Balkan-Handball.com

KOLUMNA: Pevajte mi, Florijani…

Videli smo i drugo kolo EHF Lige šampiona. Videli smo da Celje nema dalekometnu artiljeriju za nešto više, da su Zagrepčanima zubi izrasli i da ako ih budu nekada i stvarno poterali iz Arene, i hokejaška „jazbina“ će im biti prirodno okruženje. Videli smo i prvu pobedu Metalurga nad indisponiranim, rekao bih, jadnim i bednim Kadetenom iz Šafhauzena. Sa sastavom koji ima Časara, Linigera, Marinovića, Stojanovića i plejadu mlađih poput Portnera, Marosa, Kutela, skidati gaće pred čitavom Evropom, to valjda samo može tim Markusa Baura. A kako je to Švajcarska, a ne Balkan, gde bi glava već odavno odletela u prašinu posle dva poraza (prošle godine ih je nanizao preko 10 do odluke za titulu), i Nemac koji pretenduje da bude veliki trener, a žali se na novi format EHF Lige šampiona koji mu ne da da igra sa „velikima“, nastaviće da radi nesmetano na vrhunskom cilju – pobediti Vintertur i Vaker Tun za domaću titulu.

Ovo ne govorim da bih umanjio pobedu Metalurga. Naprotiv, lepo je videti ruke u vazduhu momaka u plavim dresovima. Podseća na ono nekada, ali ne miriše. To nekada je završena priča, a masa ljudi u širom Makedonije, ali i širom regiona, koji su se vezali za taj klub, još uvek vida rane i pita u neverici – Zašto su rasturili taj klub? Izvućiće Lino Červar 101% iz onoga što ima u sastavu, ali poverenje armije kakvu je imao na tribinama i u životu, teško…

Videli smo kako izgleda kada se šaha igraju Gonzales i Pastor. Dosadno za oči, bez heroja, bez tragičara, jedno utakmica koja je došla i prošla, i niko je neće pamtiti. Najvažniji su bodovi, sve ostalo se zaboravlja i ide se dalje. Najvažnija stvar je dobitak Luke Cindrića. Momak koji je došao iz „nigdine“ i postao plejmejker evropskog formata posle dva meseca u Metalurgu, opet je imao sudbinu da ga „nema“ jer je pauzirao čitavu prošlu sezonu, i opet je tu, može da odgovori zadatku na najvišem mogućem nivou. Igra desetu, a u stvari, kao da igra 1010. važnu utakmicu u životu…

Odavno se lepša stvar nije desila za srpski rukomet od one u Novom Sadu. I dok smo leto proveli u pričama o doktoru bez koga su se „jadna deca potucala po belom svetu“, apropo neuspeha juniorske reprezentacije na SP u Brazilu, početak jeseni je doveo 2.500 gledalaca na tribine „SPENS-a“ i prvu pobedu Vojvodine u Ligi šampiona. Jako je bitna. Motiviše, vraća Srbiju na kartu rukometne Evrope posle nekoliko godina od onog izbeglištva Partizana iz sopstvenog grada i igranja u „Čairu“. Vraća i Novosađane u halu. Svaki bod, svaka pobeda je zlata vredna. Vredna za srpski rukomet u celini, i ne sme da se omalovažava ni u jednom segmentu.

A, navijača širom Evrope, i ima, i nema. Ako pogledate Vesprem, cela hala je jasno rekla šta misli o potezu da se smeni Ortega. Svi su klicali bivšem treneru, širli su se transparenti, danima se izražavalo nezadovoljstvo odlukom uprave po socijalnim mrežama i forumima, ali niko nije ostao kod kuće. Poruku koju sam dobio iz Celja od kolege Tomislava o atmosferi koju su stvorili „Florijani“ („uuu, ja se vraćam ovde uskoro“), dovoljno govori o svemu. Iako je 11 godina prošlo od titule EHF Lige šampiona, iako su godinama samo epizodisti u Evropi, ljubav prema klubu nije nešto o čemu bi se raspravljalo sa ljudima, starim i mladim, na tribini iza gola u „Zlatorogu“.

Navijači su i glavni utisak mečeva u skopskim halama proteklog vikenda. Atmosfera na Vardaru je bila mlaka, nesvakidašnja, nije bilo „Komita“ da zazeže kako to umeju. Rat sa upravom, borba za neka svoja prava i status, odluka o bojkotu, to sigurno nije pomoglo igračima na terenu. Sa druge strane, ostale su samo froncle od „porodične priče“ Metalurgovih tribina, a onih „Pirata“ više ni u fronclama. Ko je kriv, ko je prav? Nešto me i ne zanima, a i nebitno je za ovu priču. Rukometu je valjda najgore. Pamtim i slike kada je Vardar protiv HSV-a u čuvenoj sezoni 2013/2014 u osmini finala igrao bez podrške najvatrenijih zbog odluke da moraju da se legitimišu pre meča. Sećam se i da je Vojvodina imala podršku svojih navijača u Berlinu protiv Fuksea, a da je njihova tribina bila prazna u „Slanoj bari“, kada je taj isti Berlin igrao u Novom Sadu.

Primeri Vesprema i Celja, da ne govorim, svih nemačkih ekipa, pa skadinavskih, dugo će nam biti nedostižni ideal. Da se voli rukomet, a ne „ja u rukometu“. U tom pogledu, svi smo nesavršeni. To će nam biti zadatak, svih nas, ali i svih vodećih klubova na ovim prostorima. Da neguju pravu rukometnu publiku i naprave balans sa onom „fudbalskom“.

Do tada, pevajte mi Florijani nešto na uvo…

FOTO: Slavko Kolar

Ostavi komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *