kao „tatu na određeno vreme“, onda će srpski rukomet večito ličiti na legendarnu divu, histeričnu Milenu Dravić iz istoimenog filma, koja luta od jednog do drugog muškarca, dere se na dete i ne veruje nikome.

Par minuta posle žreba za baraž, iz Budimpešte sam selektoru poslao poruku u stilu Dragana Džajića, koji je posle izvlačenja Bajerna u polufinalu KEŠ-a 1991. godine izgovorio čuvenu „pobedićemo ih i u Minhenu, i u Beogradu“.

„Pobedićemo i u Celju, i gde god igrali u Srbiji“

Toni je odgovorio:

„Opet najteži žreb…ali hoćemo!“

Toni nije alibi igrač.

Zato mu treba dati jasnu perspektivu onoga što on treba da uradi u srpskom rukometu. Da li je potrebno da mu se omogući dodatna selekcija kroz formiranje B reprezentacije. Potrebno je. Obezbedite sredstva, to vam je posao. Da li nam je potrebno mišljenje gde je Srbija u Parizu 2024, a gde u Los Anđelesu 2028 i u kom sastavu? Hajde da ga čujemo. Radio je na tri kontinenta, zna milion procesa, igrača i trenera. Da li je potrebno organizovati pet trenerskih seminara godišnje na kojima će raditi edukaciju kao što to radi u Španiji? Čovek se nudi, otvorenih ruku. Potrebno je. Da li je potrebno da kroz proces rada sa njim prođe i pet potencijalnih budućih srpskih selektora? O da. Da li je potrebno da od pionira do seniora igramo prepoznatljivo u istom sistemu? Da. Da li je potrebno da prođe Srbiju i drži javne časove rukometa. Zašto da ne. Krenulo je. Da li nam treba kao poliglota da briljira u srpskim medijima (btw u Kragujevcu je bilo više slovenačkih nego srpskih redakcija), priča o životu u Kataloniji, kuvanju i tome kako je vozio najčuvenijim putem na svetu – američkom rutom 66. Zašto da ne? To samo može da bude plus.

Hajmo da se opametimo jednom zasvagda.

4 Comments

  1. Vladimir

    18/04/2022 at 12:14

    Podržavam Đeronu od starta. Vozio sam iz Niša za Kragujevac, samo da odgledam jedno poluvreme (fanatik, priznajem). I vredelo je ako ništa drugo zbog Tonijeve trenerske minijature sa Đekićem (koju je on naravno spremao duže vreme).

    • Marko

      18/04/2022 at 18:11

      Ziko, saglasan sam da treba podrzati i selektora i igrace, sve cestitke za prikazanu igru,međutim plasim se bocnih udara (menjanje hotela, udar na autoritet Ratka Nikolica) ili hvaljenje prvog coveka srpskog rukometa na zabrinutost selektora, da se ne nervira, kako je on sve „zavrsio“

  2. Niko

    19/04/2022 at 08:31

    U Srbiji je uvek bilo talenata
    Problem je uvek bio sto glavni trener nije bio uvek glavni nego su na njega navaljivali doktori uprave i razno razni savetnici i saveznici.
    Djerona ne moze jos uvek da razume sve sto se kaze i napise na srpskom
    Tim bolje jer tako je okrenut svom radu.
    Uveo je u reprezentaciju nesto sto od Vukovica nije Postojalo, zajednicki cilj.
    Kada tom zajednickom cilju dodate rad, disciplinu, zalaganje i talenat imate ovo sto je danas.
    Izgubili se jedan od ovih elemenata Srbija ce ponovo postati kafanska ekipa samo prica i busanje u grudi.
    Sretno i ne zaustavljaj te se
    Zadovoljstvo vas je gledati na terenu

  3. ing8

    19/04/2022 at 23:25

    Koliko reprezentacija sa svetskog prvenstva ce se kvalifikovati za turnir za olimpijske igre u Parizu?

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *