Table of Contents
PIŠE: ŽIKA BOGDANOVIĆ
Prođe jesen četrnaesta. Ni recept čuvene baba Vange, koja je pogodila da će Hristo Stoičkov odvesti Bugare u polufinale Mundijala 1994, ne bi mi pomogao da predvidim neke stvari, ali po prvi put, postoji nada da bi svih šest Ex-Yu selekcija mogli da vidimo na Evropskom prvenstvu. Hrvati su završili posao, blizu su Slovenci i Makedonci, dok će Srbi, Crnogorci i Bosanci svoje prave bitke tek voditi u aprilu i junu. Idemo redom…
DŽABA PRIPREMA DRAGO ĆOSIĆU…
Ima li šta dosadnije na televiziji nego gledati hrvatsku rukometnu reprezentaciju kako igra kvalifikacije za neko veliko takmičenje? Kraj je uvek poznat, pobednici su uvek isti, tenzije nikada nema. Ni odličan audio zapis Drage Ćosića, najboljeg rukometnog TV komentatora sa ovih prostora, ne može rasterati tu mrenu na očima već posle 20 minuta svake tekme sa raznim „Olanđanima“, kada vam je jasno da je Tom već uhvatio Džerija, i da je svakoj priči kraj. Goluža ima zadatak da Karačića i Cindrića uvuče u sastav, tako da se njihov debi eventualni debi u Kataru ne oseti. Može li? Pravo pitanje. Isto tako kao što pitanje nije da li bi Hrvatska trebala da ponudi nešto novo svetskom rukometu. Mora. Neki novi glumac za kritične situacije kada Francuzi i Danci krenu da lome kosti. Slavko ga mora pronaći…
CIMERSKI PAKT
Cimerski pakt Lazarov – Ristovski, opet je bio na vrhuncu kada je to Makedoniji bilo najpotrebnije. Cenili ih više ili manje, takva dva karaktera, poželeo bi svako u svojoj reprezentaciji. O igračkom kvalitetu, ne treba ni „trošiti reči“ (ko li smisli ovu nakaradnu poštapalicu i ubaci u rečnik svakom profesionalnom rukometašu?). Da, kada krenu kola nizbrdo, ima nekoga da kaže „Eeee, sad ćemo da vidimo“, pa to je blago za svakog trenera. Bezglavih, a kvalitetnijih reprezentacija od Makedonije – ima. Makedonija, dok ima Kireta i Borka, barem zna da utakmica nije gotova dok se ne završi, a ako se završi kako ne treba, pucaće svuda gde treba da puca, kako bi sutra bilo za nijansu bolje. Ima još takvih primera u timu Ivice Obrvana. Iz tog tima se ne izlazi sa muzikom u ranu zoru, više se grebe do zadnje kapi znoja, da se ostane i preživi, jer je to ponos nacije. Poštapalice o atmosferi su nepotrebne i uvek bajate, jer je teren jedino merilo za sve.
VUKO – PERUNE
Nekada su, davnih devedesetih, pristalice srpske opozicije na ulicama pevale „Slobo Sadame“, pokušavajući da izjednače lik i delo Slobodana Miloševića sa Sadamom Huseinom. Sudbina im na kraju bi ista. Posle pobede nad Islandom, ali i pre nje, ono malo ljudi što je verovalo Ljubi Obradoviću, i ono malo više, navijači skopskog Metalurga, koji su sa interesovanjem pratili prelazak Vuke Borozana u Skoplje s početka ove godine – mogu da pevaju „Vuko Perune“. Takva snaga i brzina, eksplozivnost i samopouzdanje, mladost i perspektiva – nema takvog igrača u Evropi u ovom trenutku. Profil Vuke Borozana se ne rađa svake godine, daj Bože da ga ima jednom u deset godina. Rodio se, valja ga ljujati. Červar i Obradović, u ulozi oca i majke, odnegovali su mnogo vrhunske pastorčadi. Vuko ima šansu da bude najbolji levi bek na svetu. Desetka protiv Islanda to potvrđuje. Greške ne bi smelo da bude.
„MEJDAN“ PEVA LI PEVA
Kroz glavu mi je tokom utakmice u Tuzli prolazilo – „Bože, na šta će ovo da liči ako pobede?“. Nisu mogli da pobede Marka i njegovi momci, jer su sa druge strane imali momke kojima gostujuća atmosfera ništa ne znači. One, koji pobede u Srbiji pred 20.000 navijača u Areni i raspadnu se pred 14.000 svojih u Herningu protiv Francuske. Landin je branio i glavom, nokautiran, a Hansen pucao preko najjače stvari koju Bosna ima – centralnih igrača odbrane. No, bod u Belorusiji je i više nego lep zaključak vikenda. I da se pobedilo, taj rezultat bi se morao braniti kod kuće, tako da će se s proleća krenuti od nule.
Lepo je videti 5.000 ljudi koji u Tuzli gledaju rukomet. Još lepše je videti kada reprezentacija izgubi, a onda ostane na bis sa punim tribinama. Malo ko to sa ovih prostora može sebi da priušti. Ova generacija se skupila, složila i kupila tim jedinstvom – raju. Uostalom, hit godine i dalje ostaje plasman u Katar 2015. Kao i u svemu, ljubav naroda je oročena, ali ova selekcija će imati šta da kaže i posle 1. februara 2015. godine. Biću kratak, bitno je samo jedno, a to su dve reči – Bosna ima reprezentaciju.
RASTRČANI, RASPUCANI, RASPEVANI
Boris Denić je vratio reprezentaciju Slovenije, tamo gde je stala februara 2013. godine posle četvrtog mesta na SP u Španiji. Rutinsko odrađivanje posla protiv jačih od sebe, odlika je velikih reprezentacija. Tek sada se vidi koliko je baraž za SP 2015 u Kataru bio od velike važnosti. Meč sa Mađarima je bila prelomna tačka, hoće li se gore ili dole. Lepo je u novembru 2014 znati da je sledeće takmićenje na koje treba da se plasiraš – OI u Riju 2016. godine. Slovenija ima kvalitet, atmosferu, igrače koji su u zenitu ili čije najbolje godine tek dolaze, selektora kome se veruje.
BODOVI SE PIŠU
Negde tamo u 53. minutu u Rišonu, kada su Izraelci stigli na 21:20, svaki rukometni čovek u Srbiji je za sebe izustio „Bože, hoće li ovaj junska depresija ikada prestati?“. Srećom, odreagovali su „orlovi“ kako treba i uspeli da postave na mesto reprezentaciju, koja nije njihov rang, nije ni rang ispod, ako ćemo pošteno. Zimovanje na prvom mestu je bio cilj i nekako nije fer tome gledati u zube. Ono što bi bilo fer je da budemo realni, da ne glorifikujemo mršavu pobedu nad podmlađenom Crnom Gorom i „toplog zeca“ iz Rišona, koji ne može biti reper, a kroz koga će proći i Islanđani i Crnogorci. Šta se promenilo u igri Srbije u odnosu na januar i jun ove godine? U čemu smo napredovali, a šta se to ponavlja iznova i iznova? Konačno, da li je novi ciklus bila nova prilika za podmlađivanje i da li smo je već propustili? Koga ćemo to ponuditi Evropi ako se plasiramo u Poljsku? Da zaključim, kako sam i počeo. Četiri boda se pišu, a računi se obično svode tamo gde nema popravnog – na velikom takmičenju.
