Kada bi čovek izvadio ono “nešto” iz sebe ili naprosto pao s Marsa, siguran sam da bi voleo da u svakom finalu, makar i “Prezident Kupa” gleda rukomet koji igraju Danska i Koreja. Dve rukometne nacije koje su odigrale, po mišljenju mnogih, najbolju rukometnu utakmicu ikada u Atini u finalu OI 2004. godine, predstava su za sebe. Takva brzina, a na nju, takva tehnička obučenost koja podseća na muški rukomet, koji je, budimo realni, ipak sport za sebe, praznik su za dušu i oči. Dankinje su sinoć pokazale svoje pravo lice – lice sistema, lice selektora olimpijskog šampiona Pitlika, lice svetske sile koja je uvek opasna, ma kakav sastav imala. To lice je uspešno krila u Nišu, ali tada nije bilo ni bitno.
Bitno je od nedelje. Ostadoše Dankinje, Crnogorke odoše kući. Evropsko prvenstvo u Beogradu, ali i dani provedeni u “Pioniru” pokazali su da je Dragan Adžić vrhunski trener, a da iz onoga što ima na terenu, izvlači maksimum. Dok god bude postojala jaka Budućnost, i reprezentacija Crne Gore će moći da računa na vrhunske rezultate. Do Rija za njih ne treba brinuti. Katarina Bulatović će i u narednim godinama biti jedna od najboljih desnih bekova, kao što je u ove dve godine bila najbolja na svetu. Milena Knežević tek dolazi u najbolje godine. Tu je i “čudo” zvano Jovanka Radičević. Ono što će Adžić morati da “izmisli” je još jedan levi-srednji bek približnog nivoa. Realan problem mogu biti gol i pozicija levog krila, “najtanja” u trenutnom sastavu, dok će i na “crti” duvati posle opraštanja Šumadinke Đokić.
Ono što može da poremeti sve je voljni momenat devojaka koje su u prethodnih godinu i po dana bile na nebu, a sada će biti pod baražnom vatrom, jer tak’i smo ljudi. Ako se to očuva, biće rezultata. Ako krenu otkazi i nećkanja, spasa nema.
Ostala je Danska, a Koreja? Koreja ima Ivana Balića oličenog u Gwon Han Na. Devojka je čudo. Čudo od atraktivnosti, pokreta, finti, pregleda igre, baratanja loptom sa desnom i levom rukom. Čudo koje to i ne mora biti ako se dovede “u red” kao što su to uradile Francuskinje jakom 6-0. Odlična je bekovska postava Koreje, oba beka su pucački raspoložena, znaju da igraju rukomet, loptama hrane krila, pogotovo desnu stranu i izvesnu igračicu iste “šerpa” frizure broj 22. Vojska je to. Daj Bože da je Gwon Han Na čula gde je Đer. Umesto toga, “internat život” sa selektorom generalom, njihova je svakodnevnica. A general? Protiv Crne Gore je tražio tajm-aut kada je na semaforu pisalo 2:36. Protiv Holandije je izdržao do 4:43, a u meču sa Francuskom je postavio rekord, pozvavši na minut dogovora svoje “vojnike” u 11. minutu….
Koreja je sjajna, ali samo od Srbije zavisi ko će se na kraju radovati u “Kombank Areni”. Ono što nas je nerviralo u “Čairu” je bilo to što nismo videli maksimum ove reprezentacije. Bošković je eksperimentisao previše, tražio najboljih sedam rotirajući sve što ima na klupi, pa smo od te mešavine dobili jednu pobedu i jedan poraz. Treba biti iskren pa reći da niko nije najsrećniji što na medalju sada gledamo preko leđa Loke, Suland i Lunde. No, što se mora, nije teško. To što nas je nerviralo, to je sada naš najveći adut. Da vidimo devojke na 100%. Da sve puca na terenu i oko njega. Da napad teče, da ih lomimo šutevima spolja, da iskoristimo fizikalije u kojima smo dominantni, da ne pravimo sijaset tehničkih grešaka, da se u odbrani “ne dave” brze Korejke, da kolena budu niže, da se slušamo. Borba nije dovoljna. Bitno je pobediti i u rukometu. Sada je najbitnije.
A o akciji za 200 dinara – aplauz. Ne zaslužuje ni da se komentariše. Ko ne dođe, neka ćuti. Ko dođe, neka glasno peva.
“Igraj hrabro Srbijo”. Ništa pametnije za kraj nije ostalo.
